Smrdelje – selo što po maslini i bademu miriše

U mestu Smrdelje stanovnika je danas pet puta manje nego pre. Oni koji su smogli snage za povratak i novi početak ipak i dalje nastoje da im zemlja i selo ne ostanu pusti.

Vaska Radulović 09.02.2024.
Smrdelje naslovna

Prvi dani februara i Dalmaciji su doneli za ovo doba godine neuobičajeno visoke temperature. Kao naglo otrgnuti iz zimskog sna, zasićeni kratkim danima, tišinom i periodom mirovanja, nenaviknuti na dane kada se ne radi ništa važno, bar ne ono tuđem okom vidljivo, stanovnici ovih krajeva iskoristili su te prve toplije zrake sunca da za poslom krenu. U selima gde je danas života neuporedivo manje nego nekada, opet se užurbano korača za životom.

Upravo takva slika dočekala nas je dolaskom u selo Smrdelje, desetak kilometara udaljenom od centra kistanjske opštine. Na ulicama Smrdelja ne čuje se graja, balotana je pusta, kao da i ona odmara za neke obavezama rasterećenije dane meštana, a živu reč ni pozdrav gotovo da se i nema kome uputiti. S vremena na vreme tišinu razbija tek zvuk motorne testere negde u daljini, traktora koji se s puta vide u polju, ili bleka ovaca koje u torovima neumorno obleću oko svojih tek pristiglih jaganjaca.

U takvoj atmosferi teško se, i gotovo nemoguće, otrgnuti dvostrukom utisku. Sa jedne strane kao da života uopšte nema i, sa druge, početak koji nagoveštava novo rađanje života. Iz tog razmišljanja trže nas Pero na biciklu.

Nema vremena za priču, kaže, jer dan mora iskoristiti da komšiji iscepa nešto drva, kao što je obećao. Tek što zamaknu iza prvih kuća, asfaltnim putem kroz selo pojavi se razigrano stado koza. Za njima, hitrim korakom, eto i najmlađeg čeljadeta koje taj dan srećemo u Smrdeljima. Znamo se od ranije, baš iz Smredelja, kad je zajedno sa sestrom brinuo o bolesnoj majci, tražio način kako da formira svoj maslinik i nabavi nešto stoke od čega će moći da preživi.

- Hajte u kuću, sestra je tamo. Svratite bar na kavu, sramota da odete nepočašćeni. Ja moram za kozama. Ne smem ih same ostaviti, odmah će negde preskočiti i štetu napraviti - pozdravlja Dragan u hodu, ne stižući čak ni kratko da zastane, jer je roga predvodnica stada već krenula u nedozvoljeni pohod preskakanja ograđenog terena.

Smrdelje 1

Već se desetak koraka udaljio kad ga još upitasmo da li je uspeo u nameri da zasadi masline, jer koze već videsmo da ima, i da li su uspeli sebi neki sigurniji posao naći.

- Sestra je radila preko nekog projekta, obilazila ove starije i nemoćne. Sad im je to isteklo pa čekaju novi da krene. Ja sam sezonski radio par meseci, tu u Zečevu, kao vatrogasac. Tog posla nema sada zimi, čekam novu sezonu i nadam se da ću opet tamo - doviknu Dragan, pa pruži korak jer koze ne čekaju svršetak razgovora.

Tek nekoliko stotina metara dalje kroz selo, u dvorištu prepunom radne mehanizacije, nađosmo i prve sagovornike. Dvoje ljudi, supružnici Drago i Borka Lapčić, dočekaše nas više nego širom raširenih ruku. Tako je, kaže nam Drago kasnije, u njihovoj kući bilo oduvek. Zvani i nezvani, znani i neznani dočekivani su i ispraćani, ugošćeni i počašćeni kao najrođeniji, a u sve to smo se kasnije i sami uverili. To se nije promenilo, ali Smrdelje i te kako jesu.

- Smredelje su nekada bile selo puno života. Iako se ranije živelo u starim kamenim kućama, više nego skromnih uslova za višečlana domaćinstva, ljudi su vremenom radili, gradili, sticali, pa se šezdesetih godina već živelo vrlo pristojno. Ljudi su bili izrazito vredni, marljivi, i nije bilo pedlja zemlje koji nije obrađivan. U tom periodu veliki broj mladih, radno sposobnih, odlazio je za poslom i u inostranstvo; Švajcarsku, Nemačku, Austriju, ali su im ovde ostajale porodice, roditelji koji su održavali kuće i imanja. Ko je radio, taj je imao, a ko nije bio baš za neki posao, taj je živeo siromašnije. Čitavo polje bilo je pod poljoprivrednim kulturama od pšenice, ječma, kukuruza, do vinograda, maslina i povrća. Sada je, eto, maslina daleko više nego stanovnika - kaže Drago.

Pogledom na polje što se pruža ispod sela, to je jasno vidljivo. Od manje nego stotinak meštana, koliko ih danas živi u selu, dobar deo njih ima svoje maslinike.

- Imaju ih i oni koji ne žive ovde tokom čitave godine. Ljudi koji su otišli negde u inostranstvo dolaze uglavnom za vreme godišnjih odmora, ali su mnogi obnovili svoje kuće, zasadili masline ili neke druge zasade, pa nađu ljude kojima plate da im to održavaju. Najveći problem je što je sve teže naći nekoga ko može da radi, jer je nas ovde nešto više od sedamdesetak koji smo stalno tu. U vreme pre rata, kada sam obavljao dužnost predsednika Mesne zajednice, u stotinu i četrdeset kuća prosečno bi, po domaćinstvu, bilo oko četvoro, petoro članova, tako da nas je u selu bilo blizu šest stotina - pojašnjava nam Drago.

Po povratku nakon rata krenuli život iz početka

Drago i njegova porodica; supruga, sin i ćerka, napustili su Smrdelje u ratnom vihoru i završili u Beški kod rođaka. Radio je Drago i tamo, jedno vreme u Beogradu, ali nije bilo ni dana ni sata kada o Bukovici i povratku nije razmišljao. Izdržao je, kako kaže, sedam dugih godina, a onda sa svojom Borkom ruku pod ruku nazad u Smrdelje.

Smrdelje 2

- Dve hiljade i druge godine smo presekli i vratili se. Roditelji i stric su već bili ovde, pa je bilo malo lakše. Tada smo opet krenuli od nule, gradili, dograđivali, krčili i sadili, i nije bilo jednog dana, izuzev verskih praznika, da se nije radilo punom parom. Imali smo cilj, da stanemo na svoje noge, pomognemo deci i vratimo ovo imanje u stanje nalik nekadašnjem. Moram naglasiti da ja, kao muška glava u kući, jesam radio puno, ali moja žena niti je radila manje, ni lakše poslove od mene. Od kad sunce grane dok se ne smrkne, posla smo uvek imali. Sada smo u penziji ali opet, malo se tu vremena odmara, imamo hvala Bogu za koga, unučad koju još moramo pomoći - kaže Drago.

Iako su oboje bliže sedamdesetim nego šezdesetim godinama starosti, Drago i Borka i dalje se ne daju. Sa lakoćom Drago navodi kako imaju nešto više od četiri stotine stabala maslina, orahe, tri hektara obradive površine pod žitom, detelinom, baštu i stotinu ovaca.

- Mora se raditi da bi čovek imao. Mi se još ne predajemo, a i sin nam je više ovde nego sa porodicom, potegne i on većinu posla kada su sezonski radovi u toku. Tako ćemo dok budemo mogli, a onda ih sve okupiti za stolom, napraviti jedan dobar ručak pa ih obavestiti da je od tada sve na njima - kroz šalu će ali iskreno Drago, ističući kako su navikli tako, i kako im je najveća radost što unučad uvek vole doći u Smredelje, što su svakog leta svi na okupu.

Boga moli svaki dan, to posebno ističe, da nove generacije ne zaboravljaju svoje selo ni svoje pretke. Neće se i ne sme, kaže, selo ugasiti, jer vremena su nepredvidiva, niko ne zna šta nam sutra donosi, a uvek je dobro znati da se imaš gde vratiti. Onaj ko misli opet jednog dana u Smrdelje, zna da ima svoj komad zemlje, ali mora imati cilj, jaku volju i snagu da se izbori za pristojan život. Jer, na ovoj zemlji uspeva sve što se radom hrani, i ništa bez snage i vrednih ruku.

A u sve priče o radu i posvećenosti mogli smo se na istom mestu i uveriti. Dok smo mi pričali, Borka nije dangubila. Stigla je i trpezu postaviti, i prešku (pogaču) ispeći, i maslinovo ulje koje sami proizvode izneti, i koke obići i Dragi doviknuti: „Neko mora i ovce na ispašu pustiti”.

Sloboda i zdrav život se ne mogu platiti novcem

Tek nekoliko desetina metara dalje od kuće Lapčića, u plantaži badema, bajama kako ih u Dalmaciji zovu, prozborili smo koju i sa Jasnom Dubrojom. Jasna je ovde rođena, ali udata u Karin, no kako joj je majka u Smrdeljima i ona većinu svog vremena provodi u selu.

- Majka je već u godinama, živi sama, pa iako je još pokretna i o sebi se može brinuti, ja sam gotovo svakodnevno ovde. Imamo dosta zemlje pa sam, sticajem okolnosti, postala i poljoprivrednik. Dvojica braće mi žive daleko, ali su pomogli da oformimo maslinik, zasadili orahe, bademe, pa je sada oko sedam stotina stabala na našoj zemlji. Kad oni ne mogu doći tu sam ja, kosim, vozim traktor, sve po potrebi - šeretski priča Jasna, kao da se ne radi o tako teškom i zahtevnom obimu posla.

Smrdelje 3

Najvažnije je, kako nam kaže, da se za sve može naći tržište. Badem i orah se najčešće prodaju u čistoj jezgri, dok za domaće maslinovo ulje kupca nije teško naći tokom čitave godine.

- Sve se može kad se hoće, a potražnja za ovim našim proizvodima je najčešće značajno veća od ponude. Ipak, ljudi i u današnje vreme najviše veruju u taj neki siguran izvor prihoda, odnosno posao koji ih ne vezuje samo za zemlju i stoku. Sigurnog posla nema, ni mi koji smo ovde ne možemo se svi pohvaliti nekim poslovima, ali se opet snalazimo uz pomoć Božiju, malo projekti, malo sezonski poslovi, dodatno ova poljoprivreda, i sloboda i zdrav život koji se novcem ne mogu platiti - dodaje zadovoljno Jasna, ističući kako svoj kraj ipak ne bi menjala ni za jednu sredinu u kojoj bi lakše bilo do posla.

Takvog su stava većinom i svi oni koji su se vratili. Bez obzira što više ništa nije isto kao nekada. Ni balotana nije puna ljudi, izuzev letnjih meseci, ni škola više nije puna đaka već je jedno vreme bila u službi mesta za otkup i preradu maslina, ni trgovina nije u funkciji pa namirnice kupuju iz one pokretne koja im na vrata dolazi. Ni kuće po selu nisu pune čeljadi, izuzev letnjih meseci kada i one, kao i čitavo selo, bar na nekoliko meseci ožive. Ali ni Smrdelje nisu onakve kako bi se, po nazivu sela, moglo zaključiti da jesu.

Iako pravi vesnici proleća još nisu pristigli, smrdeljsko polje već miriše na ljubičice što se zimi iskradoše, na sokove porezanih grana na stablima maslina koje će tek dočekati i ispratiti još brojne generacije Smrdeljčana, i na plodnu zemlju koju ovih februarskih dana traktorima bude generacije na rad navikle. Zemlja koja miriše, i selo koje vrednim i čestitim domaćinima odiše.