Vodič kroz Svetu goru – Od Beograda do Uranopolisa

Jedinstvena zemlja monaha Sveta gora Atonska, treći „prst” poluostrva Halkidiki, srce je svetskog pravoslavlja. O društvu „Čuvari Hristovog Groba”, koje se vezuje za gradić Vrliku, mesto udaljeno nešto više od tridesetak kilometara od Knina, pisali smo u nekoliko navrata do sada. Svake godine, uoči praznika Vaskrsenja, ovo Društvo i ovaj grad postaju jedno, spoj vekovne tradicije i običaja jednog naroda koji se neguju isključivo u ovom kraju cetinske Krajine.

Vrlički kraj poznat je po tradiciji Čuvara Hristovog Groba, koji osim u Vrlici postoji još samo u Svetom Gradu Jerusalimu. Tačni podaci o samim počecima običaja nisu zabeleženi u istorijskim izvorima, ali prema usmenim predanjima običaj postoji najmanje 400 godina. Nesumnjivo duga tradicija je utkana u taj pravoslavni običaj, koji je najverovatnije i donet u Vrliku iz samog Jerusalima. Običaj nalaže da se dva dana pre Vaskrsa, momci iz Vrlike, Cetine, Otišića i drugih sela vrličkog kraja, svečano oblače u narodne odore, međusobno biraju „harambašu”, glavnog ili najstarijeg među njima, i tokom dva dana naizmenično, po dvojica, zauzimaju mesto severno i južno od Hristovog groba.

Iako je tradicija Čuvara prekinuta nakon poslednjeg rata, običaj se nije ugasio, a preneta je i sačuvana u Batajnici zahvaljujući velikom broju stanovništva Dalmacije naseljenog u tom mestu. Ponovni povratak u Vrliku, poseban je doživljaj kako za sve njih, tako i za ljude koji danas žive u ovim krajevima. Obući nošnju Čuvara, posebna je čast i privilegija, i tome se, kako nam danas kažu najstariji članovi Društva, uči od malih nogu, jer se i sam običaj prenosi sa kolena na koleno, od najstarijih pokolenja do najmlađih naraštaja.

Nakon ovogodišnje proslave Vaskrsa u Vrlici, Čuvare smo na istom mestu zatekli i drugi put, povodom slave hrama Svetog Nikolaja koji ovaj grad krasi više od četiri stotine godina. O razlozima te posete pisaćemo u nastavku, dajući prvenstvo, ovaj put, odlasku u manastir Hilandar.

Upravo u Vrlici zatekao nas je poziv predstavnika Društva da zajedno sa njima pođemo put Svete Gore i manastira Hilandar, mesta gde vrlički Čuvari više od decenije odlaze kako bi, zajedno sa monaštvom manastira Hilandar, obeležili jedan od najznačajnijih datuma srpske istorije, praznik Vidovdan. Iako je ženama zabranjen ulazak na Svetu Goru, te smo unapred znali da nećemo imati pristup manastiru, osetiti blagoslov i blagodat učešća u liturgijskom i molitvenom životu zajedno sa hilandarskim bratstvom i društvom Čuvara, u najznačajnijem duhovnom i kulturnom središtu za srpski narod, poziv da se, upravo na Vidovdan, misli i molitve Gospodu upute gledajući na Hilandar, retko ko bi mogao odbiti.

Put ka svetoj gori

Put ka Svetoj Gori započeo je u Beogradu, ispred hrama u Batajnici gde su vrlički Čuvari, nakon poslednjeg rata, obnovili svoj običaj. Ovogodišnja grupa hodočasnika, po rečima predsednika Društva Dragana Pavlovića, bila je najbrojnija od kada se organizuje ovo putovanje. Iako je pravilo da na Svetu Goru, u jedan manastir, dnevno može ući pedeset ljudi, ovogodišnja grupa brojala je njih šezdeset i dvoje. Po rečima Pavlovića, blagoslovom igumana Svetog manstira Hilandara, visokoprepodobnog arhimandrita Metodija, grupa će po dolasku biti raspoređena tako da u dva dana svi mogu ući na Hilandar kako bi na Vidovdan bili u punom sastavu.

Čuvari Hristovog groba iz Vrlike

Pored članova Društva i njihovih prijatelja, koji većinom korene vuku upravo iz Dalmacije, članovi ovogodišnje grupe bili su i sveštenoslužitelji Eparhije dalmatinske, profesori bogoslovije „Sveta Tri Jerarha” iz manastira Krka, ali i bogoslovi završne godine krčke Bogoslovije. Među Čuvarima šarenolik sastav, od vremešnih članova Društva do onih najmlađih koji su tek prevalili prvu deceniju života. I kod onih koji su već imali priliku da posete ovo Sveto mesto, gotovo jednako kao i onih koji su na ovaj put krenuli po prvi put, radost i iščekivanje teško su se mogli opisati rečima jer, kako rekoše već pri polasku: „Sa takovog puta i sa tog mesta više se ne vraćaš isti”.

Nakon celodnevnog putovanja, kraćih zadržavanja na graničnim prelazima Preševo-Tabanovci, između Srbije i Severne Makedonije, i Bogorodica-Evzoni između Severne Makedonije i Grčke, prvo odredište za obilazak grupe bio je manastir Kakovo, metoh manastira Hilandar.

Manastir Kakovo

Na oko 104 kilometara od Soluna i oko pet kilometara pre Grčkog letovališta Jerisos, na glavnom putu iz pravca Stavrosa, u neposrednoj blizini Svete Gore nalazi se metoh manastira Milo Arsenica, poznatije kao Kakovo. Metoh Hilandara, kao svojevrsno predvorje Svete Gore, mogu da posete i žene.

Manastir Kakovo

Na ovim prostorima poluostrva Halkidiki manastir Hilandar je imao značajne posede još u srednjem veku. Veličina ovih poseda, bogatim šumom, pašnjacima, maslinjacima i vinogradima varirala je tokom vekova od 10.388 do 1.650 hektara, koliko ima danas. Kakovo poseduje kompletnu pilanu i stolarske radionice sa savremenim mašinama za izradu građe, stolarije i nameštaja koji se koriste za obnovu Hilandara nakon požara 2004. godine. U sklopu kompleksa Kakovo nalazi se i predivno veštačko jezero u kojem se uzgaja riba za potrebe manastira.

Na mestu stare vodenice 1959. godine arhimandrit Nikanor pokrenuo je izgradnju crkve koju je posvetio Bogorodici Živonosnom Istočniku (Istočni Petak) koja se kao slava metoha praznuje u prvi petak po Vaskrsu.

Na Kakovo danas dolaze gotovo svi Srbi hodočasnici koji su se uputili na Svetu Goru i manastir Hilandar. Na manastirskom kompleksu danas radi oko 40 radnika, uglavnom iz Srbije, koji svakodnevno brinu o ekonomiji manastira i proizvodnji građevinskog materijala namenjenog za Hilandar. Kakovo je posebno omiljeno među ženama, s obzirom da je ovo hilandarski posed i da na ovom mestu, ukoliko im prilike dozvole i razgovor sa nekim od hilandarskih monaha, imaju jedinstvenu priliku osetiti za njih nedostupan duh Svete Gore. Kakovo je veoma poštovano i među Grcima koji u velikom broju dolaze čak iz Soluna da bi prisustvovali slavi Istočni Petak.

Trajektno pristanište u Uranopolisu

Nakon kratkog obilaska manastira, gostoprimnice u kojoj će vas dočekati sa tradicionalnim svetogorskim posluženjem (rakijom i ratlukom), bogate suvenirnice iz koje ne možete otići bez uspomene na ovo mesto, i razgledanja tek malog dela nepreglednog manastirskog kompleksa, grupa hodočasnika ka Hilandaru oprostila se sa ovim mestom u kojem već sve miriše mirom i tamjanom, kako bi u kasnim satima stigli u Jerisos. U Jerisosu ih je čekalo prenoćište kako bi, već narednog dana u jutarnjim satima, krenuli ka Uranopolisu, pristaništu iz kojeg isplovljava trajekt ka Svetoj Gori.

Nastaviće se...