„Tu gde ja živim ni ker ne bi živeo”

Negde na kraju vukovarskog predgrađa Sajmište, na obodima grada uz put koji vodi prema Negoslavcima, kod bivše ciglane, zarasla u korov i šipražje nalazi se stara železnička kućica. Ovaj objekat izgleda poput onih u ratu devastiranih kuća, kojih je ovih godina u Vukovaru na svu sreću sve manje. Teško da bi ga neko, prolazeći automobilom glavnim putem, uopšte primetio, a ako bi ga i primetio sigurno mu ne bi na pamet palo da unutar zidina ove ruine neko živi.

Pažnju prolaznika eventualno bi privukla jedna stolica koja se nalazi tik uz sam put. Malo dalje od stolice nalazi se kroz grmove trave, šipka i divljim ružama obrastao utabani put kojim se kreće čovek, zakosatio i zabradatio, garav i nepodrezanih noktiju, u papučama. Reč je o Lazaru Božiću zvanom Žorž koji opisani ruševni objekat naziva svojim domom.

Žoržov objekat u kojem živi

Na spomenutoj stolici uz cestu nalazi se prazna aluminijumska posuda za hranu. Stigli smo taman negde u deset sati ujutro kada će Žoržu prazna posuda biti zamenjena punom. Obrok mu donosi radnica Primuma koji na ovaj način, i u saradnji sa Centrom za socijalnu pomoć, osigurava prehranu za šezdesetak najugroženijih građana Vukovara. Kaže da mnogi od njih teško žive, ali su uslovi u kojima živi Žorž daleko najgori od svih. Lako je u tu tvrdnju poverovati jer unutrašnjost kuće bez vrata i prozora više liče na smetlište nego na mesto u kojem živi ljudsko biće.

Dnevna soba

Žorž je već dugo prilično otuđen od društva pa je teško od njega dobiti neki konkretan odgovor o životnoj situaciji u kojoj se našao. Oni koji ga poznaju kažu da ovde živi tridesetak godina. I ranije su ti uslovi bili loši, živeo je bez struje i vode, ali ni izbliza teški kakvi su danas. Početkom ove godine on je zbog lošeg zdravstvenog stanja u koje je dospeo usled hladnoće od prošle zime smešten u jedan starački dom u Gradištu. Čim je malo prizdravio zatražio je, na svoju odgovornost, da ga puste da se vrati u prirodu i tamo gde je navikao.

Dok je bio u domu neko mu devastirao kuću

Kada se vratio zatekao je svoju kuću u puno gorem stanju nego što ju je ostavio. Stvari su, uključujući i šporet na koji se grejao bile pokradene, sve prostorije bile su zapaljene i uništene. Poljske prostorije takođe su devastirane, a uklonjen je i poljski toalet koji je Žorž imao nedaleko od kuće. Bunar iz kojeg je crpio vodu sada je zatrovan i zatrpan. Neko je očigledno mislio da se ovde neće nikad vratiti ili je želeo da se nikad ne vrati pa mu je sa krova skinut i dobar deo crepa. U kući je ostavljen jedino krevet, ali je zbog nedostatka krova natopljen vodom pa on u toj vodi i spava.

- Bolje volim kad sam ovde, zato sam se vratio iz doma. U životu mi treba da mogu da živim kao čovek, a ovde sada ni ker ne bi živeo. Znam i ko me krade. Kada idem u grad biciklom oni me vide kroz prozor, pa dođu ovde i čapaju i rovare – govori nam Lazar dok otvara posudu u kojoj se nalazi topla supa.

Prema onome što nam je rekao, Žorž je rođen 1950. godine u Vukovaru i tu je proveo ceo život. Kaže da mu je tata bio iz Negoslavaca te da se zvao Đorđe po kojem ga i zovu Žorž. Mama Milica Sremac bila je iz Borova, a roditelji su pre rata imali stan u Vukovaru, međutim Lazar nije znao kako da se za taj stan kasnije izbori. Dece nema, a do pre nekoliko godina živeo je sa jednom ženom nakon čije smrti ostaje sam. Ranije je radio mnoge poslove, u Građevinaru, Komunalcu, špediciji, silosu, Borovu itd. Neka mala primanja ima od penzije, ali nedovoljna da sredi svoj život.

Dok, nekad suvislo, nekad malo manje razumljivo, odgovara na pitanja, ispred kuće pali vatru kako bi se zagrejao i prosušio mokru garderobu u kojoj je spavao. Iako tvrdi da je trenutno zdrav i da ga ništa ne boli, činjenica je da će spavajući u toj straćari teško preživeti nadolazeće hladnije dane.

- Niko ne zna kako je meni uveče. Ne bojim se, ali bude hladno. Dršćeš k'o prut. Od komšije donosim vodu u kanisterima koju imam po dva-tri dana. Treba se umiti i oprati ruke, pa nisam stoka. Kad sam radio nisam imao problema, a sad mi je svega dovde – kaže Lazar pokazujući rukom na vrat i bradu.

Treba da zatraži smeštaj, ali ne želi

Ne može se reći da je Žorž u potpunosti zaboravljen od društva. To pokazuje i činjenica da mu iz Centra za socijalnu pomoć plaćaju obroke te da su ga smestili u dom za stare iz kojeg je on želeo da izađe jer nije navikao da živi u zatvorenom prostoru, ali to ne znači da ovom čoveku i druga pomoć nije potrebna.

- Mi njemu pomažemo i pomagali smo mu sve što smo mogli, a što je u skladu sa Zakonom o socijalnoj skrbi. Ono što mi ne možemo je da ga držimo negde u smeštaju protiv njegove volje. On je svojevoljno napustio prošli smeštaj, ali vam mogu sa sigurnošću reći da bismo mi njemu odmah našli neki novi samo kada bi on to ponovo zatražio – kaže direktor vukovarskog Centra za socijalnu skrb Zvonimir Rogulja.

Redovno ga posećuju i iz humanitarnog udruženja Paloma čija predsednica Ljiljana Škorić kaže da ga pozna već dvadesetak godina.

- On je ranije dolazio na naša druženja, voleo je ljude i bio aktivan, ali znate, kada se vraćao ovde i bio sam to je uticalo na njega i nekako je i normalno da se otuđio od svega. Nekoliko puta tokom ranijih godina su ga i tukli i kada je zadobijao ozbiljne povrede glave, a neretko ga sačekaju ispred banke kada diže penziju pa ga opljačkaju. Kada smo došli ovde pre dva dana nije imao šta da obuče, na njemu je sve bilo mokro. Doneli smo mu iz Crvenog krsta malo garderobe, ali ne možemo doneti mnogo jer će pokisnuti. Doneli smo mu jorgane od perja koji su ga nakratko ugrejali, ali su i oni pokisnuli – priča predsednica Palome i dodaje da se za nekoliko decenija humanitarnog rada nije susrela sa težim slučajem.

Žorž, Ljiljana Škorić i radnica Doma za stare Primum koja mu svakodnevno donosi obrok

- Ovo je gore od horor filmova. Ovo nisu više ratni uslovi, ovo je situacija da čovek u miru živi gore nego životinja. Ne možemo čoveka držati pod ovakvim uslovima, a da bude normalan. Ako se ovako nastavi samo ćemo ga jedno jutro pronaći mrtvog i smrznutog u toj sobi – dodaje Ljiljana Škorić.

Na rastanku od Žorža pita nas imamo li koju cigaru, a priznaje da voli da popije i koje pivo. Teško je utvrditi da li je alkohol razlog ovakvog života ili je ovakav život uzrok alkohola ili se Žorž jednostavno našao u kolu života u kojem se ne zna šta je uzrok, a šta posledica i iz kojeg se teško pronalazi izlaz. Kako god bilo, nijedan čovek ne zaslužuje da živi u ovakvim uslovima pa ovaj tekst može da posluži i kao apel onima koji mogu nešto da učine pomognu.

*Ovaj tekst je nastao u sklopu projekta „Tu gdje živimo“ koji je podržao Fond za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije.