Tradicionalni sabor ojkače na tromeđi

Tradicionalna manifestacija izvornog narodnog stvaralaštva na tromeđi Bosne, Like i Dalmacije, posvećena očuvanju ojkačke pesme, ali i folklora i sviranja starih instrumenata, okupila je i ove godine desetine izvođača i čuvara izvornih narodnih pesama i igara iz tri države.

„Sijelo na Tromeđi” strmica

Sabor narodnog stvaralaštva Srba na tromeđi Bosne, Like i Dalmacije 26. „Sijelo na Tromeđi”  održan je u porti između dva pravoslavna hrama posvećena Rođenju Presvete Bogorodice i Svetom Jovanu Preteči. U dva dana „Sijela” Strmica je bila centralno mesto okupljanja čuvara tradicije, ljubitelja i poštovatelja izvorne krajiške pesme, običaja i nošnje jednog naroda, kojom se vekovima ponose i koju čuvaju od zaborava.

Već u ranim popodnevnim satima počelo je okupljanje tromeđaša sa svih krajeva. Publika pristigla sa svih strana – od Amerike, preko Evrope do Australije. Kažu, dve godine korona im nije dala da vide zavičaj, ni da uživo čuju ojkanje, groktalice i stara narodna kola. Baš kao i nekada, godišnji odmori i posete rodnom kraju planirali su se upravo u vreme održavanja „Sijela”. Znali su to i organizatori, pa je ovogodišnja smotra narodnog stvaralaštva zakazana upravo u periodu kada najviše ljudi dolazi ne samo u Strmicu već i u okolna sela kninske Krajine.

– Pauza u protekle dve godine nije nas omela da nastavimo sa planovima za organizaciju 26. „Sjela Tromeđe” u našoj Strmici. Kako je situacija sa koronavirusom poremetila situaciju u celom svetu, tako smo i mi bili prinuđeni da odustanemo od našeg zajedničkog druženja na Tromeđi. Posebno smo morali biti obazrivi zbog naših učesnika jer se radi uglavnom o vremešnim ljudima, starijoj populaciji koja je najverniji čuvar narodnih običaja, izvorne ojkačke pesme koju ovde negujemo. I ove godine smo ostali uskraćeni za dolazak nekolicine grupa koje nisu mogle da nam se priključe, ali se možemo pohvaliti da na ovogodišnjem „Sjelu”  imamo izvođače iz Bačkog Jarka, Kikinde, Kranja, Prijedora, Jelićke, Bosanskog Grahova, Drvara, Kostajnice, Ličke Kaldrme, Korenice, Udbine, Gračaca, Žegara, Ervenika, Civljana, Polače, Splita, Zagreba, Knina, Beograda i Strmice, i naša publika neće ostati uskraćena za pravu izvornu ojkalicu i groktalicu kakva se neguje u ovim krajevima od davnina – rekao nam je jedan od ovogodišnjih organizatora „Sjela” u Strmici Igor Matijaš.

„Sijelo na Tromeđi” strmica igor matijaš
Igor Matijaš

Nakon što su se oglasila zvona sa hrama Svetog Jovana, a iz grla tromeđaša glasno zaorila dobro poznata himna: „Volim Bosnu, u srcu mi Lika, Dalmacijo ljubavi velika” Sabor narodnog stvaralaštva zvanično je mogao da počne. Simbolično ga je otvorila potpredsednica Vlade RH Anja Šimprga, iskoristivši priliku da pozdravi sve goste i učesnike, poželivši organizatorima manifestacije da i u budućnosti nastoje negovati kulturu i tradiciju srpskog naroda sa sve tri strane Tromeđe.

– Kada je pre 37 godina prvi put održano „Sijelo Tromeđe”, verujem da je malo ko verovao da će ova manifestacija izrasti u tradicionalno i važno događanje koje okuplja, gradi mostove i jača tradiciju izvornog narodnog stvaralaštva ovoga kraja. Strmica je, baš kao i mnoga druga mesta ovdašnjeg prostora, proživela nedaće ratnih događaja devedesetih, svedočila iseljavanje svog stanovništva, ali je uprkos svemu bila i ostala okosnica očuvanja kulturnog blaga, narodnog stvaralaštva i lučonoša identiteta Srba u Hrvatskoj. Zbog brojnih nedaća, „Sijelo” se nije održavalo svake godine u kontinuitetu, ali se i zbog toga svake iduće vraćalo još bogatije, značajnije i veće. To je još jedan od dokaza da Strmičani svoj kulturni identitet čuvaju od zaborava, čak i kada su sledom okolnosti prisilјeni napustiti rodni kraj – rekla je, između ostalog Šimpraga, poručivši kako ljubav prema zavičaju zub vremena ne nagriza, a upravo „Sijelo” daje nadu povratka i ponovnih susreta.

Pesmom opevali svoje pretke, njihov život, istoriju i svoje krajeve

A za te povratke i susrete živelo se i ovih julskih dana u Strmici. Gotovo na svakom koraku, u šarenilu narodnih nošnji brižljivo pripremljenih za ovaj događaj, učesnici su raspevavali svoja grla. Ni dug put do Strmice, ni julske nesnošljive vrućine ni umor više se ne računaju kada se grla u pesmi ujedine. Svako tu ima svoju ulogu, zna se ko će pesmu povesti, ko će ispratiti a ko će glasno groktalicu izvesti, jer nije to baš svačije, kako kažu. I nije ovo mesto važno da se na njemu samo pojavite i budete viđeni, već da se svako grlo što bolje i jasnije čuje, da se glasovi slože a pluća izdrže što duže, a za to treba vežba, i to ne dan ili mesec pred nastup, već od rođenja, baš onako kako su to naši preci nekada radili u svakoj prilici. I kada se rađalo i umiralo, slavilo i tugovalo, kada se u polju radilo ili u hladu odmaralo, svejedno, pesma je uvek bila najvernija slika svakodnevnog života. To je, iz današnje perspektive života, teško objasniti mlađim naraštajima, ali je sastavni deo života ljudi koji u Strmicu dolaze baš na svako „Sjelo”, od prvog do ovog današnjeg, kao što je to slučaj sa osamdesetpetogodišnjim Obradom Milićem, čuvenim čika Obrom iz sela Žegara.

„Sijelo na Tromeđi” strmica obrad milić
Obrad Milić

– Bio sam na prvom „Sjelu” i evo me i danas ovde. Bez obzira na godine, ne bih danas mogao ostati kući a da nisam ovde sa ovim lјudima, da zajedno ne zapevamo i narodu da nazdravimo. Noge me bole ali je važno da grlo ne izda. Ponio sam diple i svirale, znam zaguslati i na gusle, zasvirati ili, što bi mi rekli zaćurlikati, na frulu a i zapevati da se čuje dokle hoćeš. Pesma je opevala naše pretke, njihov život, istoriju i naše krajeve, i to je nešto čemu se učite od kada progovorite. Nekada su ljudi kroz pesmu komunicirali i kada su ovce čuvali, složiš koju strofu onako iz glave pa dovikneš onom drugom, on isto tako složi pa vrati, i tako je vreme brže prolazilo, više se svemu radovalo nego danas. Nije bilo sajma ni zbora da se za isti nije spremalo danima, narodna nošnja se oblačila, instrumenti štimali a grla upevavala, tako se išlo u prosidbu, ženilo i udavalo – pojašnjava nam čika Obre, istaknuti čuvar tradicije svoga kraja koji je, zajedno sa grupom „Žegar živi” obišao i nekadašnju Jugoslaviju, nastupao i u Berlinu i u drugim metropolama ponosno predstavljajući tradiciju i običaje Srba iz Dalmacije.

Najveći izazov, da peva groktalice, pesme koje su najstariji i najteži način ojkanja, težak čak i muškarcima, pripao je čuvenoj umetnici Svetlani Spaić iz Beograda, koja se postarala da ga sačuva i koja, uprkos tome što je sa ojkanom obišla gotovo pola sveta, svake godine sa nestrpljenjem i radošću čeka nastup u Strmici.

U predivnim nošnjama – jelecima sa desetinama toka, zakrivljenih kapa na glavama, ponosno su igre i pesme iz unačkog kraja predstavili mladi članovi KUD „Mira Lukač” iz Drvara, osnovanog 1924. godine. Zaigrale su i njihove „kolege” iz beogradskog „Nikole Tesle”, zdravičari su nazdravljali uz bukare pune vina a zvuci dipli i svirala odjekivali su sa svih strana okolnih brda.

Povelja „Rade Matijaš” grupi „Izvor Cetine“ iz Civljana

Ove godine na „Sijelu” je drugi put dodeljena Povelja „Rade Matijaš” za zasluge u očuvanju i promociji narodne tradicije sa tromeđe Like, Dalmacije i Bosne, a pripala je Izvornoj pevačkoj grupi „Izvor Cetine” iz Civljana. Rade Matijaš bio je dugogodišnji dopisnik „Večernjih novosti“ iz Knina i jedan od osnivača Sijela u Strmici.

„Sijelo na Tromeđi” strmica

Sijelu tromeđe u Strmici prisustvovali su i župan Šibensko-kninske županije Marko Jelić, kao i zamenik župana Ognjen Vukmirović. Održavanje ove manifestacije pomogli su Komesarijat za izbeglice i migracije Republike Srbije, Srpsko narodno veće iz Zagreba, Ministarstvo kulture Srbije, Predstavništvo RS u Beogradu, Grad Knin, Šibensko-kninska županija i mnogi drugi.

„Sijelo Tromeđe” u Strmici nije samo Sabor ojkalice i narodnih običaja,  već donekle slika nekadašnjeg života i raskošne tradicije utkane u koren jednog naroda, bogatstvo i raskoš narodnih nošnji, zvuci drvenih bukara iz kojih se vino pilo, pletene torbe i pregače, vunene čarape i kožni opanci, svirale i diple kojih se sve ređe viđaju, napevi i zdravice, sastavni su deo svega toga. I dok su jedni pevali na pozornici, drugi su pevali uz pozornicu, treći pozdravljali rodbinu i prijatelje koje viđaju od sijela do sijela, i baš nikome se nije kući odlazilo čak iako se bližilo vreme za rastanak. Jer, u Strmici nema rastanka već se zakazuje ponovni susret „Dogodine, na Sijelu Tromeđe”