Snježana iz Dalmacije sama održava plastenik zahvaljujući kom zarađuje za život

Snježana Miljević Degenek svakoga dana na kninsku pijacu stiže sa svojim sveže ubranim povrćem iz domaće proizvodnje.

Prodavačica sa kninske pijace, poljoprivreda, knin

Dolazak na selo, kao i mala penzija supruga koja nije bila dovoljan izvor prihoda, za Snježanu Miljević Degenek bili su razlozi da započne sa proizvodnjom povrtlarskih kultura. U tome je, kako kaže, uživala tada kao što uživa i danas jer, iako je prodaja godinama oslabila, zahvaljujući onome što proizvede, ona još uvek pristojno živi.

– Onog trenutka kad sam se udala za svog supruga, počinje i moje bavljenje proizvodnjom povrtlarskih kultura. On je u svom posedu imao zemlju i već se time bavio, a meni nikada nije bio problem da obavljam seoske poslove. Kako nam je to bio dodatni izvor prihoda, od kojeg se moglo pristojno zaraditi, a izbora za zaposlenje i nije bilo mnogo, odlučili smo da se poljoprivredi u potpunosti posvetimo. Zajedno smo obrađivali zemlju, on same pripreme, a ja oko sadnje i rasada biljaka. Bila sam zadužena za prodaju na samoj pijaci i tako, malo pomalo, dosta se radilo, učilo, ali se vremenom i isplatilo – uvodi nas Snježana u svoje početke bavljenja poljoprivredom.

U početku je sve krenulo vrlo skromno, bez prevelikih ulaganja, ali su ih dobar urod i dobri rezultati prodaje, podstakli na nova ulaganja i proširenje same proizvodnje. Za plasteničku proizvodnju bili su neophodni veliki plastenici, ali i sistemi za navodnjavanje koje su, Degeneci, sami obezbedili od ostvarenih prihoda.

– Krenuli smo vrlo skromno, prvo sa jednom zasađenom baštom, pa drugom, da bi se to vremenom proširivalo. Na malo prostora imali smo svega, od krompira, blitve,
salate, šargarepe, luka, cvekle, jednom rečju svega što treba jednom domaćinstvu u svakodnevnoj prehrani. Vreme je nametnulo potrebu za proširenjem, pa smo morali da stvorimo uslove i za zimsku, odnosno plasteničku proizvodnju, kako bi cele godine mogli da uzgajamo povrće. Ostvarenim prihodima od prodaje, kupili smo velike plastenike, a potom morali obezbediti i sisteme za navodnjavanje bez kojih zimi ne bismo mogli. Kako tada još nismo imali priključak na gradski vodovod, sistem smo osposobili zahvaljujući već postojećem bunaru i kišnici, koja je ovde uvek služila i za piće. Malo po malo, radeći ali istovremeno i ulažući, ostvarili smo sebi sve neophodne uslove za rad, mogu reći bez bilo čije pomoći – kaže Snježana.

Nakon smrti supruga sve radi sama

Iako obaveza u bavljenju poljoprivredom ima tokom čitave godine, količina posla zavisi od godišnjeg doba, ali sve to nije prezahtevno objašnjava Snježana.

– Posla u poljoprivredi uvek ima, zimi manje, u proleće i jesen nešto više. Ali, to sve zavisi, kako od onoga što proizvodite, tako i od vremenskih uslova. Zimi je sve, većinom, u fazi mirovanja, ali svakako da treba i navodnjavati biljke i pripremati se za prolećne rasade. Prošle godine mi se upokojio suprug, pa sve moram sama. Ipak, čovek se mora prilagoditi i raditi onoliko koliko može. Najlakše se predati, ili žaliti da je teško, ali od toga nema ništa jer se raditi mora. Evo, i u ove zimske dane, ja svakodnevno odlazim na pijacu prepodne, dok popodne provodim u plasteniku. Sada je vreme za zimsku salatu, kupus, blitvu, cveklu, začinsko bilje koje ljudima svakodnevno treba, a svega toga imam u plasteniku. Dok ja uberem i pripremim sveže povrće za sutrašnji dan, istovremeno se zalivaju pripremljeni rasadi za proleće. Obiđem, zasejem nešto novo tamo gde se oslobodi prostor i dan prođe za čas. Kada je vreme sadnje, organizujem pomoć na dan ili dva, dođe mi ćerka ili prijateljice i opet sve stigne odraditi – zadovoljno kaže Snježana dodajući kako posao koji radi nije prezahtevan.

Kako se danas sve više insistira na ekološkoj proizvodnji, voću i povrću koje se ne tretira različitim sredstvima zaštite, domaći proizvođači ističu kako je ipak neminovno koristiti bar minimum zaštite biljaka iako to mnogi prećutkuju. Ipak, bar kada se radi o manjim zasadima, korišćenje savremenih veštačkih dodataka i hemijskih đubriva uglavnom se izbegava.

– Ono što ja mogu reći za svoje povrće jeste da je bar sedamdeset procenata ekološki proizvedeno. Ipak, u određenim situacijama minimum zaštite mora se koristiti, ali opet sa takvom karencom (pravovremenošću i količinom; op. urednika) da ne bude štetno i da se može bezbedno konzumirati. Na upotrebu bilo kakvih zaštitnih sredstava proizvođači su prosto primorani iz različitih razloga, od klimatskih promena, ekstremnih temperatura koje nisu tipične za ove krajeve, ili zbog mogućih bolesti biljaka koje su prouzrokovane svim navedenim, a ranije nisu bile učestale. Znate kako, možete apsolutno ništa ne koristiti, ali kad padne kiša koja u sebi donese ko zna šta iz vazduha, zar to opet nije štetno po biljku pa i onoga ko je koristi u prehrani? Sve ono što nam je dostupno u selu, počevši od prirodnih gnojiva pa i sredstava zaštite, naravno da ću pre koristiti nego kupovno, ali i u tom slučaju ne mogu reći da je ovakav uzgoj stopostotno ekološki – iskreno objašnjava ova vredna žena.

Život i zdravlje su na selu

Iako se i na pijacama oseti sve slabija kupovna moć stanovništva, sezonsko voće i povrće ipak su uvek traženi. Sredstva iz različitih dostupnih fondova namenjenih poljoprivrednicima Snježana nije tražila, oslanjajući se isključivo na prihode koje sama ostvaruje. A sve dok je tako, kaže, od poljoprivrede ne odustaje, a sveže ubrana salata, blitva, šargarepa, cvekla, krompir i ostali domaći proizvodi na kninskoj će pijaci svako jutro čekati zainteresovane kupce.

– Meni je u interesu da proizvedem onoliko koliko mogu i da ponosno stanem za pult na pijaci kada posložim svoje povrće. Iako već godinama imam svoje stalne mušterije, ni prodaja više nije kao ranije. Sve je to razumljivo kada se vidi koliko je ljudi otišlo i svakodnevno odlazi iz grada, čitave države. Ni u jednom poslu više „ne cvetaju ruže“. Iako su danas dostupna različita sredstva namenjena, kako velikim tako i malim poljoprivrednicima, uglavnom iz EU fondova, ja nisam niti konkurisala niti tražila bilo kakav podsticaj. Od ostvarenih prihoda nešto se ulaže, a nešto opet zaradi, i tako u krug. Sve dok budem mogla podmirivati svoje troškove, bilo kakva vrsta pomoći tog tipa nije mi potrebna. Ono što je, po meni, jako važno jeste da čovek koji obrađuje svoju zemlju ne može ostati gladan, i što uvek zna tačno šta jede. Ljudi koji kupuju na pijaci, lako mogu videti gde i na koji način proizvođači uzgajaju povrće koje im nude, dok u različitim centrima, marketima i trgovinama morate verovati onome što piše ili što vam kažu. Smatram da nije isti kvalitet, krompira npr., koji se ovde uzgaja i prodaje, i onoga čije poreklo nije baš jednostavno utvrditi, ili ako hoćete, recimo salatu, nije ista ona koja je danas ubrana a sutra bude na pijaci, sa onom koja je u hladnjačama skladištena određeni period. Sve to su samo neke od stvari koje su prednost domaćeg povrća ili voća, u odnosu na ono „veštačko“ kako ga u šali zovemo. Ja samo znam da ljudi ranije nisu uzalud govorili da je zdravlje život na selu i ja samo koristim mogućnost koju imam – zadovoljno i sa osmehom zaključuje Snježana.

Oni koji su, na neki način, primorani da se svakodnevno snabdevaju namirnicama o kojima je pričala, svakako će dobro znati suštinu njene priče. Dok će većina posegnuti za nekim „laganijim“ načinom zaposlenja, ona od svog, ističe, nema nameru da odustane. U svemu su, često naglašava, najvažniji volja, odlučnost i ljubav prema onome što čovek radi. I dok će, upravo ti, kojima gradovi donose „lakše zarađen novac“ svaki dan u potrošačkoj mašini morati kupovati ono što im veliki trgovački lanci nude, ona će, poput stanovnika malih sredina, uvek imati izbora, da se hrani zdravo i da ubire plodove zemlje od koje se danas najlakše odustaje.

Komentariši