„Venac Laze Kostića” Đorđu Nešiću

Đorđu Nešiću je nagrada uručena 9. juna u okviru manifestacije „Dan Laze Kostića” u Gradskoj biblioteci „Karlo Bijelicki”. S pesnikom smo tim povodom razgovarali u našoj redakciji.

Već je teško pobrojati sve pesničke nagrade kojima ste se ovenčali, a evo ovenčani ste i Vencom Laze Kostića.

- Pre neki dan sam baš brojao, ovo je sedamnaesta.

Po čemu je Venac Laze Kostića nagrada drugačija od ostalih? Šta je čini posebnom?

- Laza Kostić je svojih poslednjih desetak godina proveo upravo u Somboru kao somborski zet, a 3. juna 1909. godine je predao u štampu svoju najpoznatiju i jednu od najlepših pesama srpske poezije „Santa Marija de la salute”. Kao uspomena na taj dan 1909. godine ustanovljena je nagrada „Venac Laze Kostića” koja se dodeljuje poslednjih nekoliko godina i to je relativno mlada nagrada, a meni je velika čast da primim nagradu koja nosi ime jednog od najvećih srpskih pesnika kao i to što se nalazim u društvu dosadašnjih dobitnika među kojima je i Ivan Negrišorac, odnosno Dragan Stanić, predsednik Matice Srpske, Saša Radojčić, jedan značajan srpski pesnik srednje generacije, Pero Zubac za koga su vaši čitaoci čuli još u pubertetskom dobu Jovan Zivlak i još nekolicina njih.

Sigurno je velika čast primiti tako važne nagrade. Osećate li zbog toga neku obavezu da još više stvarate? Rekli ste da ste već objavili neke nove knjige.

- Krajem prošle godine sam objavio jednu, a ova situacija sa koronom je sve to malo prigušila, tako da niti sam ja izlazio u javnost niti mi je stigao neki veći broj primeraka knjige, dobio sam četiri a kod sebe imam još dva komada. Radi se o knjizi u kojoj sam sakupio sve ono što sam radio proteklih decenija, a što nije poezija, nego neki autopoetički zapisi, eseji, kritike, stručna istraživanja i slično. Nastala je jedna prilično gabaritna knjiga od oko 350 strana čime sam i sam bio iznenađen. Nakupilo se proteklih decenija dosta toga, a ja sam to, naravno, probrao i nisam u nju stavio sve što sam pisao mimo poezije nego ono što sam smatrao važnijim u svom bavljenju pisanjem. Nekako se poklopilo da će mi ove godine izaći još dve knjige. Predao sam novi rukopis pesama koji se zove „Strune” a koje će izaći u izdanju Instituta za srpski jezik iz Banja Luke, a SKD „Prosvjeta” iz Zagreba je u štampu stavilo moje prve dve knjige stihova koje će izdati pod nazivom „Rani radovi” što će biti opremljeno i određenim književno kritičarskim tekstovima na temu te prve dve knjige.

Koja je za pesnika najveća nagrada i koju bi Vi nagradu najviše želeli da dobijete?

- Već sam više puta govorio šta je kod nagrade važno. Važno je da je dobijete u pravo vreme, a to pravo vreme za pesnika je sam početni period kada još ni sam nije siguran ni u svoj rad ni u svoju poziciju unutar poezije. Ja sam imao tu sreću da sam za prvu knjigu dobio najvažniju nagradu, Brankovu nagradu, koja se tada ticala čitavog srpskohrvatskog područja i ona mi je jako važna jer me ona uvela u taj svet književnosti. Posle su usledile i druge značajne nagrade u srpskoj poeziji kao što su Zmajeva, Disova, Žička hrisovulja i svaka mi je na svoj način pričinila radost mada, i to sam već dosta puta rekao, od nagrada čovek ne postaje bolji pisac ali ima neku vrstu satisfakcije za ono što je uradio. Nagrade ponekad bace neko medijsko svetlo na ono čime se neko bavi i u tom smislu ja vidim njihov značaj.

A nagrada sredine u kojoj živite? Koliko Vam je ona važna?

- To je jedan drugi aspekt. Teško je, kažu, biti prorok u svom selu, ali ja pisanje smatram i moralnim činom pa kako kupim godine u skladu s tim se ponašam i u svakodnevnom životu. Dakle, puno radim, ne samo što pišem nego i fizički i ta kombinacija fizičkog i duhovnog rada mi nekako prija i tu pokušavam da nađem nekakvu meru kako su to znali da nalaze stari Grci.

Neke od Vaših pesama su već ušle u narod poput Bjelobrdske zdravice na primer?

- Da, te neke pesme su zahvaljujući interpretatorima, pre svih Slobodanu Nešiću Kapelcu, koji ih intenzivno recituje na svim manifestacijama. To su, što bi se reklo, prigodne pesme koje sam i pisao sa namerom da imaju tu neku zabavnu crtu i namenivši ih upravo za neke od tih manifestacija i to je neko svladavanje zanata. Jer neko ko je savladao zanat može nešto da napravi i po narudžbi što takođe spada u neku vrstu obuke za pisca kao i za bilo kog drugog majstora.

Da li je bilo nekih pokušaja da se za Vaše pesme komponuje muzika? Znam da je Vera Milanković uradila nešto, ali da li je bilo nekih kantautora i muzičara da su se zainteresovali za Vaše stihove?

- Bilo je naravno. Jedan moj prijatelj je još pre više godina otpevao jednu moju pesmu kao šansonu. Bila je to pesma „Prozor kroz koji Dunav teče” i to je uradio Milenko Popić iz Sombora, a i Vera Milanković je komponovala kompoziciju za sopran na stihove soneta „Sunce i led”.

Da li Vam je iko nekada tražio da mu napišete neku pesmu za svoju muziku?

- Jesu, tražili su ali ja to obično odbijem. Davnih godina sam to uradio, ali mislim da ništa od toga nije snimljeno.

Đorđe Nešić, rođen 1957. godine u Bijelom Brdu. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, grupa za jugoslovenske književnosti i srpskohrvatski jezik. Objavio je knjige poezije: „Crv sumnje u jabuci razdora” (1985), „Surogati” (1990), „Čekajući Stvoritelja” (1995), „Haronov čamac” (1998), „Prozor kroz koji Dunav teče” (izabrane i nove pesme, 2000), „Granica” (2006), „Bolje je biti u manjini” (2015) i „Polog” (2016). Nešićeve pesme zastupljene su u brojnim antologijama poezije a za svoj rad dobio je brojna književna prizna i nagrade. Član je Odbora SANU za dinamiku klimatskog sistema Zemlje i delo Milutina Milankovića. Živi u Bijelom Brdu i u Somboru.