Topli obrok, frižider i krevet kao najveće želje

Još jedna kalendarska godina je na izmaku. Bliži se vreme praznika, onih dana u godini kada se sreća i radost najviše ogledaju kroz porodična okupljanja, praznične trpeze, zajedništvo i vreme provedeno sa najmilijima. U takvoj atmosferi kuće više nisu samo zidine, mesta za život, već domovi u kojima se, bar bi tako trebalo da bude, ogleda suština onoga što proslavljamo. U mnogim domovima širom Dalmacije, Like, Korduna, Banije ali i ostalih delova Hrvatske, ni ove godine neće se osetiti praznična radost.

U samačka domaćinstva Srba povratnika retko ko više i da svrati, izuzev gerontodomaćica na terenu koje brinu o najosnovnijim potrebama korisnika programa socijalne pomoći. Srećni su oni koji imaju nekoga da ih se seti, da na njihove muke ukaže, da za njih potraži pomoć kad već sami nisu u stanju. kao što je to slučaj i sa Nevenom Đuricom koji, zahvaljujući prijateljima iz sela i ženi koja ga obilazi, ipak nije potpuno zaboravljen.

- Da nije njih odavno bi gladan crk'o – kaže Neven.

Do strmičkog zaseoka Đurice, svega nekoliko stotina metara udaljenosti od državne granice, putem do pedesetsedmogodišnjeg Nevena odvodi nas zaposlenica Crvenog Krsta u Kninu Dragana Marjanović. Poslednje dve godine on je na listi njenih socijalno ugroženih korisnika. U torbi na ramenu okačenoj, Dragana nosi osnovne životne potrepštine Nevenu za narednih nekoliko dana. Najviše je u njoj lekova, nekoliko vekni hleba, mleko, banane, konzerve ribe, ali i rešenje kojim je Neven, nakon svih ovih godina, oslobođen plaćanja dopunskog zdravstvenog osiguranja.

- Njemu to puno znači. Za godinu dana uštedećemo stotinu i dvadeset evra, a to znači da možemo zakrpiti neke druge rupe. Nedavno mu je tek odobreno da prima ličnu invalidninu, i to tek nakon što je završio u šibenskoj bolnici. Jedini prihod koji je do tada imao, plaćajući sve troškove života, odnosno lekove, bila je penzija koju je nasledio od pokojnog oca. Ono što primi rasporedimo za hranu, samo da čovek nije gladan – pojašnjava nam Dragana.

Neven, vidno zadovoljan zbog rešenja koje mu Dragana daje na potpis još više je, čini se, srećan što mu je najčešća gošća došla u posetu. Imaće najzad s kim reč da progovori, s kim da se nasmeje, kafu popije i tako, bar na sat-dva, zaboravi na sumornu svakodnevicu. Da mu nije Dragane, bar ta dva dana u nedelji ne zna, kaže, šta bi sa sobom.

- Nemam ni sestre ni brata, ni majke ni oca, ni rodbine bliske u komšiluku. Ona mi je sve, i doktor i pomoćnik, i prijatelj, rodbina i komšiluk, ma desna ruka . Da mi nje nije, crk'o bi ko pas. Iako treba da me obilazi dva puta nedeljno, eto nje i češće, kad god mi nešto zatreba. Ona me naterala da idem doktoru kad sam bio bolestan, zove redovno da pita kako sam, ona mi donosi i raspoređuje lekove, hranu u gradu kupuje. Ovde trgovine nema, pokretna trgovina ovuda ne zalazi, a ja ne mogu niti imam sa čim do grada – priča nam Neven, ali više hvaleći Draganu nego žaleći sebe.

Od gubitka brata i roditelja nikada se nije oporavio

Iako ima još deset korisnika koji, jednako kao Neven, zavise o njenoj pomoći, Dragana nam kaže kako je na Nevena ipak najosetljivija. Životne okolnosti, teška sudbina, tragedije i lomovi koje su ovog čoveka snašle još od najranije mladosti, koštali su ga zdravlja, psihičkog i fizičkog, i doveli do toga da u najboljim godinama bude onesposobljen za rad i samostalan život.

Nevenova Kuća u Strmici

- Imao sam samo brata, mlađeg. Nesrećno je stradao sa dvadeset i četiri godine – kratko će Neven, bez snage i volje da se vraća na ranu od koje se nikada nije oporavio.

Nakon što mu je brat izdahnuo na rukama, Nevenov život se promenio iz korena. Samo četiri godine nakon tog gubitka, u vihoru rata, sa ocem koji je bio slep od rođenja i majkom ožalošćenom zbog gubitka sina, bez igde ičega, izbegličkim stazama stigao je do sela Kačarevo u Srbiji. Bilo je to preteško breme koje ga je psihički slomilo. Jednoga dana probudio se u bolnici, sam, zavezan za krevet, trajno obeležen dijagnozom psihičkog bolesnika. Strahovi sa kojima se tada probudio i suočio sa životom, do današnjeg dana nisu ga napustili.

- Posle pet godina vratili smo se u Strmicu. Nismo više mogli tamo. Nudili su se ljudi da nam pomognu, ali sve naše je bio ovde. Mi smo ovde navikli - nastavlja Neven.

Narednih dvadeset godina živeli su onako kako su znali i morali, njih troje sami, međusobno brinući jedni o drugima. Držali su malo stado ovaca, obrađivali nešto bašte i uz očevu penziju krpili svoj preratni dom. Tuga za izgubljenim sinom i bratom večno je bila prisutna. Dolazeće godine donosile su samo starost i nove bolesti, kako njegovim roditeljima tako i Nevenu. Pre tri godine, u samo šest meseci, upokojila su mu se oba roditelja i od tada je Neven ostao sasvim sam.

- Prvo je pao otac, polomio kuk i završio nepokretan. Umro je sa živim ranama, tu na krevetu. Nekoliko meseci kasnije isto je bilo i sa majkom – tiho će Neven.

Hranu mu ne dovoze jer nije na početku sela

Koliko je bolesti od tada obuzelo Nevena ni Dragana ne može sa lakoćom nabrojati. Najbolji svedok tome su na desetine lekova koje svakodnevno pije kao obaveznu terapiju. O svemu tome Dragana strogo vodi računa, brižljivo ih raspoređujući u terapijsku kutijicu za lekove, za jutro, podne i veče. Zbog jake terapije morao bi dobro da se hrani, ali u njegovim životnim uslovima ni to nije tako lako.

- Uvek nastojim da dobro rasporedim sredstva kojima raspolaže za mesec dana, da ima voće, jogurt, kupus, konzervu hrane. Frižider mu nije najispravniji pa ništa ne sme dugo stajati. On nije u stanju da svaki dan sebi kuva ručak, ali spremi ono što može. Da ima kuvani obrok dnevno, to bi ga spasilo, ali to nismo uspeli da ostvarimo iako sam se obraćala za pomoć i Karitasu u Kninu.

Nije uspela jer, kako joj je rečeno, hranu odvoze do određene kilometraže. Od te nekima bitne linije Nevenova kuća je udaljena svega kilometar i po, i to asfaltnog puta. Briga o onima kojima je pomoć najpotrebnija i u ovom slučaju pokazuje se kao deo teorije koja se, kako svedoče živi primeri sa terena, ipak ne podudara sa praksom.

- Ovi ljudi ovde su ničiji. Državljani su Htvatske, ali su na samoj granici sa BiH, pa su svima daleko kad je pomoć u pitanju. Signal za telefon im je bosanski, i onda ih telefonski razgovori koštaju kao da su u romingu. Bez rutera za internet ne mogu ni televiziju gledati, pa ako to ne mogu priuštiti osuđeni su da žive u totalnom mraku i izopštenosti od sveta – priča nam Dragana.

Bez Dragane ne bi opstao

Dragana je Hrvatica, katolkinja, koju je izbeglički put iz okoline Sarajeva doveo u selo Golubić kod Knina. Već pet godina obavlja posao gerontodomaćice obilazeći najteže slučajeve socijalno ugroženih, samih i bolesnih, od svih zaboravljenih ljudi.

Dragana Marjanović i Neven Đurica

Slušajući o njoj, ne samo od Nevena već i njegovih poznanika koji nas na Draganu uputiše, nije bilo teško zaključiti da posao koji obavlja ne smatra samo poslom. Empatija, humanost i požrtvovanost sa kojima o tim ljudima brine, stvar su karaktera, odgoja i ljudske veličine. A toga je, nažalost, i u ove dane sve manje.

- Ona je iz svoje porodične kuće iznela šporet koji smo doneli Nevenu, jer nije imao na čemu da se ogreje. Donela mu je neki stolić, ćebad, stvari koje nije imao. Kad je završio u Šibeniku u bolnici, sve njegove stvari je pokupila, odnela u svoju mašinu kući da opere i složene vratila. Organizovala je žene da joj dođu pomoći oko čišćenja kuće, a mi smo okrečili prostoriju u kojoj boravi. To što ona radi od srca, mali broj ljudi bi danas uradio, i svaka joj čast na tome – kaže nam jedan od Nevenovih poznanika iz sela.

U prilog tome svedoče i dani praznika, vreme kada se katolički vernici spremaju za praznik Rođenja Hristovog. Ti dani su i za Draganu po pravilu neradni ali, kako nam reče, ne može Nevena ostaviti sedam dana bez posete. Za vikend je svratila da mu donese još par namirnica, proveri lekove i telefon da je može nazvati ako mu, ne daj Bože, ne bude dobro.

- Eto, kad bi nekako uspeli da se izborimo da dobije taj kuvani obrok dnevno, on bi živnuo. A moja najveća želja bila bi da mu se kupi jedan frižider, da može hranu ostavljati, i krevet, da više ne spava na onom na koje su mu se bolesni roditelji upokojili. Nije on kriv zbog svega što ga je u životu zadesilo. On je jedna dobra, plemenita i skromna duša, zato su ga ta životna iskušenja i slomila. Bio je vezan za brata, osetljiv prema roditeljima, i od kada njih nema on je potonuo, a ne želi nikome da smeta, nikome da dosađuje. Kada dođete u takvu situaciju, onda vas svi lako zaborave, nikome više ne trebate, a niko od nas ne zna šta nas može zadesiti već sutra. On ne traži ništa, niti se žali, niti kuka, a za dušu bi bilo pomoći mu – kaže Dragana pri rastanku, tiho da je Neven ne čuje. Zahvalnost koju oseti za sve što mu čini, osmeh i kafa kojom je dočeka svaki put kad dolazi za nju, kaže, nemaju cenu.

Susret sa ovakvim ljudima, ljudskim sudbinama koje niko ne može predvideti, samoćom, bolešću i siromaštvom sa kojima se danas ne nose samo retki pojedinci, na žalost, realna su slika naše stvarnosti. Stvarnosti koja je deo naše svakodnevice, zamagljene trenutnim i lažnim svetlima praznične raskoši i sjaja.