Tri veka postojanja pravoslavnog hrama u Imotskom

U mestu Glavina Donja, u gradu Imotskom, svečano i u molitvenom prisustvu velikog broja vernika pristiglih iz svih krajeva Dalmacije, proslavljen je veliki jubilej, 300 godina postojanja pravoslavnog hrama u ovom mestu. Tim povodom svetu arhijerejsku liturgiju  služili su episkopi dalmatinski Nikodim i timočki Ilarion, uz sasluženje sveštenstva i monaštva ove dve eparhije.

Po okončanju liturgijskog slavlja, u svojoj besedi episkop dalmatinski Nikodim zahvalio se na poseti episkopu timočkom Ilarionu, istakavši kako je njegov dolazak na ovaj značajan jubilej potvrda pravoslavnom narodu Dalmacije da nije zaboravljen, te kako se isto tako pravoslavni narod ovoga kraja nikada nije stideo svoje pravoslavne vere o čemu svedoči i postojanost ovoga hrama.

- Ne stidimo se ni naše pravoslavne vere ni našeg srpskog identiteta, toga da pripadamo rodu čiji su se preci ovde doselili pre više od 300 godina i ovde podigli velelepni hram u slavu Božiju. Hvala vladici Ilarionu što je ovde sa nama, a vi svi znate da je timočka eparhija sa dalmatinskom vezana preko oca Kozme, igumana manastira Bukovo, a koji je takođe iz ovog kraja i koji je duh svoje Dalmacije preneo i u drugu eparhiju. Ni sve nedaće od turskog ropstva, siromašna i štura zemlja, svi protekli narodi nisu ovaj narod nagnali da odustane od istrajne borbe za opstanak. Na nama je da budemo dostojni naslednici naših slavnih predaka, da volimo ljude, kako svoje bližnje tako i one koji nas ne vole, koji nam zlo čine, jer nas na to poziva samo Jevanđelje. Neka nas kroz tu ljubav prepoznaju - rekao je, između ostalog, episkop Nikodim.

Biranim rečima i porukama ljubavi verni narod blagoslovio je vladika timočki Ilarion.

- Ovo svedočanstvo o prisustvu našeg naroda na ovim prostorima, i više nego 300 godina, najbolji je pokazatelj o tome kakvi ljudi su živeli ovde. Mi vrlo često smatramo da su vremena u kojima živimo danas najteža, ali ako pogledate ovaj hram koji je napravljen u vreme kada ljudi, ni materijalno ni tehnički, nisu imali što imamo mi danas, ni projektante ni inženjere, onda vidimo koliki je to podvig bio u prošlosti.  Danas vidimo puno dečice u hramu, koja su ne samo dočekala episkope, već za koje sam čuo i znam da ovde žive, dolaze u svoju crkvu i žive hrišćanskim životom, i to je ono što krasi ovaj hram i ovo mesto danas - istakao je između ostalog episkop Ilarion.

U vremenima prošlim, u ovim krajevima nikada nije bilo lako sačuvati ni svedočiti svoju veru, naročito kada se misli na veru pravoslavnu. Na ovim nemirnim i vazda turbulentnim prostorima, velike sile su konstantno nametale svoju volju, a vlasti njihove nisu imale mnogo razumevanja za običan pravoslavni živalj. Ali uprkos tome, svim nedaćama i iskušenjima koja su ih kroz vekove pokušavali slomiti, marginalizovati ili trajno iskoreniti, narod imotske Krajine ostajao je i opstajao, svedočio svoju veru, gradio i obnavljao svoj hram. Upravo zbog toga ovaj jubilej za sve njih ima poseban značaj i to se, kažu, ne može uporediti ni sa čim drugim.

Dan jubileja slavi se sa posebnom emocijom

Ispred hrama Uspenja Presvete Bogorodice, svečano obučen za posebnu priliku, baš kao što su to nekadašnje generacije naših predaka radile povodom dolaska u crkvu, devedesetogodišnji Milan Prgomelјa sa radošću ističe kako taj dan ima dvostruki razlog za slavlje.

- Danas slavim tri veka vaše crkve i svoj devedeseti rođendan. U ovoj crkvi su venčani moji otac i majka, ovde sam i ja kršten, sve važne stvari koje su mi obeležile život dešavale su se upravo ovde. Mnogo toga burnog se u prošlosti dešavalo, uvek je bilo teško, ali zato je i opstanak bio svojevrstan uspeh. Pamtim dosta toga, možda i više ružnog nego dobrog. Sećam se Petrovdana 1941. godine kada su sve pravoslavne Srbe iz Kotara imotskog doveli ovde u Glavinu, sa obrazloženjem da moramo seliti. Pred svaku kuću dolazio bi naoružani službenik i pisar, evidentirali su ljude, obaveštavali ih da mogu poneti samo ručni prtljag sa sobom i da, nakon toga, sele za Srbiju. Na njihova mesta, u njihove domove, trebalo je da dođu Hrvati iz Vojvodine. Po dolasku u Glavinu razdvajali su nas u grupe, oni koji su imali do dvadeset godina i oni preko šezdeset zajedno sa ženama, na jednu stranu, a oni od dvadeset do šezdeset u Imotski. Škola je pretvorena u zatvor, i njih su slali tamo. Danima smo čekali, a razloga za kažnjavanje uvek je bilo, pa kleči kolenima na kamenu, gledaj u sunce, a kandžija koji nas je bičem tukao imao je vazda posla. Italijani su prekinuli torturu, ali i sprečili taj naš planirani odlazak, ali pri povratku kuća nam je već bila useljena - priseća se Milan samo jedne od nemilih životnih situacija iz prošlosti pravoslavnih u Imotskom. Zato se dan jubileja slavi sa posebnom emocijom, toliko da, kako kaže, prethodnu noć ni oka nije sklopio plašeći se da ne zakasni na liturgiju.

Emocije nije krila ni Jordanka Pijanović, žena koja je za vreme poslednjeg rata ipak ostala ovde, svojim očima gledala hram u ruševinama, a danas zajedno sa porodicom, rodbinom i prijateljima pristiglih iz svih krajeva, u prepunoj crkvi slavi njeno ponovno vaskrsenje.

- Teško je reći koliko ovo svima nama znači. U mojih šezdeset godina ovo je jedan od najradosnijih dana. Svašta smo prošli, srušena nam je kuća i crkva, imali smo porodičnu tragediju, ratovi su raselili narod na sve krajeve, ali nas je ipak ostalo da i ovom vremenu svedočimo svoju pravoslavnu veru, jer je vera ono što nas je održalo i dalo nam snagu onda kada je najteže. Jutrošnji naboj emocija, suza i radosti, susreta sa svim sveštenicima koji su nakon rata službovali u našem hramu i delili dobro i loše, teško je opisati, ali je srce puno i samo se ovo pamti - emotivno kazuje Jordanka koja danas sa suprugom i dvoje dece živi u Imotskom.

Obnova svedoči o slozi i posvećenosti naroda

Kad god je stradavao narod, stradao bi i hram. U svojoj istoriji hram je stradao nekoliko puta, a u poslednjem ratu dva puta je miniran i pretrpeo znatna oštećenja. Ipak, trudom, ljubavlju i nesvakidašnjom posvećenošću pravoslavnih iz ovoga kraja, hram je obnovljen zasijavši ponovo u svoj svojoj lepoti.

- Iako pisana svedočanstva govore o tome da ovaj hram datira iz 1722. godine, moramo uzeti u obzir da pored crkve imamo i grobove iz 1628. godine, pa možemo pretpostaviti da je još i starijeg datuma sagrađen. U početku je ovo bila monaška parohija, služili su i duhovno se brinuli o narodu monasi, sve do dolaska prote Spiridona Margetića za vreme austrougarske vlasti kada su vršeni ogromni pritisci na crkvu. Tu je bio i prota Nikola Dragičević, u vreme komunizma, koji je na svojoj koži osetio stradanje zbog pripadnosti i odanosti pravoslavnoj veri i crkvi. Hram je nakon poslednjeg rata obnovljen, i to prvi u Eparhiji dalmatinskoj, sve zahvaljujući vernom narodu ovog kraja, humanim ljudima i porodicama, a živopisanje hrama je kompletno završeno zahvaljujući porodici Glendžo iz Berlina. Prethodni episkop dalmatinski, vladika Fotije, osveštao je obnovljeni hram 2007. godine. Iako ovde danas imamo tek oko 200 pravoslavnih domova, spremili smo ručak i prijem za 300 ljudi, a to vam samo govori o slozi i posvećenosti ovdašnjeg naroda - zadovoljno ističe paroh imotski Dalibor Cvijanović.

Kao tiho svedočanstvo minulih vremena u Imotskom i danas svedoče pravoslavni grobovi pored hrama, sveštenika, profesora i diplomate Jovana Sundečića, prote Spiridona Margetića, prote Nikole Dragičevića i mnogih drugih, no ne treba zaboraviti da je imotska parohija i u novija vremena iznedrila nove generacije sveštenika i monaha širom Srpske pravoslavne crkve.

*Ovaj tekst je nastao u sklopu projekta „Tu gdje živimo“ koji je podržao Fond za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije.