U Kožlovcu i divlje zveri imaju više prava nego ljudi

Uz glavnu saobraćajnicu koja vodi ka gradu Benkovcu, tek sedam kilometara udaljeno od grada, smešten je Kožlovac, još jedno od slabo naseljenih sela u Ravnim Kotarima. Po popisu stanovništva iz 1991. godine, Kožlovac je imao 373 žitelja od čega su Srbi činili 99,46 odsto od ukupnog stanovništva.

Deset godina kasnije, tek njih osmoro je živelo u Kožlovcu da bi se ta brojka, do popisa 2011. godine povećala na dvadeset stanovnika. Koliko ih u ovom trenutku ponovo živi u selu, ni meštani ne mogu sa preciznošću reći. Dok jedni veći deo godine provode u selu, drugi su tu samo leti ili u vreme sezonskih radova kada se još ponešto od poljoprivrede može raditi.

Dok jaki udari bure još balansiraju između zime i proleća, ne dozvoljavajući dalmatinskom suncu da punim intezitetom ozari ovo usnulo selo, tek nekoliko metara od hrama Sv. Nedelje ukazuju se prvi znaci života. Jedan od vremešnih stanovnika Kožlovca, ne obazirući se na zubato vreme s proleća, uređuje svoju okućnicu krajičkom oka posmatrajući ko bi to, u to doba dana, zalutao pustim ulicama sela.

U statusu stalnog povratnika

Ispred kuće zatvorene visokom kapijom, nazire se automobil registarskih oznaka iz Srbije, jedan od jasnih pokazatelja da vozač zasigurno još uvek živi „tamo daleko“. Nakon nekoliko minuta predstavljanja i upoznavanja, kaže nam kako je rođen u Kožlovcu, kako je tu živeo sve do rata i kako, kao i većina ovdašnjih ljudi i on danas živi u Srbiji.

- Živimo u Srbiji, deca su nam tamo, ali veći deo godine supruga i ja smo ovde. Uglavnom odemo samo da prezimimo, i čim vreme malo okopni opet smo ovde. Došli smo prošle godine iza Božića, a onda uhvati ova nesrećna korona pa smo ostali celu godinu, nismo išli ni decu da vidimo - odmah nam pojašnjava naš sagovornik Jovan Ivanišević, koji kao da ima potrebu da potvrdi svoj status stalnog povratnika u Kožlovac.

Dok njegova supruga Mileva ostaje uporna u nameri da ga odvrati od bilo kakve priče o prošlosti, sugerišući kako bi im deca na tome mogla zameriti, ali i neko od ljudi koje poznaju u okruženju, Jovan ipak pristaje da sa nama podeli kako se to nekada živelo u ovom selu.

Jovan i Mileva Ivanišević

Kuće koje danas čine Kožlovac izgrađene su u novije vreme, dok je Jovan, kao i većina njegovih vršnjaka, odrastao u Gornjem Kožlovcu, u onim starim kućama iz kojih su se ljudi, sedamdesetih i osamdesetih godina doseljavali bliže tada izgrađenoj cesti.

- Rodio sam se i odrastao nekoliko kilometara odavde, tamo gde je nekada bilo središte Kožlovca. Živelo se dosta bedno i siromašno. Iako moja porodica nije bila jedna od najsiromašnijih, i sam sam nekada želio makar botu pule da ne budem gladan. U svakoj kući bilo je po sedmoro ili osmoro dece, a u jednoj je čak rođeno njih osamnaestoro. Puno se i umiralo baš zbog gladi. Živelo se, ili bolje rečeno preživljavalo od stočarstva i poljoprivrede. Koliko je ko imao i mogao sejao bi ječam, zob, kukuruz, pšenicu, i zahvaljujući tome se preživljavalo. Tek krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina počelo se malo bolje živeti, a u tom periodu je negde i krenulo doseljavanje ovde, spuštanje iz brda i pravljenje kuća ovde bliže gradu. Počeo se narod zapošljavati, radilo se u firmama i kući bavilo poljoprivredom, pa je taj napredak odmah bio primetniji - priseća se Jovan.

Rat je uništio sve što je valjalo

Asfaltni put koji je tih godina prošao kroz selo povezujući ga sa Benkovcem, tri nepresušna izvora vode, i polje koje se moglo obrađivati, bili su dovoljni uslovi da život krene uzlaznom putanjom i u Kožlovcu. Proradila je železnica, autobuska povezanost uspostavljena sa Zadrom, Kninom, Splitom, a mogućnosti koje su time otvorene tadašnjem stanovništvu bile su brojne.

- Narod je lakše mogao do posla, nije bio problem bilo gde otputovati raditi, ono što proizvedeš imao si mogućnost plasirati u svakom većem gradu, i to su sve bile velike stvari za bolji život u selu. U kratkom roku napravljena je škola, prikupili smo materijal i sredstva da nam se napravi vodovod, dobili smo struju koju do tada nismo imali, sve je bilo neuporedivo bolje nego u periodu mog odrastanja - priča Jovan.

Plodno tlo Ravnih Kotara nudilo je brojne povoljnosti onima koji su želeli da rade. Gotovo da nema toga, kaže Jovan, što ovde čovek nije mogao uzgajati, a sve ono što se proizvede nikada nije bio problem prodati. Ko je hteo da radi, lako je mogao da gradi i kuće i okućnice, iako se sve ručno obrađivalo, gotovo bez ikakve tehnike.

- Podneblje je pogodno za vinogradarstvo i voćarstvo, pa je vinograda i voćnjaka bilo najviše. Dobro su rađale višnje, trešnje, bademi, smokve, svega je bilo. Vinarija je odmah otkupljivala grožđe i odmah isplaćivala novac, a kako je koje sezonsko voće pristizalo, tako se na pijacama odmah i prodavalo. Sve je dobro bilo dok ne dođoše te ratne godine, a onda je uništeno sve što je valjalo. Danas je sve pusto, nema ljudi, nema ko da radi, a tamo gde se ne radi tu je siromaštvo koje nikome ne ide u korist.

„Ovde se osećam svojim“

Jovana i Milevu rat je odveo u Barajevo, u Srbiju, i tu se kaže stacionirao osam godina. Za to vreme intenzivno se bavio administracijom oko obnove, dolazeći u svakoj prilici i po nekoliko puta godišnje. Kuća je obnovljena 2005.godine, a četiri godine kasnije zasadio je masline zbog kojih je, kaže, u obavezi da najčešće bude ovde.

I tražio je razlog koji će ga više držati u rodnom kraju nego tamo gde je silom prilika morao da ode. Zasadio je i voćke i masline, sade i baštu i sa te strane im ništa ne fali.

- Ovde sam se rodio, ovde se osećam svojim, i zbog zdravlja mi ovde više odgovara, ali mi deca ne žive ovde, unučad i praunučad su daleko, ljudi u selu je malo, nemaš sa kim ni raditi ni drugovati, i to su one stvari koje čoveka, koliko god voleo svoj kraj, ne mogu činiti kompletnim. Za mlade ljude ovde ne vidim neku perspektivu jer posla nema, mogli bi se baviti samo poljoprivredom ili stočarstom ali ni te proizvode nemaš gde unovčiti. Ja sada imam oko dve stotine maslina, sedamdeset stabala badema, trideset smokava, sadim krompir, kapulu, luk, sve ono što treba u domaćinstvu, ali nemaš kome prodati ni maslinovo ulje, ni jezgre badema ni te smokve. Čovek se muči i radi a nema od toga neku sigurnu dobit, jedino se teši time da koristi sve svoje, zdravo i domaće - iskreno će Jovan.

Ove godine, kao što reče, zadesila ga je korona pa godinu dana nisu nigde mrdnuli iz Kožlovca, ali im i pored toga ništa osim dece nije nedostajalo. I tako će sve dok ih zdravlje i snaga budu služili, svaki dan provoditi upravo tamo odakle su bili prinuđeni otići.

„Tvoja imovina je moj ratni plen“

Sličnih problema nema Nikola Ivanišević, on je konačnu prevagu o povratku doneo pre jedanaest godina. Iako mu je i kuća i okućnica bila srušena, devastirana i opljačkana, znao je da ne želi nigde drugo nego u svoj Kožlovac. Godinu dana čekao je na obnovu, i zadovoljio se samo onim najnužnijim za početak. Nije mu, kaže, toliko teško palo što je u ratu sve srušeno, koliko činjenica da mu zemlju oduzimaju od kada se vratio.

Nikola Ivanišević

- Zauzeli su moje livade, preorali moje njive, posekli mi šumu, svojim ovcama ruše i uništavaju moju imovinu, a ja moram to gledati i ništa ne mogu. Nije to došao neko ko zna odakle i tako se poneo, nego komšije iz susednog sela, one koje poznajem, a kojima je, izgleda, sve dozvoljeno pa čak i da tuđe prisvajaju. U nekoliko navrata skrenuo sam pažnju jednom od njih, molio ga da ne radi takve stvari, ali nije bilo efekta. Kada sam ga, onako ljudski, pitao zašto to radi, samouvereno mi je odgovorio: „To je sve moj ratni plen“, i šta onda čovek može. Prijavljivao sam policiji u Benkovcu, oni odmah dođu, naprave zapisnik i sve na tome ostane, bez promene. Prijavio sam slučaj i sudu u Zadru, ali do danas ni od toga ništa - ogorčeno priča Nikola.

Rasprodana i društvena imovina

No nije to jedinstven slučaj, i ne radi se samo o njegovoj imovini, već se na sličan ili isti način tretira i imovina onih koji se nisu vratili, pa čak i ona koja nije privatno plasništvo. Jednom rečju, kaže, kao da je sve to ničije.

- Imali smo dve škole u selu, sami smo ih gradili, palili krečane, vadili kamen i zajedničkim samodoprinosom pravili, da bi to neko sada prodao bez ičijeg znanja. Osamdesetih godina, u vreme kada sam bio predsednik Mesne zajednice, Srpska pravoslavna crkva je selu dala svoj teren dozvolivši da na njemu napravimo novu zgradu seoske škole. Stotinak domaćinstava skupilo je sredstva za školu i seoski dom. Školu smo poklonili SKD „Prosvjeta“ i tu su nam se deca školovala do rata. Istu tu školu sadašnja opština prodala je u privatno vlasništvo jednom čoveku iz susednog sela i to 2009. godine bez ičije saglasnosti. Išao sam na sastanak sa gradonačelnikom Benkovca samo da pitam kako je to moguće, i na osnovu čega je to dozvoljeno ako opština tu nikada ništa nije uložila, da bi mi on rekao kako su to napravili njihovi ljudi, i složio se sa mojom konstatacijom kako to nije niti pošteno, a to su samo neke od stvari koje se mogu jednostavno dokazati ali se ništa ne preduzima da se to spreči.

Ni sam ne zna u čijoj nadležnosti ni sa čijom dozvolom ali, po Nikolinoj priči, i centar sela i imanja oko privatnih vlasništva prodata su u privatne svrhe. Na jednom delu posađeni su bademi, dok su na drugom delu privatni objekti i zasadi borova. To im je, kaže, čak uskratilo i prilaske sopstvenim imanjima.

- Više se ne zna ni ko, ni šta, ni kome se prodaje, ali se ponašaju kao da nas ovde nema. Ima momaka koji bi se vratili ovde, koji bi se bavili poljoprivredom, sadili masline, orahe, bademe, ali ne mogu jer stoku iz susednog sela napasaju po našim njivama, nekontrolisano i bez dopuštenja. Ne možeš sačuvati ni sadnice ni letinu za zimu, jer nemaš pravo na svoju zemlju koja služi za tuđe ovce, koze. Pre izvesnog vremena doselio se jedan čovek koji sa ovim selom nema ništa i otvorio ovde farmu krava. Napravio je ugovor sa jednim meštaninom o zakupu jednog hektara zemlje za ispašu i na konto toga zaposeo pola sela. Na zakupljenom imanju sagradio je štalu i ogradio čitav teren daleko van tog hektara. U neposrednoj blizini zasadio sam sto pedeset sadnica badema, i drugi dan zatekao krave kako šetaju po mom zasadu i uništavaju sadnice. Uspeo sam da zaštitim svoje, ali drugim ljudima se imovina uništava - žali nam se Nikola.

Većina kuća u Gornjem Kožlovcu porušena u poslednjih nekoliko godina

Uporan je bio u nameri i da nas povede do Gornjeg Kožlovca, onog starog dela gde su im nekada kuće bile, pa da se i sami uverimo u sve što nam priča. Situacija koju smo tamo zatekli daleko je od lepog prizora. U selu od četrdesetak kamenih kuća, gotovo da više ni jedna nije čitava. Iako je neke narušio zub vremena, bilo je i onih koje su, bar po načinu na koje su zidane, mogle opstati još koju deceniju, ali nisu.

- Većina tih kuća porušena je poslednjih godina. Kako je danas popularno zidanje kamenom, dolaze kamionima i danju i noću, skidaju kamen sa kuća, utovaraju i odvoze na prodaju. Ne mali broj puta supruga i ja smo ih zatekli kako ruše i odvoze kamen, prijavljivali policiji i opet ništa. Bilo je par ljudi koji su svoje prodali, ali oni ne gledaju čije je to niti im trebaju dozvole, ni potvrde iz katastra o vlasništvu. To se radi ko šta hoće i kako ko hoće a zakoni važe samo za sirotinju koja se vrati, e takav je život ovde - zaključuje Nikola.

Za sve ove godine, kaže nam, nije se ulagalo u infrastrukturu, izvori pitke vode su zarasli i zapušteni a niko o tome ne mari.

Kožlovačke uspomene ali i sećanje na neka srećnija sad već minula vremena čuva pravoslavni hram Svete Nedelje, koji i sada, doduše ne baš često kao nekad, okuplja pravoslavne Srbe, da ih podseti na sebe, na pretke kojih više nema, ali i na snagu ovdašnjih ljudi da savladaju sva ona silna iskušenja koja život pred njih stavlja.

Pored njega, ulice Kožlovca su gotovo puste. Na tabli pored hrama, tik uz groblje, postavljena je tabla „Lovište“, a kako nam meštani kažu, ni to nije slučajno, jer i divlje zveri ovde imaju više prava nego ljudi. Zato se noću slobodno šetaju selom, prilazeći tik do kuća, praveći štetu usevima. Na životinje se ne mogu žaliti kad razumevanje ne nalaze ni kod ljudi, i možda je u Kožlovcu baš zbog toga sve ovako kako nam govore, i nepravde, i nemara i svega više nego prava na život na svojoj zemlji.

*Ovaj tekst je nastao u sklopu projekta „Tu gdje živimo“ koji je podržao Fond za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije.