Stojan Janković – opevani junak iz Ravnih kotara

U nastavku feljtona o znamenitim Dalmatincima donosimo priču o uskočkom vođi Stojanu Jankoviću, junaku srpskih narodnih pesama.

Stojan Janković

„Zapevaću sa Glavice, o junaku iz ravnice, iz Kotara naših Ravni`, oj Stojane uvek slavni…“ Ovim rečima počinje jedna od mnogobrojnih narodnih pesama posvećenih najvećem dalmatinskom junaku, Stojanu Jankoviću, čije ime minuli vekovi još nisu izbrisali. U srpskoj narodnoj pesmi češće izgovaran kao Janković Stojan bio je jedan od vođa kotarskih uskoka u 18. veku, poglavar i upravnik morlaka, serdar Kotara, kavaljer sv. Marka, konjički kapetan, zapovednik tvrđave Ostrovice.

Janković Stojan bio je sin Janka Mitrovića (1613-1659), harambaše, glavnog poglavara morlačke narodne vojske u Kandijskom ratu, čiji otac Mitar je bio rodom iz Žegara. Mitrovići su se, svedoče istorijski dokumenti, doselili zajedno sa drugim Žegaranima 1647. u Budim kod Posedarja, tada na mletačkoj teritoriji.

Proslavio se Stojan Janković kao vođa dalmatinskih Srba u borbi protiv Osmanskog carstva. Borio se u više ratova protiv Turaka, među kojima su najpoznatiji kandijski (1645-1669) i morejski rat (1683-1699). U februaru 1666. godine je zarobljen kod Obrovca na reci Zrmanji, gde je u borbi poginulo mnogo Turaka, između ostalih i alajbegovi (tadašnji zapovednici konjice) Atlagić, Čengić i Baraković.

Nakon zarobljavanja Janković je odveden u Carigrad, ali je uspeo da se oslobodi nakon 14 meseci. Istakao se u borbama tzv. „Svetog saveza“ protiv Turaka. Poznato je da je u borbama više puta pobedio turske snage, kada je ubijeno i više turskih vojnih zapovednika, među kojima je neke i lično posekao. Među njima su Ali-beg Durakbegović, Redžep-aga Filipović, aga Velagić, aga Pajalitović i Ibrahim-aga Kovačević.

Za vojne zasluge i pokazanu hrabrost 1670. godine Mletačka republika odlikovala je Stojana Jankovića zlatnom kolajnom Svetog Marka, vrednom 100 dukata i dolamom, imenovan je za kavaljera, odnosno viteza, Svetog Marka i dobio je posede u novoosvojenim oblastima u Islamu Grčkom sa „400 gonjala zemlje“.

Istakao se i u borbama u Hercegovini, a 1686. je oslobodio grad Sinj, Liku i Krbavu. 1687. godine poginuo je tokom napada na Duvno. Opevan je u narodnoj epskoj pesmi „Janko od Kotara i Mujin Alil“, „Ženidba Stojana Jankovića“, „Ropstvo Janković Stojana“, kao i u drugim narodnim pesmama.

Stojan Janković imao je dva brata i jednu sestru. Mlađi brat Ilija Janković borio se protiv Turaka, a mletačka vlast nije uspela da ga uklopi u svoj vojno-upravni sistem. Odmetao se u vreme mira i napadao je tursku teritoriju. U jesen 1683. pokrenuo je velik ustanak protiv Turaka u Dalmaciji nakon turskog poraza kod Beča. Predvodeći svoje čete učestvuje u pohodima na Liku i Bosnu. Otrovali su ga Mlečani 1693. godine.

Drugi, najmlađi brat Stojana Jankovića, Zaviša Janković (1649-1702), serdar, kavalјer Svetog Marka, serdar Kotara, kapetan Obrovca, čelnik morlaka, vodio je ratne pohode u Liku i Bosnu i dovodio doseljenike u Dalmaciju. Posebno se istakao u osvajanju Knina i Sinja, gde je i ranjen. Bio je u dosluhu sa srpskim patrijarhom Arsenijem Čarnojevićem. Imao je veliko imanje, mlinove, kuće i dućane, a pred kraj života kupio je pola ostrva Oliba. Njegova kćerka Jelena udala se za grčkog potpukovnika Teodorina Dede, koji je poneo ime Mitrovića i njihove titule, pošto nije ostalo više muškog potomstva od braće Janković-Mitrović. Linija Janković – Dede nastavila je sa muškim potomstvom do Ilije Dede Jankovića (1818-1874), čija kćerka Olga se udala za Vladimira Desnicu, pa su Desnice nasledile porodicu Dede Janković. Sin Vladimira i Olge Desnice je Uroš Desnica, odlikovan viteštvom (kavaljerstvom), senator, član Srpske stranke u Dalmaciji, koji je sa Fani Luković iz porodice Lukovića iz Prčnja, imao sina Vladana Desnicu .

Predanje o Janković Stojanu življe u Bosni i Hercegovini nego u Hrvatskoj

Mnoštvo je narodnih predanja o junaku iz Ravnih Kotara, kako onih usmenih tako i pisanih. Ostalo je zapisano da je Stojan Janković bio nepismen, ali to nije smetalo da godine 1681. bude od mletačkih vlasti imenovan serdarom svih Morlaka (odnosno uskoka), sa tada velikom mesečnom platom od 25 dukata.

Nakon poraza Turaka pod austrijskim Bečom u jesen 1683. godini u Ravnim Kotarima i Kninskoj Krajini dolazi do meteža naroda i ustaničkog gibanja koje predvodi Stojanov brat Ilija Mitrović, o kome je ostalo predanje da je bio vrlo nemiran i neukrotiv. Na kratko su mu se bili pridružili i Bajo Nikolić–Pivlјanin i Bajov brat Mitar. Da bi se Ilija smirio i izbegao rat sa Turcima, mletačke vlasti oktobra konfiniraju Stojana u Veneciju, što govori da je izgleda i sam Stojan podsticao ratničke uskočke strasti.

Njegovo sklanjanje iz Ravnih Kotara deluje smirujuće na vođe ustanka, pa Mlečani već u decembru vraćaju Stojana kući. Do tada je dobar deo severne Dalmacije pod kontrolom uskoka. A kada je i Venecija, ušavši u savez sa Austrijom, objavila rat Turskoj u proleće 1684. godini. Stojan se ponovo nalazi na bojištu. U leto iste godine ranjen je u ruku pri sukobu uskoka sa turskim pljačkaškim odredom kod Knina. Tom prilikom poginulo je oko 120 Turaka.

Avgusta je, zajedno sa serdarom Smiljanom Smiljanićem – sestrićem pokojnog Ilije Smiljanića – i 5000 uskoka, poharao Glamoč i dvorove alajbega Filipovića, a u povratku je kod Grahova razbio vojsku bosanskog Mazul-paše.

U selu Islam Grčki u Ravnim Kotarima, s leve strane ceste za susedno selo Islam Latinski, nalaze se crkva Svetog Đurđa i jedinstven kompleks koje stanovništvo ovog kraja zove Kulom Janković Stojana ili Dvorima Jankovića. Ovaj je kompleks nekad bio u posedu porodice Mitrović-Janković, a danas je u posedu njihovih naslednika iz porodice Desnica. Kula je smeštena na blagoj padini uz rub polja, a crkva na brežuljku severoistočno od Kule.

Kula Jankovića u Islamu Grčkom Stojan Janković

Predanje o Janković Stojanu danas je življe u Bosni i Hercegovini nego u Hrvatskoj, jer su ratni pohodi ovog velikog junaka većinom bili na području susedne Bosne. Ilustracije radi, navešćemo samo jedan primer. Stojan Janković je više navrata svoju vojsku okupljao i pripremao za nove napade na Kupreškom polju. Odatle je poveo svoju vojsku i u poslednjem napadu na Duvno 1687. godine, gde je i poginuo.

Da bi uvežbao svoju vojsku, na Vidovdan pre poslednjeg boja, ispod mesta Malovana, organizovao je takmičenje u više viteških disciplina, kao što su veština sečenja, mačevanja, gađanja, streljanja. U znak sećanja na to takmičenje, ali i na Bitku na Kosovu, od 1687. za Vidovdan, na istom mestu, koje je dobilo naziv kupreška Strljanica, svake godine se održavao sabor i takmičenje u tradicionalnim disciplinama, kao što su bacanje kamena s ramena, pešačke i konjske trke.

S obzirom da je taj datum bio blizu kosidbe, vremenom su trgovci na livadama Streljanicama počeli da prodaju proizvode neophodne za kosidbu, a kako bi se proizvodi isprobali, počelo je da se organizuje takmičenje u košenju. Najbolji kosac je proglašavan kosibašom, koji je na simboličan način preuzimao delić slave legendarnog uskoka. Nakon Drugog svetskog rata, datum održavanja je pomeren za prvu nedelju u julu, a od 1960. godine Strljanica je počela da se održava u središnjem delu Kupreškog polja.

Komentariši