Vuku sloboda, pastiru robija

Od kada je stada i blaga od tada je i vukova u prirodi, tako bi nekada znali odgovarati pastiri na postavljeno pitanje: „Ima li vuka?“. I bilo ih je, oduvek, to je činjenica. Vuk je jedinka koja obitava u prirodi, mesto mu je u šumi, gde kao poznati grabežljivac zauzima svoje mesto u prehrambenom lancu. Sve dok se, bar po onom školskom primeru, hrani loveći srne, divlje svinje, zečeve i ostale divlje životinje, a ne ugrožava čoveka i njegovo blago, vuk je životinja koja je po mnoštvu svojih sposobnosti i osobina vredna divljenja. Tako je bilo nekada, ali ta teza više ne vredi.

Znaju to najbolje pastiri tri dalmatinske županije, od Splitsko-dalmatinske preko Šibensko-kninske pa do Zadarske, gde se u poslednjih godina sve češće dešavaju napadi vukova i to ne samo na stoku, već i na ljude. Koliko god se pastiri žalili, podnosili prijavu štete i tražili odštetu od države, problemu u stočarstvu ne nazire se kraj. Vuk ostaje strogo zaštićena vrsta, čovek to odavno nije.

U prilog tome svedoče i propisane kazne za odstrel vuka koje, po važećem zakonu, mogu biti i do četiri hiljade evra, ili u onoj „blažoj varijanti“ tri do pet godina zatvora. I dok struka tvrdi jedno, kako u Republici Hrvatskoj živi samo jedna vrsta vuka, tako da ih je svega oko dve stotine jedinki, da je njihova važnost izrazito bitna za čitav ekosistem, te da on „samo radi ono za šta ga je priroda stvorila, tražeći pri tom krivca u pastiru koji „treba propisno da čuva i zaštiti svoju stoku“, situacija na terenu baš i ne ide u prilog svim tim tvrdnjama.

U Kistanjama šest napada u godinu dana

Poslednji slučaj sa napadom vuka desio se na području opštine Kistanje, kod zaseoka Štrpci, kada su dva vuka krenula ka stadu Saše i Huanite Štrbac, i to dvestotinak metara od njihove kuće. Lokalni stanovnici kažu kako to nije jedinstven slučaj, slične situacije dešavaju se, kažu, gotovo svakodnevno.

- U Štrpcima su napali dve žene i udavili tri ovce. Bilo je toga i u Bezbradicama, na Laškovici, u Nuniću, Kistanjama. Gde god ima ovaca i koza ljudi su se susretali sa vukovima. Oni koji svakodnevno čuvaju stada viđali su ih u sred dana, a to ranije nije bio slučaj jer se vuka teško moglo videti. Sada ne pomažu ni čobani ni psi, ne možeš se odbraniti i gotovo. O tome se samo priča, ali niko ništa ne preduzima. Vele da ih samo na ovom kraju ima bar tridesetak, ali džaba ljudi govore jedno kad oni u kancelarijama tvrde drugo – ogorčeno nam navodi jedan meštanin kistanjske opštine, navodeći i kako su se obraćali i nadležnoj Opštini, sa molbom da im se pomogne da se zaštite od napada predatora.

Predsednik Veća srpske nacionalne manjine Šibensko-kninske županije Boislav Šarić potvrdio nam je da je u poslednjih godinu dana prijavljeno bar šest napada vuka u Kistanjama i okolini.

- Problem sa vukovima ne postoji samo na području ove opštine, to je problem koji se raširio i na ostatak Hrvatske. Za prijavu i nadoknadu pričinjene štete postoje nadležna ministarstva, ali je i naša obaveza svakako da ukazujemo na lošu situaciju sa kojom se bori lokalno stanovništvo. Iako se sve više ulažu napori da se razvije turistički potencijal ovih krajeva, opšte je poznato da je stočarstvo u Bukovici i danas jedna od primarnih delatnosti. Ljudi imaju svoja registrovana gazdinstva, bave se uzgojem ovaca, krava, koza, i od toga većinom žive i prehranjuju svoje porodice. Nažalost, sve je manje onih koji još uvek i to mogu, mladi još i nekako, ali stariji ljudi sve više odustaju. Šteta je šteta, jer koliko god da se čoveku kojem vuk udavi grlo stoke kroz određeni vremenski period isplati nadoknada, vrednost grla koje sam othrani i sve ono što od istog ima, da li je to mleko, jagnje, tele, daleko je veća i značajnija. Taj problem se mora što pre rešavati na višim instancama, inače ćemo doći u situaciju da će malo ko uzgajati stoku, a znamo šta znači ako selo ostane bez domaćeg jagnjeta, koze, teleta, bilo koje domaće vrste životinja - kaže Šarić.

Prema podacima Ministarstva gospodarstva i održivog razvoja, u protekle četiri godine prijavljeno je više od 10.765 udavljenih grla stoke od strane vuka. Prošle godine donesen je i novi Pravilnik o isplati nastale štete, prema kojem su povećane nadoknade za oštećene stočare. Isplata štete se, kaže nam naš sagovornik sa početka priče, čeka i do godinu dana, ali dobijeni novac ne može biti kompenzacija za izgubljenu životinju.

- Ne može neko ko sedi u kancelariji znati kolika je prava vrednost mlade ovce koju ti vuk udavi. Nije to na dugme, kako mnogi misle. Onaj ko se bavi stokom, ko živi od toga jedini zna šta to znači. To je posao u kojem nemaš, što bi narod rekao: „Ni sveca ni petka, ni nedelje ni praznika“. Stoku čuvaš svaki dan, o njoj brineš, moraš je napojiti i nahraniti bolje nego sebe, jer sama nema šta i ne može uzeti. Među njima si i kad je kiša i kad je bura, danju kad ih hraniš i noću kad se jagnje. To malo jagnje ako nema mleka kod majke, ti mu moraš dati na bočicu da preživi. Godinu dana brineš o njemu dok ne postane mlada ovca koju možeš ostaviti za napredak, i onda ti neko kaže dobićeš isplatu štete ako je vuk udavi. A ako je zgrabi i odvuče dok ne vidiš, pa ne možeš naći ni traga, a ne markicu ili čip kao dokaz pa da zoveš veterinara, platiš mu izlazak na teren i pisanje zapisnika - pojašnjava naš sagovornik.

Zbog teškog dokazivanja pastiri ne prijavljuju svaki napad

Dugogodišnje iskustvo susreta sa vukovima ali i štete koju je od njih imao prepričao nam je i Milan Štrbac. Svojih pedesetak grla ovaca, u popodnevnim satima vedrog dana kada je najlepše vreme za ispašu, Milan u ograđenom dvorištu hrani letinom, senom i zobi kako bi što pre othranile tek prispele janjčiće.

- Ujutro ih pustim par sati vani na ispašu, a popodne, pravo da vam kažem, baš i ne smem strahujući od vuka. Komšijama su upadali ovih dana, po pet komada u čoporu, pravili štetu, i to se sad sve češće dešava. Meni su upadali dvanaest puta do sada, i to ono što sam uspeo da vidim. Zgrabi ovcu, vuče je za sobom u grm, ja štapom ka njemu, a njih par nedaleko odatle stoji i reži ka meni. Bilo je slučajeva da uspem spasiti životinju, ali i onih da ne primetim kada se prikrao dok ne dođem kući pa vidim da neka fali. Ovce se nekada preplaše, pas zalaje ili cvili od straha, ali ne možeš ga uvek ni videti niti reagovati, iskusan je to predator - kaže Milan.

Za poslednjih trinaest godina, koliko se bavi stočarstvom od povratka iz Srbije, imao je štete oko petnaestak grla, što janjaca što ovaca, kako sam kaže.

- Prijavio sam svega dve ili tri ovce. Ovo drugo ili ne vidiš, ili ne možeš naći dokaz koji oni traže. Treba pozvati veterinara, pa on da nađe gde je vuk udavio stoku, pa uzme markicu kojom je obeležena ili neki ostatak od životinje. Mora postojati neki trag kojim će se dokazati da je vuk počinio štetu, a vuk kad zgrabi životinju i odvuče kilometrima daleko u smreku i grič, ne čeka niti ostavlja dokaze o svom ulovu. Ko to može uvek dokazati, možeš možda u deset odsto slučajeva. Kad je njih par u čoporu pa odnesu mlado jagnje, nema toga ko može naći nešto kao dokaz. I ta naknada štete se čeka do godinu dana, i to ne vredi toliko da nadomesti gubitak - pojašnjava Milan.

Da vuk ne napada samo u šumi i svom prirodnom ambijentu, već da bez straha od čoveka dolazi čak i do kuća, Milan je takođe posvedočio svojim iskustvom.

- Kad se privuče kući, štali i toru, tada je još opasniji. Ne udavi tada jednu i odnese, već davi sve što uhvati, a one nemaju gde. Pre deset godina upao mi je ovde u dvorište, preskočio preko zida. Ujutro kada sam došao da ih pustim, u dvorištu leži mrtva ovca. U avliji pored i stričevih pet. Još jednu je ozledio pa je sutradan uginula. Bilo je toga koliko hoćete, gotovo da nema čoveka u ovim krajevima koji se bavi stočarstvom, a da nije imao štete od vukova. Sad kreće proleće, kreće trava, zeleni gora, idealno vreme da se stoka popravlja od zime, stasavaju mladi janjčići pa ovcama treba više hrane. Ali to su idealni uslovi i za vukove, lakše se kriju i privuku, a ne možeš i ne smeš im ništa. Ranije se odstrel vuka nagrađivao, upravo zbog toga što su se na taj način štitili seljaci i stoka, a danas vuk ima svu slobodu, i sve ako vas napadne ne smete mu ništa inače vam sledi robija - zaključuje Milan.

Ni psi ne pomažu protiv predatora

Ni u ostatku Šibensko-kninske županije situacija nije ništa bolja. U selima oko Knina borba između pastira i vukova takođe traje decenijama u nazad. Priča nam o tome i Dmitar Kuprešanin iz sela Vrbnik koji sada, kako kaže, svakodnevno brine o desetinama grla krava i baš je pre neki dan imao direktan susret sa dva alfa primerka vuka.

- Prethodnih godina dok smo držali ovce gotovo da nije bilo dana da ih nisam sretao. Sada smo prešli na krave, pa ne idemo toliko daleko od kuća i sela. Ujutro ih pustim, tokom dana obiđem, a predveče sakupljam i sagonim u štalu. Prekjuče ujutro, negde oko sedam sati, odmah ovde ispod kuća krave mi stadoše i ne mrdaju. Ja se okrenem kad vuk na putu stoji. Zovem sina da mu javim, kad drugi zamaknu iza grma. Iako oni ne biraju koju životinju će napasti, sa kravama je malo teže, posebno ako su dobra i uhranjena grla. One se okupe pa se rogovima brane. Nezgodno je ako ih vuk napadne dok su steone ili imaju mlado tele pored. Zato takve uglavnom ostavljamo u kući, one se ne puštaju vani baš iz tog razloga da ih sačuvamo od vukova - priča nam Dmitar.

U borbi da sačuvaju stada ni psi ne mogu mnogo pomoći. Dmitar nam to potvrđuje i kao dugogodišnji lovac koji dobro poznaje narav i domaćih i divljih životinja. Pas je tu, kaže nam, da zalaje, da upozori i signalizira na opasnost, ali nema mnogo slučajeva u praksi koji mogu posvedočiti kako je pas, ma kakve rase bio, nadmudrio vuka.

- Onakvim primercima vuka kakve sam ja prekjuče video, a radi se verovatno o alfa mužjaku, ne može ništa ni pet pasa rase kangal, a kamoli ovi obični ovčari ili lovački psi. Vuk je životinja čiju inteligenciju ni sposobnost ne možete potcenjivati, a o tome ne svedoči samo literatura i nauka, već primeri u praksi kojima mi koji živimo u selima svedočimo gotovo svakodnevno - zaključuje Dmitar.

Svedočanstva su ovo samo nekih od ljudi koji u borbi za egzistenciju iz godine godinu muče iste muke, kako zaštititi svoje blago i sebe od napada vuka. Ni država ni zakoni, bar do sada, za njihove nevolje nisu imali sluha, ma koliko se puta o tome javno i pisalo i pričalo. Koliko je jedinki vukova na ovom području, teško se može sa preciznošću tvrditi, no ako se ovakva situacija nastavi, jedno je sigurno, za koju godinu biće ih daleko više nego pastira po selima.

*Ovaj tekst je nastao u sklopu projekta „Tu gdje živimo“ koji je podržao Fond za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije.