Simo Matavulj – od kaluđera do prosvetara i pisca

Simo Matavulj rođen je u gradu Šibeniku, 12. septembra 1852. godine, u staroj srpskoj trgovačkoj porodici. Bio je jedan od petoro dece šibenskog trgovca Stevana Matavulja i Simeune Matavulj (rođene Triva). U rodnom Šibeniku koji je, po njegovim rečima imao „mnogo čega suvišnog, nesavremenog“, mnogo čega „što godi pesničkoj ćudi“, završio je osnovnu školu na italijanskom i srpskom jeziku, kao i nižu gimnaziju. Nakon očeve smrti odselio se svome stricu Serafimu, tadašnjem igumanu manastira Krupe, i tu se četiri godine spremao za kaluđera. Ipak, izgubivši volju za manastirskim životom, napušta Krupu i odlazi u Zadar gde 1871. godine završava učiteljsku školu.

Po završetku škole, kao učitelj, radio je u više sela severne Dalmacije, u Đevrskama i Islamu Grčkom, gde se družio sa uglednim Ilijom Jankovićem, dedom književnika Vladana Desnice. Svoje prve književne radove objavio je u zadarskom Narodnom listu. Godine 1874. odlazi za učitelja italijanskog jezika pomorske škole u Herceg Novom i tu ostaje sedam godina.

U vreme Nevesinjskog ustanka 1875. godine, bio je dobrovoljac u četi Miće Ljubibratića, nešto kasnije i dobrovoljac-bolničar u ruskoj bolnici u Nikšiću. Zbog učestvovanja u drugom Bokeljskom ustanku, austrijske vlasti proterale su Matavulja na Cetinje, gde nastavlja raditi kao gimnazijski nastavnik, urednik službenih novina i nadzornik osnovnih škola. U periodu od 1883-1888. bio je nastavnik crnogorskom prestolonasledniku Danilu. U novinama na Cetinju 1885. u nastavcima je počeo objavljivati roman „Uskok“.

U Crnoj Gori radio kao učitelj kneževima

U Srbiju prelazi 1887. godine, najpre u Zaječar, a potom u Beograd, gde radi kao nastavnik gimnazije i činovnik presbiroa. Još jedanput odlazi u Crnu Goru da bi bio učitelj kneževima Danilu i Mirku, ali se ubrzo vraća u Srbiju. Godine 1899. odlučio je da se preseli u Beograd gde postaje učitelj Niže gimnazije.

Svi krajevi u kojima je boravio, od Dalmacije preko Crne Gore do Beograda, ušli su u njegovo književno delo. Napisao je oko sedamdeset pripovedaka i novela, mahom objavljenih u zasebnim zbirkama, kao: Iz Crne Gore i Primorja, Iz primorskog života, Iz beogradskog života, Iz raznijeh krajeva, S mora i s planine, Sa Jadrana, Primorska obličja, Beogradske priče, Život i nemirne duše. Iako je kao pripovedač počeo prilično kasno, gotovo u 30. godini života, Matavulj je ostavio obimom zavidno književno delo: oko stotinu pripovedaka, dva romana, nekoliko spisa memoarskog i putopisnog karaktera, dve drame, izvestan broj književnih ogleda, više prevoda s francuskog i italijanskog, najviše sa francuskog: „Na vodi“ od Mopasana, „San“ od Zole, „Pučanin kao vlastelin“ i „Mizantrop“ od Molijera, „Zimske priče“ od Vogiea.

Bio je izvanredan pripovedač

U početnoj fazi njegovo delo obeleženo je folklorom. Bio je izvanredan usmeni pripovedač, koji je umeo zabavljati društvo smešnim, ponekad pikantnim i golicavim pričama. U svojim uspomenama Matavulj često priča kako mu je majka, razborita i živa žena, dala“ volju k fabulovanju“.

Živeći dugo po krajevima u kojima se sačuvao izvorni narodni jezik, on je, kako sam kaže, „stekao neobično poznavanje narodne frazeologije i obilje sinonima“. Ovim osobinama, što ga približuju drugim našim realistima, pridružile su se druge, koje ga od njih odvajaju: kritičnost i samodisciplina. Kritičan prema sebi i svom radu, Matavulj se stalno kao pisac razvijao i samoizgrađivao. Nedostatke svog uskog školovanja nadoknadio je ličnim usavršavanjem, samostalno, čitanjem, proširivao je svoja znanja i bio jedan od najobrazovanijih srpskih pisaca svoga doba.

Na njegovo književno formiranje najveći su uticaj imali italijanski i francuski prozaisti, posebno Mopasan. U njegovom radu stalno su se borile dve suprotne težnje njegova umetničkog temperamenta: spontani i neobuzdani pripovedački duh i smisao za meru, sklad, ekonomiku kompozicije. Kako je sazrevao kao pisac, Matavulj je sve više nastojao da disciplinuje svoje primarne sklonosti, smisao za pričanje i humor, da ih obuzda i podredi određenim umetničkim ciljevima.

Vraćao se često već objavljenim radovima, popravljao ih i prerađivao. Prvi njegov roman, Uskok, postoji u tri verzije (1886, 1892, 1902), a drugi, Bakonja fra-Brne, u dve (188, 1892). Pored književnog obrazovanja, kojim je nadmašio sve ranije pripovedače, on stiče i široko poznavanje istorije i filozofije. Ukoliko se više širio vidik njegova saznanja i njegovo životno iskustvo, utoliko je puštao maha svome talentu. U svoje vreme, Matavulj je bio jedan od najobrazovanijih i „najevropskijih“ srpskih pisaca.

Među najupečatljivim iz njegov stvaralačkog opusa izdvajaju se četiri dalmatinske pripovetke: Povareta, Pilipenda, Oškopac i Bila i Našlјedstvo, klasične po svojoj dubini, jednostavnosti i unutarnjem skladu, i zajedno s „Bakonjom“ njegova najznačajnija ostvarenja. Najpoznatija od njih, pripovetka Pilipenda, opisuje unijaćenje Srba iz Petrovog polja u Dalmaciji.

O „Pilipendi“

„Pilipenda“ govori o teškom životu siromašnog srpskog pravoslavnog seljaka, koji ne želi preći u drugu veru, iako bi mu to pomoglo da lakše prebrodi tešku ekonomsku situaciju u kojoj se nalazi. Pripovetka je bazirana na istorijskim činjenicama, odnosno na unijaćenju Srba u Petrovom polju, koje se odigralo u 19. veku, počevši od 1832. godine, u selu Kričke.

„Selo Kričke je naseljeno samo pravoslavcima, od kojih su se neki već upisali u „carsku veru“, odnosno postali unijati (grkokatolici). U centru sela se nalazi mala pravoslavna crkva, dok se ogromna unijatska gradi na kraju sela. Zima je i vlada glad među stanovništvom, zbog izuzetno slabe letine. Sreska vlast deli žito narodu. Katolici dobijaju na poček (otplaćuju nakon nove letine), dok pravoslavci dobijaju na poklon, pod uslovom da postanu unijati. Pilip Baklina (Pilipenda) je siromašan seljak, koji živi sa ženom Jelom, a dva sina su mu otišla na rad u Primorje. Ima starog magarca Kurijela, dve kokoši i petla. Zbog teške situacije, odlučuje da proda u gradu Drnišu jednu kokoš, Pirgu, i kreće na put s magarcem. Usput se pojavljuje lokalni meštanin, unijat Jovan Kljako. On nagovara Pilipendu da sledi njegov primer i da će mu tako biti lakše. Na to Pilipenda odgovara: „Ja se uzdam u moga srpskoga Rista! Ako će mi pomoći, hvala mu, ako neće i onda mu hvala, jer mi je sve dao, pa mi sve može i uzeti, i dušu!“ Svađa između njih se umalo pretvara u tuču. Jovan Kljako beži, a Pilipenda iz besa udari štapom magarca Kurijela, nakon čega se posrami i zaplače“.

U prvim godinama 20. veka Simo Matavulj zaposlio se pri Ministarstvu spoljnih poslova tadašnje Kraljevine Srbije. Bio je predsednik strukovnog udruženja književnika, a za redovnog člana Srpske kraljevske akademije izabran je početkom 1904. Preminuo je u Beogradu 20. februara 1908. godine.

Rodna kuća Sime Matavulja nalazi se u šibenskoj četvrti Varoš, poznatoj po težacima i radničkoj klasi. O piščevu rođenju svedoči kamena ploča postavljena na kući, unutar koje je osamdesetih godina 19. veka započela pionirska industrijalizacija Šibenika.

Simo Matavulj bio je i ostao ponos dalmatinskim Srbima čije je živote, sudbine kao i istorijske prilike njihovog opstanka, ovekovečio u svojim delima.