Zagonetke vučedolske civilizacije (5)

U žarištu ognja i krvi

Mada je nastala davno pre nego što je zabeležena, religija nije bila misterija samo u vučedolskoj kulturi. Oduvek je duhovni svet celokupnog praistorijskog društva bio vešto sakriven za oči i um znatiželjnog istraživača. Iako ovde jeste fokus na razvoju bronzanog doba, po čemu se ova civilizacija ističe kao vodeća i najnaprednija, nemoguće je sve to posmatrati odvojeno od njihove percepcije svetih božanstava. Kao i ostala drevna društva, Vučedolci se klanjaju Velikoj Majci – kultu plodnosti i životnoj sili prikazanoj u obliku bujne žene. U tom kontekstu zabeležen je veliki broj simbola karakterističnih za delatnosti u poljoprivredi, odnosno onim koji doprinose i utiču na plodnost i rađanje Majke Zemlje. Kao najvažniji primer koji simbolično predstavlja pratilju Velike Majke je vučedolska jarebica čiju smo ulogu u razvoju metalurgije u prethodnom tekstu uglavnom objasnili. Uz jarebicu i ostale ptice su u brojnim mitovima povezane i sa halucinogenim biljkama. Orao se tako npr. u antičkoj Grčkoj smatrao zaštitnikom otrovnog kukurijeka, dok se u srpskoj mitologiji pojavljuje magična biljka „ zemaljski ključ“ – trava koja je pronalazila bilo koji put, a do koje je znala doći samo ptica žuna.

Vučedolsko nalazište Gradac, gde se nalazio Megaron, kuća kovača bakra nije slučajno bio odvojen dubokim kanalom, jer tu je bio prvi hram posvećen bogu metalurgije na Vučedolu. Na toj lokaciji su pronađeni i još uvek se pronalaze mnogi predmeti koji se povezuju sa ritualnim procesima, a među njima su jelen i već spomenuta jarebica. Te dve životinje pratile su šamane, odnosno kovače bronze na misterioznom putu i kao takve bile su i najčešće viđene. Jelen je životinja koja je bila jedina žrtvovana i sahranjena na Gradcu. Kao što je jarebica predstavljala metalurge i njihovu svrhu, tako je jelen bio simbol ratnika, vladara i šamana. Šamanizam je spiritualna praksa sa elementima magije koja je bila poprilično široko rasprostranjena u drevnim vremenima. Šamani su uživali veoma važnu društvenu ulogu jer su posedovali važna ezoterijska znanja. Preko spomenutih su životinja dolazili u dodir sa nadprirodnim svetom i moćnim silama, tako što su se tokom svojih „putovanja“ pretvarali u jedno od njih kako bi prešli te udaljenosti i prepreke između svetova. Vatreni šaman je tako posedovao tajno znanje koje mu je davalo moć da se takmiči sa silama prirode i u svojim kultnim pećima proizvede nove materijale – bakar i bronzu.

Jedan od vodećih arheologa na Vučedolu, Aleksandar Durman je to potvrdio kada je rekao da je rad sa metalom bio elitni i tajanstveni čin, rezervisan za uske krugove pojedinaca koji su poznavali „tajnu ognja“ i sposobnost da iz žive zemlje izvuku krv. „Vatra nije bila samo sredstvo za topljenje, već sveti element. Metalurg je bio gotovo sveštenik, čuvar znanja i često osoba koja je donosila i uzimala život“ – A. Durman, intervju za HRT (2002.g.)

Da bismo razumeli vezu ritualnog žrtvoprinošenja i razvoja metalurgije moramo se vratiti na  razumevanje kulta plodnosti i koncepta Velike Majke Zemlje. Naime, stari su narodi poistovećivali utrobu Majke Zemlje sa izvorima, rudnicima i pećinama, pa tako i ono što se nalazi u njoj smatrano je živim organizmima. Minerale iskopane iz rudnika videli su kao embrione, a vađenje rude stoga je bila operacija doživljena kao neka vrsta prisilnog porođaja. Tako talionica postaje veštačka utroba u kojoj će ruda, za koju se smatralo da je plod u procesu sazrevanja, dovršiti svoj rast. E sad, kako bi dobili metal, a da pritom ne strada kovač jer iz zemljine utrobe na silu izvlači njen embrion, on mora da žrtvuje tek rođenu decu. Drevni je to običaj koji je kao najstariji zabeležen na Vučedolu, a koji je trajao tokom cele praistorije, zadržavši se čak negde i do danas. Najveći dokaz ove ritualne prakse leži ispod centralnog dela glavne prostorije megarona. Mesto je to gde je ukopana katakomba grobnica vučedolske kulture sa petero dece, od kojih su tri novorođenčeta, jedno od nekoliko meseci i jedno dete od četiri godine. Žrtvujući živu novorođenčad, metalurzi su postali tako vračevi posrednici između zemaljskog i božanskog, gospodari vatre i peći.

Simbolika žrtve i gozbe

Sama činjenica da im je u telo ulazila otrovna arsenska bronza tokom levanja bakra, čije isparavanje je imalo halucinogeno dejstvo u većim količinama, a u manjim ono je imalo efekat afrodizijaka tokom procesa topljenja rude, dovoljna je da prikaže kako su se tokom velike gozbe, održavali navedeni magijski rituali različitog karaktera. Prema preliminarnim istraživanjima arheologa, za tridesetak Vučedolaca, pokopanih u cilindričnoj jami se zna da nisu umrli prirodnom smrću, niti da su ubijeni oružjem jer na kostima nisu pronađeni tragovi nasilja. Kako su u jami pronađeni i ostaci životinja i komadi mesa i kostiju, pretpostavlja se da su Vučedolci uživali u bogatim gozbama - svečanim pogrebnim večerama kakve su imali stanovnici najvećih drevnih civilizacija, Egipta, Mesopotamije i Troje.

Tela pokojnika bivala bi pažljivo položena u grob. Uz tela je pronađeno i 12 lubanja za koje se pretpostavlja da su izmeštene iz starijih grobova, kao i mnoštvo bogato ukrašene keramike, a u zemlji su bili vidljivi i tragovi crvene boje, cinabarita koji takođe govore u prilog ritualnog ukopa. Sudeći po svemu, veliku pažnju su poklanjali pogrebnim ritualima. Celo selo je slavilo njihovu smrt, a gozbu su pripremali iznad jame u kojoj su žrtve pokopane. Pred tu pogrebnu svečanost bi se intenzivno lovilo i stoka bi se pripremala za veliki obred koji je trajao danima. Grobnicu su takođe pažljivo zatvarali tako što bi je zapečatili sa nekoliko slojeva zapečene gline, navodi se između ostalog u izveštaju dr. Danijele Roksandić Vukadin s Filozofskog fakulteta u Zagrebu, koja je sa direktorkom Muzeja vučedolske kulture Mirelom Hutinec vodila iskopavanje, čiji su rezultati objavljeni 2022. godine. Važno je ovde da se naglasi kako spomenutih 12 lubanja, naknadno stavljenih na vrh glava pokojnika, upućuju na ritual u kojem su Vučedolci poštovali i uvažavali kult predaka. Dakle, imali su poseban odnos prema zagrobnom životu i mrtvima.

U feljtonu „Između arheologije i astronomije“, posvećenom astronomskim uvidima Vučedolaca objasnili smo Durmanovu analizu grobnice u kojoj je pronađeno osam pokojnika obeleženih rupicama na lobanji gde se opet ponavlja aspekt ubijanja zarad višeg oblika stvaranja i razumevanja. Šest njih je predstavljalo sazvežđe Plejada, čineći zajedno sa muškarcem i ženom, obeleženim kao Mars i Venera, jednu planetarnu poziciju koja se u tom periodu dogodila. Profesor Durman smatra da svi simboli u grobnicama, keramičkim figurama, metalnim predmetima, kao i sami pogrebni obredi nisu slučajni. Sve je imalo svoj smisao i svrhu. Tako je zajednički ukop muškog jelena i ženske ptice možda upućivao na dualitet – život i smrt, muško i žensko, nebo i zemlju. Svi ovi prizori svedoče o ritualima konsolidacije svetova – život dat bogovima da bi se dobilo nešto nazad. Mitološki, to bi značilo da božanstvo vatre traži krv u zamenu za moć i znanje.

Sklapajući tako mozaik jedne drevne ideje, slike duhovne dimenzije i stvaralaštva kroz perspektivu i objektiv ritualne simbolike Vučedola, može se reći da su drevni Vučedolci poistovećivali zemaljsko i božansko stvaralaštvo - tehnologiju i religiju, poštujući pritom jednako i jedno i drugo. Metalurgija, astronomija, smrt i žrtva, činili su sistem verovanja u kojem je život bio ciklus svetog davanja i preobražaja. Bilo kroz životinjske simbole, astronomski raspoređene pokojnike ili krv na kamenoj peći, svaka radnja je imala kosmičku dimenziju. Ova civilizacija tako svedoči o vremenu kada su ljudi hodali u korak sa zvezdama, a mrtvi govorili jezikom svetlosti. Dok su metalurzi prizivali bogove ognja u pozadini se odvijao svakodnevni život - razmena dobara, zanati, arhitektura i moda. Ko je nosio zvezde, a ko kopao zemlju? Tema je kojoj ćemo se posvetiti u narednom feljtonu – starom, ali urbanom Vučedolu.

Nastaviće se…