Vaskrs u Dalmaciji: „Na zemlji pradedova proslavili praznik nad praznicima“

Praznik vaskrsenja Hristovog molitveno, svečano i radosno proslavljen je i ove godine u svim pravoslavnim hramovima širom Dalamacije. Preostalo srpsko stanovništvo i ove godine je u svojim hramovima, uz svoje sveštenstvo, potvrdilo svoj pravoslavni identitet, čuvajući od zaborava duhovnu zaostavštinu svojih predaka.

čuvari hristovog groba vrlika

Na Veliki petak, Veliku subotu, kao i na sam dan praznika vaskrsenja Hristovog, pravoslavni Dalmatinci su u svojim hramovima, ali i porodičnim domovima, obeležili dane Hristovog stradanja, krsne muke, polaganja u grob, ali i slavnog vaskrsenja, na kojem počiva hrišćanska vera.

Episkop Nikodim: „Praznik radosti i ljubavi“

Na Veliku subotu episkop dalmatinski Nikodim služio je Svetu arhijerejsku liturgiju u Šibeniku. Vernicima okupljenim u Sabornom hramu vladika se obratio poželevši da ih svakog dana života prati svetlost živonosnog vaskrsenja Hristovog.

– Danas već počinjemo da slavimo praznik vaskrsenja Hristovog za koji smo se spremali postom i molitvom. Vaskrsenje je pobeda života nad smrću, Hristos je smrću smrt uništio i darovao nam život večni. Darovao nam je vaskrsenje da svako ko veruje u Njega i u Njegovo vaskrsenje, a kroz to i u sveopšte vaskrsenje, ne pogine, nego da ima život večni. To je praznik radosti i ljubavi među ljudima, praznik svetlosti kada treba da se radujemo i da prihvatamo Boga i primimo ga u sebe kao što je presveta Bogorodica u ime svih nas prihvatila Boga nesmestivoga kada joj je to blagovestio arhangel Gavrilo rečima – ”Raduj se blagodatna, Gospod je s tobom” – poručio je episkop i dodao da je i Hristos nakon vaskrsnuća pozdravio svoje učenike sa rečima :“Radujte se“.

– Tako i mi treba da se neprestano radujemo i da budemo dostojni učenici Njegovi i da nas po tome poznaju u ovome svetu ”koji u zlu leži” i kome mi ne pripadamo, jer po rečima Gospodnjim, mi nismo od ovoga sveta – rekao je episkop dalmatinski.

Ponoćna liturgija u manastiru Krka

Na sam dan praznika vaskrsenja Hristovog episkop dalmatinski Nikodim služio je u ponoć Vaskršnju liturgiju u manastiru Krki. Već po tradiciji svetoarhangelski manastir Krka bio je centar okupljanja velikog broja vernika koji su na ovom svetom mestu, u zajedničkoj molitvi, dočekali divnu radost Vaskrsa – najvećeg hrišćanskog praznika.

Vaskrs Manastir Krka

Pre svete tajne Pričešća pročitana je Vaskršnja poslanica kojom su svi arhijereji Srpske pravoslavne crkve, na čelu sa njegovom svetošću patrijarhom srpskim Irinejem, poručili svom vernom narodu da u ljubavi i slozi, jedni sa drugima čuvamo „jedinstvo duha svezom mira“.

Potom su prisutni sveštenici i vernici, jedni drugima, čestitali praznik Vaskrsenja tradicionalnim pozdravom „Hristos Vaskrse! Vaistinu Vaskrse!“

Čuvari Hristovog groba stigli iz Beograda da budu sa svojim narodom

I ove godine posebno svečano bilo je u Vrlici, gradiću u Cetinskoj krajini, u kojem su se vernici sabrali oko pravoslavnog hrama, posvećenog prenosu moštiju Svetog oca Nikolaja sagrađenom davne 1618. godine.

Vrlički kraj poznat je po tradiciji čuvara Hristovog groba koji, osim u Vrlici, postoji još samo u svetom gradu Jerusalimu. Tačni podaci o samim počecima običaja nisu zabeleženi u istorijskim izvorima, ali prema usmenim predanjima običaj postoji najmanje 400 godina.

Nesumnjivo duga tradicija je utkana u taj Pravoslavni običaj, koji je najverovatnije i donešen u Vrliku iz samog Jerusalima.

Čuvari stupaju u crkvu, odeveni u narodnu nošnju pomenutog kraja, predvođeni harambašom, gde dvojica čuvara zauzimaju mesto severno i južno od Hristovog groba. Smene straže su česte, čuvari defiluju kroz crkvu nenametljivo, u čvrstoj pobožnosti, zauzimaju svoja mesta i netremice gledaju u svetu plaštanicu.

čuvari hristovog groba Vrlika vaskrs

Njihovo kretanje nije vezano za kretanje sveštenika. Ovaj običaj proistekao iz prostosrdačne narodne pobožnosti i ne remeti sklad crkvene molitve, nego ulepšava liturgiju elementima ratničkog dostojanstva.

Čuvari Hristovog groba nose tradicionalnu nošnju vrličkog kraja, sa kuburom i jataganom za pojasom i drvenom replikom puške u rukama. Nošnja je izuzetno teška, između 15 i 18 kilograma, i još je jedan od razloga zašto čuvar ne može da bude svako. Izuzetno je bogato ukrašena, a vez na njoj jedinstven.

– Čuvara može da bude samo neko ko je poreklom iz ovog vrličkog kraja. Nekada su to bili samo mladi, neoženjeni momci. Danas zbog situacije u kakvoj se nalazimo, napravili smo male ustupke, pa u čuvare primamo i mlađe i starije muškarce, sve one koji pokažu volju i želju da budu deo tradicije. Poslednjih pet-šest godina ponovo smo u Vrlici, ovde odakle je sve počelo, iako smo, nakon rata ovaj običaj preneli u Batajnicu gde ga čuvamo od zaborava i svake godine oblačimo naše vrličke nošnje. U tri dana prešli smo preko hiljadu kilometara da budemo ovde, sa svojim narodom, na zemlji svojih pradedova. Uz čast Srbiji u kojoj svi živimo i koju volimo, ono tamo se za sve nas ne može porediti sa ovim ovde, kamenom i nebom od kojih smo potekli – kaže Dejan Barišić, koji je ove godine bio u počasnoj ulozi harambaše među čuvarima.

Uzajmno poštovanje, saradnja i viševekovna bliskost sa pravoslavnom crkvom u Dalmaciji oduvek je krasila čuvare Hristovog groba, jer su i čuvari i crkva vekovima sa istim ciljem – sačuvati pravoslavnu veru i običaje naroda srpskog u ovim krajevima. Ljubav prema rodnom kraju, patriotizam i nostalgija koja nadilazi sve barijere, Vrličane, gde god bili, uvek vraća svom zavičaju, korenima i precima.

Srbi iz Vrlike, koji su u „Oluji“ morali da napuste svoja ognjišta, preneli su običaj čuvanja Hristovog groba u Beograd. Tradicija, koja je negovana čak i tokom Drugog svetskog rata, prekinuta je 1995. godine, ali je obnovljena u beogradskom naselju Batajnica deset godina posle egzodusa. Osnovano je i Društvo čuvara Hristovog groba koje čine ljudi iz tog kraja.

– Rođen sam u Srbiji, ali su moji otac i majka iz ovih krajeva. Prvi put sam obukao ovu nošnju, ukazala mi se prilika i nisam mogao ni želeo da je propustim jer su moji preci istu oblačili s ponosom. Za mene je ovo neverovatan osećaj, baš na Vaskrs biti u kraju gde su svi moji rođeni – kaže Miloš Preočanin sa svega 17 godina najmlađi među ovogodišnjim čuvarima, dodajući kako iz srca cetinske Krajine svima želi srećan praznik vaskrsenja Hristovog.

Hristos vaskrse – Vaistinu vaskrse!

Srba je u Vrlici danas gotovo neznatan broj, ali Vrličani, rasejani širom sveta, žele obnoviti hram Svetog Nikolaja. Vrličani se svoje tradicije, poručuju, neće odreći, iako danas žive skromno, razasuti širom sveta, ali sa verom i nadom da će tradiciju svoga naroda i kraja sačuvati za buduća pokolenja.

Pored Vrlike, praznik nad praznicima kod pravoslavnih hrišćana, proslavljen je u svakom selu i gradu gde je dalmatinskih Srba. Došli su i oni koje su ratna dešavanja rasula svuda po svetu, da zajedno sa svojima, na svojoj zemlji proslave ovaj dan. Uz najlepše želje, međusobne čestitke, bogate trpeze i kucanje šarenim jajima, najglasnije se čulo ono što je i suština dana koji su ih okupili, Hristos vaskrse – Vaistinu vaskrse!

1 KOMENTAR

Komentariši