Ujutro brine o pčelama, a popodne o kafiću

Nezaposlenost mladih česta je tema u, kako hrvatskim, tako i u medijima susednih država. Mnogi nakon završetka srednje škole, pa čak i fakulteta ne mogu da nađu posao. Neki traže u struci, dok su neki zadovoljni bilo kojim poslom.

Ovo nije tekst o onima koji su napustili svoje domove i otišli u inostranstvo kako bi se finansijski obezbedili, već o mladiću koji je po završetku srednje škole preuzeo porodični posao i nastavio dugogodišnju tradiciju.

U centru Darde, pored kružnog toka i zgrade Opštine nalazi se jedan, reklo bi se, sasvim normalan, lokalni kafić. Spolja se baš i ne razlikuje od ostalih sličnih objekata. Iako su na snazi mere kojima se zabranjuje rad ugostiteljskih objekata, iza zaključanih vrata kafića Ekspres dočekao nas je vlasnik Vladimir Banac, iako godinama mlad, stažom već iskusan baranjski ugostitelj. Već sa 19 godina, od strica je preuzeo porodični kafić, i uprkos krizama kroz koje je država prošla, održao ga na nogama, pa čak i unapredio.

- Pre korone je bilo super, društveni život je bogat, u ovom mestu ima mnogo i mladih i starih pa se i međugeneracijski druže. Prvo zatvaranje zbog korone se nije toliko ni osetilo jer nije dugo trajalo, čak smo se brzo po otvaranju vratili u normalu jer je došlo leto. Tada je bilo mnogo druženja, prenosa utakmica, ali već pred drugo zatvaranje ugostiteljskih objekata se primetilo kako ljudi postaju bojažljivi, gosti su počeli ranije da idu kući, a trenutno je društveni život potpuno ugašen – objašnjava Vladimir stanje pre korone.

Dok svakog trena nešto briše i čisti, da li stolove, da li čaše koje već nekoliko meseci niko nije koristio, Vladimir se polako sprema na radove koji ga čekaju dan pre novog otvaranja kafića. Pomalo se pribojava kompletnog čišćenja i pranja, ali ga veseli povratak u život na koji je navikao pre pandemije. Ipak kako ima dovoljno iskustva u ugostiteljstvu, iako vlasnik, radi i kao konobar te mu poslovi pranja i spremanja nisu strani.

- Kad sam počeo da radim ovaj posao, bilo je dosta dobro jer tad još nije bio masovni egzodus ljudi sa naših prostora pa je samim tim bilo i mnogo više ljudi nego danas. Iako su primanja bila manja nego sada, u blizini je postojao pogon koji je zapošljavao sto ljudi, a radnici su često dolazili kod nas. Bilo je i više mladih, ali je nakon toga usledila kriza i turobnih četiri do pet godina. U poslednje tri godine doživeli smo možda i vrhunac jer su se ljudi počeli više zapošljavati i porasle su plate - priča Vladimir.

Pre kafića bila gostionica Jugoslavija

Specifičnost ovog kafića jeste njegova dugotrajnost. Naime, osnovan je 1938. godine kada je, u objektu pored današnjeg, počela sa radom gostionica „Jugoslavija“. Spletom okolnosti, tradicionalna gostionica pretvorila se u današnji oblik, moderan kafić, a postala je jednim od najvažnijih faktora darđanskog društvenog života.

- Poslovanje smo 1968. godine sa gostionice prenamenili u kafić. Gostionica je bila u kući pored, ali smo 1968. godine u tadašnjem dvorištu izgradili još jednu kuću i otvorili kafić da nam niko ne može oduzeti jer nam je gostionica oduzeta 1947. godine. U gostionici je bila bolja, veselija i opuštenija atmosfera. Mnogo radnika je dolazilo jer su tada radili Belje i Kudeljara. Sve su to bili obični ljudi, radnici koji su zarađivali pa su mogli sebi malo i da daju oduška, malo popiju i provesele se – prepričava istoriju kafića i gostionice Vladimirova baka Slobodanka, nekadašnja vlasnica.

Slobodanka se rado seća i večernjeg života u svojoj gostionici i kafiću. Iako je prostor bio premali za muziku uživo, slavlja i veselja nikada nije manjkalo.

- U Dardi je bilo sedam gostiona, od toga su dve ili tri imale muziku uživo. Neke od  tadašnjih gostionica bile su Studenac i Košuta koja je bila na najboljem glasu. Povremeno je muziku uživo imao gostioničar Pišta, a muzika se slušala i u jednoj gostionici u zgradi na železničkoj stanici. Bilo je veselo, noćni život je bio na visokom nivou, ali radili smo dobro i preko dana. Danas je uz naš kafić, ostala još samo jedna gostionica, blizu železničke stanice, ali muzike uživo više nema – nostalgično se Slobodanka priseća prošlih vremena.

Popularnosti gostionice i kafića pomogla je i blizina Osijeka pa su mnogi Osječani bili česti gosti.

- Počeli smo prvi u Dardi, a možda i u Baranji da koristimo kafe-aparat. Mnogi su nas savetovali da to ne radimo, predviđali nam propast jer ta kafa nije turska zato što se ne koristi džezva. Moj pokojni muž je odlučio da to bude kafić sa aparatom koji se kasnije jako dobro pokazao i svi su prihvatili. Ranije smo donosili pića iz cele Jugoslavije, čim smo čuli za neko novo piće, odmah smo nabavili i to je još jedna od naše prepoznatljivosti – kaže Slobodanka Banac.

Uz ugostiteljstvo bavi se i pčelarstvom

Kako je kao konobar imao viška slobodnog vremena, Vladimir je odlučio da to vreme pametnije iskoristi pa je tako pre osam godina pokrenuo posao sa pčelarstvom.

- Za proizvodnju meda odlučio sam se slučajno jedne zime dok sam gostima pravio čaj. Pomislio sam da bi bilo dobro kad bih koristio svoj med. Počeo sam sa četiri košnice, učio preko Jutjuba, knjiga i iskusnijih pčelara, povećavao posao i sada sam došao na 100 zajednica. U zimskom periodu se u jednoj košnici nalazi od 10.000 do 15.000 pčela. Trenutno se pripremam za sezonu, kupujem nove okvire i topim vosak, nema mnogo posla. Intenzivan rad počinje polovinom aprila, a pre toga sredinom februara počinjemo sa prehranom i dohranom – objašnjava Vladimir svoj početak, ali i današnji rad u pčelarstvu.

Inače proizvodi četiri vrste meda, što zavisi od vrcanja i uslova, ali ove godine je zbog slabije sezone ostao na dve.

- Kad je početna paša ide vrba i uljana repica pa se onda čiste košnice za bagrem, a posle idu morfa i kanalsko bilje. Zatim sledi bespašni period od mesec i po dana, ali se u dobroj godini i tu može nešto dobiti. Posle toga dolazi suncokret koji se vrca,  a na kraju dolazi šumsko bilje koje se ostavlja pčelama za zimu. Naš med uglavnom završava kod otkupljivača, a dobar deo se proda na teglice. Pelud prodajemo ljudima koji se bave kozmetikom. Ovo mi je više kao dopunsko honorarno zanimanje jer uz kafić ne mogu ovome profesionalno da se posvetim. Van sezone provedem dva sata sa pčelama, a u toku sezone 16 do 20 časova nedeljno. Uglavnom radim sam, ali kad bude vrcanje, dolaze mi prijatelji koji mi nose hranu i piće pa se druže sa mnom kako mi ne bi bilo dosadno – priča Vladimir Banac o proizvodnji meda.

Ostatak porodice Banac bavi se ratarstvom, koje uglavnom radi Vladimirov stariji brat, tako da se uz kafić i pčelarsvo, Vladimir pozabavi i njivom. Uz sve to, uvek uhvati vremena za knjigu, da nauči nešto novo, ali i za pomaganje zajednici. Naime, nakon razornog zemljotresa na Baniji, proveo je desetak dana volontirajući na terenu.

- Dosta društvenog života mi se odvija u kafiću jer mi dolazi društvo, popodne ukomponujem druženje i rad. Ako se napravi dobar raspored, sve se stigne – zaključuje Vladimir.

*Ovaj tekst je nastao u sklopu projekta „Tu gdje živimo“ koji je podržao Fond za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije.