Smilčić – selo plodne zemlje, vrednih ljudi i brojnih prezimena

Smilčić, jedno od sela u Ravnim Kotarima, smešteno jedanaest kilometara severozapadno od Benkovca i dvadeset kilometara istočno od Zadra, oduvek je bilo sinonim za vredne ljude i plodnu zemlju u Dalmaciji.

Smilčić

Infrastrukturom razvijeno, saobraćajnicama povezano sa primorjem i svim većim gradovima ovoga kraja, a bogato narodom nekada je, kažu danas njegovi malobrojni meštani, bilo idealno mesto za život. Sve ono što je Smilčić imao ranije, ne može se porediti sa današnjim prilikama, jer prvenstveno ljudi pa i svega ostalog danas je neuporedivo manje.

– Još u ono vreme kada sam ovde dolazio kao dečak, Smilčić je imao sve što je i današnjem čoveku potrebno za normalan život. Selo je imalo svoju školu, vrtić, Poštu, ambulantu, stanicu policije, zgradu opštine, dve crkve, tri prodavnice, mesnicu i pekaru, dobru saobraćajnu povezanost sa Zadrom, Benkovcem, Obrovcem i slobodno mogu reći da se živelo više nego lepo. Ljudi iz ovog kraja su poznati po svojoj marljivosti. Bavili su se poljoprivredom, uz druge poslove koje su obavljali, i od tog posla u poljima, odnosno zahvaljujući onome što su proizvodili, mogli su sebi obezbediti pristojnu egzistenciju. Ovaj deo Ravnih Kotara pogodan je za uzgoj gotovo svih vrsta voća i povrća, pa čak i onih egzotičnih vrsta poput kivija, mandarina ili kakija, i sve što se ovde proizvodilo plasiralo se duž jadranske obale, od Splita, Šibenika, Zadra, Rijeke i Pule pa sve do Zagreba – priseća se Goran Alavanja koji je, kako sam  kaže, dobar deo detinjstva provodio upravo u Smilčiću, boraveći kod rođaka.

Smilčić

Nije to bilo selo već grad, centar naspramdrugih sela pa čak i onog u kojem je rođena, priča Sofija Ardalić. Ona se sa sedamnaest godina udala za svog supruga Mihajla i došla živeti u Smilčić, a na lepše mesto za život nije se bilo teško naviknuti. Sa zadovoljstvom se tada išlo raditi, a svaki posao bio je isplativ i vredan truda.

– Obrađivali smo voćnjake i vinograde. Na svakom komadiću zemlje nešto se uzgajalo. Šleperi su u polje dolazili po lubenice, paradajz, paprike, krompir, grožđe, a da ne pominjem bademe, maslinovo ulje, vino, sve ono što su seljaci svojim radom proizvodili. Nepresušno vrelo vode imamo u selu, pa se noću čekao red da navratimo vodu u svoju njivu. Ni sa stočarstvom nismo zaostajali u odnosu na druge, iako je poljoprivreda uvek bila primarna delatnost – pojašnjava nam Sofija.

Nema mladosti, nema ni života

Sve ono što nam Goran i Sofija pričaju o Smilčiću, najčešće se stavlja u prošlo vreme. Nakon poslednjeg rata, život ovde nije ni nalik nekadašnjem. Nisu nestala ni polja ni zemlja ni voda, ali nema mladosti, nema ko da radi i proizvodi, a i oni koji tu, uprkos svojim poznim godinama, još uvek pokušavaju. Ističu kako se od poljoprivrede, u ovo vreme, ne može više lagodno živeti.

– Suprug i ja smo navikli da radimo, nikada nam posao nije teško padao. Radni vek smo proveli u Zadru, ali se sela i poljoprivrede nikada nismo odreki. Nakon rata ponovo smo došli živeti u Smilčić, opet se okrenuli poslu sa maslinama, vinogradom, bademima, ali evo danas, bačve u konobi su pune vina i maslinovog ulja, očišćenih badema i to nemamo kome prodati. Masline smo jedva obrali, nema više ko da pomogne kada je sezona tih poslova. Bilo šta da se proizvodi to se nema kome prodati, nema sigurnog otkupa, nemamo tržište za svoju robu. Za sve što nam treba moramo u Zadar, sada nas za neke stvari primaju u Benkovac ili Zemunik ali do tamo nema ni autobusa. Ako nemaš svoje vozilo ili nekog mlađeg u komšiluku da te odveze, možeš umreti a da nikoga nije briga. Malo se ljudi vratilo, a većina njih živi od osam stotina kuna socijalne pomoći – žali nam se Sofija.

Smilčić

I pored toga ona i suprug ne odustaju od posla. Dvesta stabala maslina, sto trideset stabala badema, hiljadu čokota vinograda, samo su deo onoga što još uvek sami obrađuju. Obnovili su porodičnu kuću, zdravlje ih još dobro služi, imaju svoj mir i slobodu i to im je, kaže, u ovim godinama najvažnije.

U Smilčić se više niko i ne vraća. Takvom načinu života novije generacije teško bi se mogle privići. I njihova deca su daleko, pate i oniza svojim krajem, kaže Sofija, ali bolje da pate od nostalgije nego od života kakav je danas na selu.

Stranci gledaju i čude se neiskorištenim potencijalima

Ta nostalgija o kojoj nam Sofija priča, upravo je i Gorana povukla selu. Iako sa porodicom živi u Austriji, dobar deo godine provodi u ovim krajevima, ulažući u porodično imanje, ne mireći se s tim kako je i koliko sve ovde zanemareno.

– Svuda pođi a svojoj kući dođi, pa sam se time i ja vodio. Tu mi je dedovina, stotinama godinama su moji preci živeli ovde, i to me je vuklo da dolazim. Moja kuća je bila porušena, sve zaraslo u korov, ali sam ponovo sve to obnovio. Nekako sam se već i navikao na to da je sve pusto, napušteno i zapušteno. Ipak, kada sa sobom ovde povedem nekoga od prijatelja iz Austrije, oni budu zaprepašćeni onim što vide. Kako je Hrvatska članica Evropske unije, oni očekuju da dolaze u neko uređeno, evropsko selo, a ovde nema ni ulične rasvete, infrastruktura je u katastrofalnom stanju, brojna sela nemaju vodu, tako da je puno tih nedostataka na kojima bi se trebalo raditi da život ovde bude pristojan. Zamislite kako je noću, svetla na ulici nema, divlje zveri prilaze kućama, provaljuje se i pljačka po zatvorenim kućama a to, priznaćete, ni malo nije civilizacijski – kaže Goran.

Ima tu potencijala, mogućnosti su brojne, ali je šteta što to niko ne prepoznaje, što bolje vide stranci nego domaći. Bez ulaganja nema napretka, nema dobiti ni perspektive, a bez ljudi nema ni sela ni života, slažu se naši sagovornici.

– Mogućnosti ima, samo ih treba prepoznati. Ovaj deo je okružen morem, turizam i poljoprivreda imaju ogroman potencijal. Poslom sam obišao čitavu Evropu, i mogu reći kako je ovo jedan od zdravijih krajeva za život. Nema industrije, zrak je čist, sve što se proizvede u startu je ekološki i zdravo, a mir i tišina su ono što ljudima posebno treba u ovo vreme stresa, gužve, brzog tempa života. Ravni Kotari su Bogom dani za sve to što navodim, ali su se mnogi razočarali odnosom prema selu. Porodice su se rasejale, nove generacije odrastaju u nekim drugačijim uslovima, i kako vi onda nekog mlađeg da motivišete da dođe živeti tamo gde nema ili struje, ili vode, a o internetu da i ne govorim, i kada čovek sve to zaokruži, realnost je takva kakva jeste – pojašnjava nam Goran.

U devet sela samo 48 dece

Radnim danom ulice Smilčića najčešće su puste. Iole sposobno stanovništvo dane provodi na njivama, u polju. Dominantniji su tu zvukovi traktora nego automobila. Sezona je radova, sade se bašte, orezuju masline, a bademi i trešnje već su uveliko u cvatu. Ni kuće, čini se, bar u odnosu na druga sela nisu tako zapuštene i porušene. Korona još ne popušta pa je manje i onih koji dolaze makar sezonski.

Nije da života nema, ali bi bilo bolje da ga je više, kaže nam paroh iz Smilčića Nemanja Mijatović. Ovo mu je prva parohija u službi, i evo treću godinu sa porodicom živi u ovom dalmatinskom selu.

Njegova parohija obuhvata devet sela. Tu je pet hramova i jedna kapela koji su osposobljeni za bogosluženja. Postoji i tri hrama koji još uvek nisu obnovljeni, ali se nadaju da će uz Božiju pomoć i to jednoga dana doći na red.

– Najteže nam je ipak što je ljudi malo, i to nam je svima zajednička, bolna rana. Najčešće se vraćaju ljudi koji žele da ovde prožive starost i ovde se upokoje, na svojoj zemlji i svojoj očevini. U periodu mog boravka ovde imali smo blizu pedeset sahrana, dva krštenja i dva venčanja, i to je neko realno stanje stvari. To mi i kao čoveku i kao svešteniku teško pada. U 286 domaćinstava na parohiji živi manje od četiri stotine stanovnika, ali su to najčešće ljudi u poznim godinama i oni koji žive sami. Čak i ono malo dece što je bilo, nakon završetka škole je otišlo odavde. Prošle godine sam zatvorio šest domaćinstava, a kada se deca ne rađaju onda se to dodatno oseti i u selu i u crkvi. U devet sela imamo oko četrdeset i osmoro dece, dok je u Smilčiću tek jedno dete koje dolazi na pravoslavni veronauk. Bogosluženja se obavljaju redovno, koliko je to fizički izvodljivo, dakle svake nedelje u drugom selu, ali se trudimo da održavamo i hramove i groblja. Moja služba je takva da ne gledam one loše stvari, već verujem da će biti bolje, da svojim primerom pokažem da se može i mora živeti, a ono što je moj primarni zadatak jeste da mi narod nije gladan i da mi ni jedna crkva ne prokišnjava – kaže nam sveštenik Nemanja.

Smilčić

Iako rođeni Banjalučanin, sa završenim fakultetom u Beogradu, otac Nemanja kaže kako nositi krst u ovo vreme i u ovim krajevima nimalo nije lako, ali ljubav prema onome što čovek radi, prema kraju i ljudima, uvek nadilazi sve prepreke i iskušenja.

– Bog će urediti ono što čovek ne može, a na nama je da damo sebe koliko možemo, da se ne zaboravljaju ni grobovi ni domovi predaka, jer je sve tu mukom stečeno, čak i onda kada je bivalo teže.

Hram u Smilčiću posvećen Svetom Arhangelu Mihajlu, novijeg je datuma, izgrađen 1984. godine. Ratne okolnosti i zub vremena doveli su do njegovog oštećenja, ali je vremenom obnovljen, zidovi popravljeni a krov saniran. Ostalo je još mnogo posla kako bi zablistao punim sjajem, ali sveštenik Nemanja ne sumnja da će jednom doći i to vreme. Koliko obnovi crkve, njegova obaveza je da se posveti i brizi o ljudima, humanitarnim radom, na bilo koji način, samo da svi imaju najosnovnije uslove za život, da niko nije gladan, da niko ne živi bez struje i vode, napušeten ili zaboravljen.

Prema popisu stanovništva iz 1991. godine, u Smilčiću je živelo 641 stanovnika, 439 Srba, 192 Hrvata, 1 Jugosloven i 9 ostalih. Deset godina kasnije ta brojka bila je znatno manja, njih oko 250. Popis koji tek predstoji pokazaće, kažu naši sagovornici, znatno drugačiju i donekle poražavajuću realnu situaciju.

Uz rimokatolička prezimena Arbanas, Batur i Milković, u Smilčiću je nekada živelo i dvadeset i šest pravoslavnih prezimena pa, za one manje upućene, treba reći da su upravo u ovom selu živeli Ardalići, Bjelanovići, Borovići, Vrcelji, Vujkovići, Gagići, Graovci, Dražići, Dubroje, Dukići, Đogo, Ivaniši, Kuridže, Mrdelji, Mlinari, Mucelji, Nonkovići, Pupovci, Radmanovići, Relići, Skokna, Stjepanovići, Cebare, Crnobrnje, Šaponje i Šušci.

*Ovaj tekst je nastao u sklopu projekta „Tu gdje živimo“ koji je podržao Fond za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije.

Komentariši