Vremešna žena jedina stanovnica pustog sela

Ognjište u Kanjanima na koje je Stojanka Lađević došla još osamdesetih godina nije, kaže, htela ni mogla napustiti. Nakon rata nastojala ga je obnoviti, ali je sve ostalo na rešenju za obnovu koje do danas stoji u koverti.

Da je Stojanka jedina stanovnica ovog drniškog sela čuli smo nedavno. Na dan hramovne slave kada smo je pokušali sresti, kao i većinu nekadašnjih stanovnika ovog mesta, ali rekoše nam da zbog lošeg vremena ipak nije došla u crkvu. Nekoliko dana posle toga odlučili smo da je ponovo potražimo, ovaj put u njenom domu. Do Stojankine kuće put je asfaltiran tek jednim delom, a u nastavku, preko polja, utabana staza koju su novembarske kiše ispunile blatom i lokvama vode. Kako je živeti u selu sam, bez rođaka, poznanika, prvog komšije, bez trgovine i bilo kakvog vida civilizacije, Stojanka najbolje zna, jer se u takvim uslovima već godinama snalazi kako zna i ume.

Na maloj kući pod pločom, bez krova, širom otvorenih prozora, sa griljama koje su već odavno dotrajale, upaljeno svetlo prvi je znak života. Ispred kuće vise kablovi od struje, sprovedeni kao u slučaju nužde, privremeno, da onaj ko tu boravi bar struju ima. Nakon par trenutaka, dok se oko tek privikava, pomalo tužan prizor i na dolazeći susret, pojavljuje se i Stojanka. Polako, sitnim korakom, pomažući se jednom štakom u susret nam ide starica bistrog i upitnog pogleda.

- Sedite vi ovde, ako nećete u kuću. Ja ću stajati, jer ako sednem teško mi je ustati zbog noge. Hoćete li kavu piti da skuvam? A napolitanke? – reče na prvu, a to je više nego jasan znak dobrodošlice za nenajavljene goste.

- Ja sam Stojanka Lađević, udova Luke. Godište sam trideset i peto. Živim sama, u selu više nema nikoga. Ovde sam se udala, ovde sam ostala, nigde odavde nisam ni htela ići. A gde ću? Dok sam mogla tražila sam da mi obnove kuću. Stigla je obnova, ali eno je još u koverti u kući, ne mrda nikuda. Hoćete li da vam donesem, da vidite šta piše? Ništa nisu napravili. Eto i struje kako je napravljena, svuda vise kablovi, ubilo bi onog ko ne zna ovako živeti – u dahu nam Stojanka referiše svoju situaciju.

Ostala je tu i za vreme poslednjeg rata kada su svi njeni sumeštani napustili selo. Suprug joj se upokojio, jedan od sinova takođe, drugih dvoje dece otišlo svojim putem. Kako joj je bilo svih tih godina, šta je sve doživela i kako je preživela, Stojanka se više ne želi prisećati. Dobro je sve, kaže, čak i onda kad nije dobro, dobro je.

- Mora biti dobro. Ako ti neko nešto i loše kaže, ti mu se zahvali. Zahvali se i onom ko te uvredi, ko se o tebe ogreši, pa neka ide njemu na dušu sve. Meni jednom jedan čovek reče: „Ubiću te”, a ja mu odgovorim sa : „Pomaže Bog”, i on ode svojim putem. Nikada kuću nisam zaključavala, ako ko misli meni što nažao učiniti, njemu će Bog vratiti, i ja živim tako. Ovde smo doselili osamdesetih godina, iz stare kuće. Počeli zidati novu, radili, kućili se, a onda dođe zlo i sve uništi. A nije narod kriv, običan narod niko ništa nije ni pitao. Zlo su činili oni koji odlučuju, tako rade i danas, pa neka rade kako misle da treba, ništa neće doveka – mudro zbori ova vremešna ali bistra žena.

„Moj život je kao robija, ali mi takav zapao i Bogu hvala, nikome se ne žalim”

U tim boljim vremenima živelo se ovde, kaže Stojanka, posve dobro. Suprug joj je zaradio penziju u Siveriću. Kući su držali blago, imali konje, krave, obrađivali zemlju. Ona je bila trgovac. Nosila je na drnišku i kninsku pijacu sve ono što su kući proizvodili. U Drniš povrće i voće, u Knin mleko, sir, mlečne proizvode, i uvek bi sve prodala, kaže, jer je znala sa ljudima. Sada više nije u stanju bilo šta raditi. Sa bolesnom nogom u kojoj joj je ugrađen komad metala, i ranom koja godinama u nazad nije ni zacelila, dobro se i kreće. Dovoljno je, kaže, da joj kruh donesu sedmično, dok za sve ostalo može sačekati.

- Bila je tu jedna žena iz Parčića koja me je obilazila, ali ona sada više ne radi. Završio joj je, valjda, taj posao koji je imala. Nije ni njoj lako, ima bolesnu svekrvu, mater, ma svašta. Onda ja nazovem telefonom nju ili njenog muža, da mi dovezu plin kad nestane, ono nešto što je hitnije. Kad me voze da platim struju onda sama kupim šta mi fali u kući. Dođe i taj čovek što vozi trgovinu, on mi donese kruha. Loš mu je put pa ne može prići kući, ali kad ja ne mogu izaći eto njega ovamo pa mi sve na vrata donese. Vide oni da ja ne mogu pa hoće učiniti sve što ih zamolim, greh bi bio ne reći kako jeste – priča nam Stojanka puna reči hvale za ljude koji je ne zaboravljaju i zahvaljujući kojima, kako ističe, nije gladna.

Od više nego skromne penzije gotovo dve trećine će, kaže nam, izdvojiti za ogrev za zimu, a hoće li to biti dovoljno ili „dotaći” kako ona to kaže, nije teško zaključiti jer prava zima još nije ni počela.

- Dok su bile one kune još se nekako i moglo, sada ovaj evro uveli pa ništa ne vredi. Metar iscepanih drva košta stotinu evra, a moja penzija je tri stotine i šezdeset. Naručila sam dva metra da mi dovezu, pa videćemo hoće li dotaći. Možda i hoće, ko zna koliko ću još biti živa. Ako i umrem nije neka šteta, valjda će me naći neko - govori Stojanka, ali više šaleći se na svoj račun nego žaleći kao što bi se žalili mnogi na njenom mestu.

U ove dane, dok još krade tople zrake dalmatinskog sunca, tek poneku reč prozbori sa čobanima koji usputno svrate da napasu stado po polju. Kada i njih vreme sa polja otera, jedino društvo praviće joj mačka i telefon kojim još uvek vešto barata. Deca su otišla svojim putem, na teret njima neće, ističe, a i nema kome ostaviti ta četiri zida teškom mukom kroz život stečena.

- Sedim ovde na terasi kad je vreme lepo pa mi uvek drago kad neko svrati. Naiđu ovi ljudi što čuvaju ovce, a ja im kažem da ih doteraju tu pred kuću, neka pasu, drago i meni blago videti, a i sa ljudima progovoriti. Sad se već okišalo, ide zima, pa i oni ređe dolaze. Imam i telefon u kući, pa me zovu ovi ostali, pitaju kako sam, jesam li ustala, jesam li živa. Eto ti, dušo moja, tako je. Ali ne žalim se ja, ne mogu i neću nigde odavde. Za grad nisam niti ga volim, nikome neću teret da budem, a i žao mi je ovo sve ostaviti. Sve je ovo sputno, jadno, ali gde ću od svoga, kome da ostavim ovo što smo svojim rukama gradili? Žao mi i kuće i ograde, i livade, pa više volim da je neko koristi nego da litica na njoj bude. Sve mislim doći će opet ovde neko da živi, iako znam da od toga nema ništa – svesno i pomirljivo priča Stojanka, po ko zna koji put nas pozivajući u kuću, na kafu i napolitanke.

I uprkos svemu, na pitanje kako se sa takvim životom nositi, ova mudra žena kratko savjetuje.

- Kako moraš! Treba se u Boga uzdati, i u Svetu Petku i Svetog Luku. Išla sam ja njima i ovih dana dok nije bilo kiše. Bog je jedan, dete moje, ma kako mu se molili i kako god se krstili. Ko je čovek taj je čovek ma koje vere bio, a ko nije džaba mu i da se krsti i da u crkvu ide. Treba gledati da kome nažao ne učiniš, da mirne savesti živiš, pa i sve nevolje u životu onda lakše nosiš. Moj život je kao robija od kad sam se rodila, ali mi takav zapao i Bogu hvala, nikome se ne žalim – kaže nam na kraju.

Jer tome ju je, valjda, život i naučio. I čvrsta vera koja, kao duga koja se tog dana nekoliko puta javljala na kanjanskom nebu, još uvek pravi sponu između nekadašnjeg i sadašnjeg života u ovom selu smeštenom podno južnog ruba planine Svilaje. I ne bez razloga, jer i pored svih nedaća Kanjane su selo u koje se, makar jednom godišnje, slije na stotine ljudi iz svih krajeva. Zahvaljujući Svetoj Petki, hramu i kapeli posvećenim ovoj velikoj svetiteljki koje je, ovom stradalnom mestu u amanet ostavio čuveni episkop dalmatinski Stefan Knežević.

*Ovaj tekst je nastao u sklopu projekta „Tu gdje živimo“ koji je podržao Fond za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije.