Uspomene u pesme pretočene

Sa gotovo devet decenija upisanih u knjižicu života, teško se Petar Lapčić danas može sa preciznošću setiti kada je prvu pesmu iz srca stavio na papir. Bio je dečak, kaže, to zna, i gledajući po prvi put jedno jagnje kako se u stadu ovaca igra pred kamenom kućom, stihovi o tom prizoru pred očima nizali su se sami.

- Odrastali smo u selu gde je bavljenje ovčarstvom bilo sastavni deo naših života. Onoga trenutka kada sam to prvi put pojmio, razmišljao o prizorima koji su se odvijali pred mojim očima, zapazio sam to jagnje koje se na sebi svojstven način, bezazleno i kao dete razigrano, počelo boriti za svoje mesto među odraslima. Bile su to, za mene, neponovljivo lepe stvari, i otud potreba da ih negde zapišem - priseća se Petar.

Svaki novi dan života, odrastanje u toj živopisnoj Bukovici o kojoj su mnogi pisali i danas pišu, Petru su stvarali nove uspomene. Gledao je majku kako nosi vodu na leđima kako bi napojila žedno stado, marljive žene koje su do seoskih koliba sa blagom gazile kako bi krajem dana donosile mleko u kuću, polja i njive na kojima su se smenjivale različite kulture, ali i one smešnije situacije, anegdote sa ljudima koje su bile upečatljive, i sve to nastojao dobro pamtiti. Polaskom u osnovnu školu, kaže Petar, nastupilo je i jedno novo razdoblje u kojem je manje zapisivao i promatrao, a više čitao.

- Kroz školovanje sam mnogo čitao, jako voleo istoriju, književnike ali i naše velikane, značajne istorijske ličnosti. Ono što je vrlo rano ostavilo utisak na mene bila su dela našeg književnika i prosvetitelja Dositeja Obradovića, a posebno zapis koji je ostavio o našim ljudima i krajevima boravivši ovde u Dalmaciji. Za ljude je naveo da su dobroćudni kao sveci, ali da toga nisu svesni. Potom Meštrović koji je svojim umetničkim stvaralaštvom nastojao da nadomesti škrtost i siromaštvo jednog kraja Dalmacije. To su, recimo, neki utisci koje sam vrlo rano zapamtio - priseća se Petar, pripovedajući i pamteći do najsitnijeg detalja baš to što ga je oblikovalo od najranijeg detinjstva.

Vaska Radulović i Petar Lapčić

Na dalje školovanje roditelji su ga poslali u Split. Tamo je, kako on to danas kaže, naukovao. Nastavio je čitati, istraživao, posmatrao, učio od sredine u koju je stigao, ali i od ljudi. I danas to pojašnjava vrlo mudro.

- Kad dođete u drugu sredinu, ne treba se praviti da sve znate. Treba posmatrati i učiti. Ja sam dugo vremena učio od grada u koji sam stigao, upijao sam sve ono što sam smatrao da je čoveku bolje, potrebnije, radio na sebi, i tek nakon dugo vremena počeo primenjivati ona znanja i iskustva o životu koje sam sa sobom doneo. Učiti je važnije nego se pokazivati i svakom dokazivati već stečenim znanjem - mudro zbori Petar.

Zaljubljen u zavičaj

Nakon školovanja Split je postao njegova stalna adresa. Tu je, radeći kao inspektor, zaradio i penziju od koje danas živi. Kako je vreme više prolazilo Bukovica mu je sve više nedostajala. Toliko, kaže, da ni jedan vikend nije prošao, a da ne ode roditeljima i rodnoj kući. Ako je bio sprečen da ode, najčešće bi se razboleo i morao doktoru. Nostalgiju je u međuvremenu lečio novim strofama. Tako su nastale brojne pesme o dalmatinskim svetinjama.

- Pravoslavne svetinje Dalmacije imale su uvek poseban značaj kroz živote ovdašnjih ljudi, pa tako i u mom slučaju. Napisao sam pesmu o manastiru Krki, Krupi, Lazarici, Odu nikada izgrađenoj crkvi u mom selu. Među prvim pesmama napisao sam onu o svom prvom odlasku sa ocem u crkvu, a mnogo vremena kasnije nastala je pesma o velikom duhovniku našeg vremena kojeg su ljudi, verujem, sa razlogom zvali živim svecem, blaženopočivšem patrijarhu Pavlu - sa posebnom ljubavlju i poštovanjem navodi Petar.

Svu ljubav koju je imao, i danas ima, prema svom kraju i ovdašnjim ljudima pokazao je i iskazao na način na koji je to najbolje znao, pišući o njima i pesmama ih čuvajući. Nastala je tako pesma „Bukovico u oku zenico”, u čijoj završnici Petar poručuje „draža mi je tvoja smreka, nego Arizona daleka”

- Ko ne bi bio zaljubljen u ovaj kraj kad je to jedna prirodna infuzija za čovekov život. Nigde sunce ne pravi tako vidljivu putanju kao ovde, niti bura igde puše tako jako kao sa Dinare. Jedan francuski putopisac, u pratnji Napoleona, u pisanom tragu koji je ostavio napisao je da je ovo jedna zračna banja. Ta privrženost kraju koju mi nosimo od rođenja nekako sraste sa nama, i prati nas kroz čitav život, gde god otišli.

To je najbolje osetio onih godina kada je kao izbeglica završio u Crnoj Gori. Prvu porodičnu slavu Svetog Nikolaja, dočekanu daleko od rodne kuće, zabeležio je stihovima.

„U dvanaestom mesecu, devedeset pete

Daleko smo bili od kuće nam svete.

Slavio se tada naš Sveti Nikola,

Osećaji pomešani od radosti i bola

Neće biti zvanica oko našeg stola....“

- Sve su to neki od događaja koji su bili vrlo upečatljivi u to vreme. Pesmu sam završio pišući o tome kako smo jedni drugima ulivali nadu da ćemo se jednom vratiti svom selu i vinogradu, verujući i Boga i njegovu pravdu. I tako je bilo - sa osmehom i skromno pojašnjava Petar.

Voleo bi da objavi pesme

Penzionerske dane od tada, dolaskom ponovo u svoj kraj, u tu krševitu Bukovicu, Petar provodi upijajući svaki kamen, zrak sunca, svaku stazu detinjstva, lica ljudi, ne bi li se setio još neke uspomene koju je možda, sasvim slučajno i nenamerno, negde propustio da zapiše. Nije zaboravio ni „Bukovačku kapu”, ni „Školu u Žegaru”, ni stari „Bajam” kojeg više nema, ni „Trešnju vinogradsku” sa koje su deca brala trešnje. Sve su to samo neke od pesama koje skuplja po papirima. Neke na otkucane mašinu, neke ispisane rukom po hartiji, neke u ratu nestale pa oživljavane opet. I malo ko za njih zna, jer se Petar ne hvali njima, ne dajući njima važnost sebi, ali skrivenu želju ipak deli sa nama.

- Voleo bih, možda, da ove pesme nekako budu ukoričene. Ne treba nigde ni da piše ko ih je pisao, neka autor bude nepoznat, neka budu kao narodne pesme samo da prikažu dušu i karakter ovdašnjih ljudi, lepotu i bogatstvo ovog našeg kraja. Nikada mi i nije bila želja da predstavim sebe, već ono što najviše ispunjava moje srce, a to su upravo Dalmacija, Bukovica i ljudi i običaji koji iz njih potiču - sa neizmernom ljubavlju završava Petar.

*Ovaj tekst je nastao u sklopu projekta „Tu gdje živimo“ koji je podržao Fond za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije.