„Što više imamo sportista, jači smo i kulturno“

Dubravko Stanišić rođen je u Vukovaru 1961. godine, živi i radi u Borovu naselju, gde je završio osnovnu i srednju školu, dok je Ekonomski fakultet studirao u Osijeku. Od rane mladosti bavi se sportom, a ostvario je i zavidne rezultate.

Kao aktivan sportista paralelno je i studirao da bi se kasnije zaposlio dok danas radi kao profesor u Ekonomskoj školi Vukovar.

- Pored fakulteta izuzetno sam voleo sport i jednom prilikom sam rekao da neću nikada da dozvolim da veslo potopi knjigu jer sam shvatio da je uspeh u životu kompletan samo onda kada si uspešan u sportu i u školi. U sportu sam od pete godine, koliko god to čudno zvučalo. Još 1966. godine roditelji su mi prvi put kupili rolšue i tada sam počeo da uživam u tome. Tu sam pokazao neverovatan talenat tako da sam za godinu i po dana otišao na otvoreno prvenstvo Hrvatske u rolšuama i od 600 pionira na startu, ubedljivo sam pobedio i osvojio prvo mesto te na taj način postao pionirski prvak Hrvatske. Niko me nikad nije pobedio u rolšuama – naglašava Stanišić.

Nakon nekoliko godina želeći da postane snažan i mišićav odlučio je da diže tegove.

- Imao sam sreću što sam imao majku koja se bavila sportom i koja je više puta bila prvak u kajaku i kroz razgovore s njom ona me je uputila u to da sport otvara sva životna vrata. Sportom sam ozbiljnije počeo da se bavim kada sam video da nisam talenat za fudbal, dizao sam tegove na spravama koje mi je otac napravio i sa nekih 15 godina odlučio sam da vozim kajak. Veoma brzo sam postao četvrti pionir na državnom prvenstvu u Jajcu. Tu sam imao priliku da upoznam kajakaše koji su bili izuzetno bolji od mene. Upravo zahvaljujući takvima kao što su Tomica Černok, Marko Orlovčić i moj trener Jovan Sedlar, veoma brzo sam napredovao i otišao na svetsko juniorsko prvenstvo u Finsku u Tampere gde smo učestvovali kao reprezentacija Jugoslavije – ističe Stanišić i napominje da je jugoslovenski reprezentativac postao i u seniorskoj konkurenciji i sa reprezentacijom nastupao na mnogobrojnim takmičenjima koja su organizovana krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina prošlog veka.

- Zajedno sa pomenutim Tomislavom Černokom koji nažalost nije među živima i sa kojim sam bio i kumovski povezan, postao sam nepobediv u dvosedu u kajaku, a kao takvi zaslužili smo da nam i danas zajednička fotografija stoji u Gradskom muzeju u Vukovaru. Takmičio sam se sve do 1987. godine nakon Univerzijade u Zagrebu.

Brojni sportski uspesi

Dubravko Stanišić na pobedničkom postolju (prvi s leva)

Prvi klub ovog vukovarskog sportiste bio je kajak klub Borovo gde je kod Doma tehnike kao srednjoškolac svakodnevno išao na treninge. U kasnijem periodu prešao je u kajak klub Vuteks Vukovar.

- Mišljenja sam da se talenti rađaju, ali bez puno rada nema rezultata iznad proseka. Ja govorim ovde o pobedničkim rezultatima jer za mene nije bilo važno učestvovati nego mi je bilo važno i da pobedim. Nekad sam uspeo u tome, nekad nisam. U kajak klub Vuteks Černok i ja smo prešli na nagovor čuvenog Matije Ljubeka i Milana Janjića gde smo uz podršku takvih asova veoma brzo nas dvojica postali ubedljivo najbolji u državi. Podatak da smo drugoplasirane ostavili šest sekundi na petsto metara dovoljno govori o našem uspehu.

Upravo ovu pobedu na državnom prvenstvu Stanišić izdvaja kao najveći uspeh iako ima i niz drugih ostvarenih rezultata koji su čak i prelazili granice tadašnje države.

- U reprezentaciji sam najviše veslao dvosed i četverac, sedeo sam prvi u čamcu jer sam imao najviše eksploziva. Od reprezentativnih uspeha izdvojio bih regatu u Parizu gde smo bili četvrti. Tu su nijanse odlučivale, a prvo mesto izgubili smo za svega tri desetinke gde su u pitanju bili centimetri. Nismo imali sreće da izvučemo to malo vremena i da budemo na postolju. Tada je Matija Ljubek rekao da smo pretendetni za osvajanje Univerzijade, ali kasnije nam je pala norma i tu smo bili tek peti.

Imao je i ponude da nastupa i za druge klubove, a nakon jedne regate u Bariju u Italiji dobio je poziv da tamo vesla i radi.

- Nisam imao potrebe da odem odavde gde se tada relativno dobro živelo. Imao sam ponude i u Finskoj, ali sve je to bilo nedovoljno jer sam imao svoj Dunav, svoje kajakaše, svetskog prvaka pored sebe i bio sam srećan jer su takvi ljudi krasili moju prošlost. Do olimpijade nikada nisam došao jer kad imate asove poput Matije Ljubeka, Mirka Niševića i Milana Janjića to je gotovo nemoguće. Mi ostali smo svi bili blizu, ali nedovoljno za njih jer su oni bili svetska klasa i elita – napominje Stanišić.

Odnos sa Ljubekom

Matija Ljubek, Dubravko Stanišić, Mirko Nišević i dr Boris Hrečkovski

Kroz bavljenje ovim sportom upoznao je i brojne asove, ljude koje su osvajali svetska prvenstva, olimpijade. Jedan od takvih je i već pomenuti Matija Ljubek sa kojim je Stanišić imao izuzetan odnos.

- Priliku da ga upoznam prvi put sam imao kada sam išao na regatu u Belišće, a to je bilo 1976. godine, odnosno nakon što je osvojio olimpijadu u Montrealu. Tada sam mu prišao i čestitao na uspehu i tu je počeo naš kontakt. Posle smo zajedno trenirali, čak sam mu bio i sparing partner gde sam imao priliku da naučim dosta od njega. Nakon toga on i Mirko Nišević postali su svetski prvaci u kanuu dvokleku. Po meni on je jedan od naših najvećih sportista pogotovo ako uzmete u obzir da su kajak i kanu izuzetno teški sportovi.

Nakon aktivnog bavljenja sportom, u nešto kasnijim godinama počinje rekreativno da trči, da bi ta rekreacija s vremenom prešla i u neku ozbiljniju dimenziju.

- Počeo sam da trčim sa svojim učenicima u izletištu Adica, kasnije je osnovan i atletski klub Maraton Vukovar. Na kraju smo otišli na evropsko prvenstvo u krosu u Mantovi, istina bio sam tu kao polurekreativac jer su tamo ipak bili sve sami profesionalci. Kasnije sam istrčao maraton u vremenu od tri sata i deset minuta i po tom vremenu sam i dalje u AK Maraton drugi po rezultatu. To je bilo u Novom Sadu, a takođe trčao sam i u Beogradu i na drugim maratonima i polumaratonima.

Još uvek aktivan

Iako u šestoj deceniji života Dubravko je još aktivan i u gradu ga često možete videti kako vozi bicikl, dok i dalje mašta da se oproba i u nekim drugim sportovima.

- Voleo bih da se oprobam u triatlonu, ali on je opasan, a ja imam dosta godina. Rekreativno vozim bicikl, auto ne priznajem pogotovo ne za ove gradske vožnje. Staza je bogatstvo.

Kroz bavljenje sportom i rad sa decom, druženje sa asovima svetske klase, ali i ostvarivanje zavidnih rezultata, shvatio je da je upravo sport izuzetno važan za svako društvo kao i za formiranje pojedinca kao jedinke u tom društvu.

- Svaki sport ima određenu vrednost i od neprocenjive je važnosti za odgoj deteta, kasnije čoveka. Na kraju krajeva od neprocenjive je važnosti i za društvenu zajednicu u kojoj živimo jer što više imamo sportista mislim da smo i kulturno jači – zaključuje Stanišić kroz razgovor o svojoj životnoj sportskoj priči.

*Ovaj tekst je nastao u sklopu projekta „Tu gdje živimo“ koji je podržao Fond za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije.