Zagonetke vučedolske civilizacije (6)

Senke drevnog Vučedola

Vraćajući se na domete i civilizacijske preporode vremenski uokvirenog perioda od 3000 – 2200. godine p.n.e. i sagledavši sveukupan doprinos Vučedola, naziv koji bi kontekstualno možda najviše odgovarao bio bi Svitanje Stare Evrope. Pored toga što je bio graničnik, međa i obeležje prelaska sa kamena na metal, to je vremenska zona u kojoj je kultura dostigla svoj vrhunac i preko prvog kalendara, pisma i sofististicirane umetnosti na keramici. Eneolit je ujedno i vremenska linija koja niže još mnogo zadivljujućih priča o Vučedolu jer je ekspanzija Vučedola obeležena i ogromnim šarolikim kulturnim kompleksom kojeg čine arhitektura, razvoj privrede, mnogobrojni zanati, poljoprivreda i trgovina. Kultura življenja i svakodnevnica Vučedolaca veoma su važna istraživačka područja za arheologe. Takođe, ona sa sobom nosi inspirativnu, očaravajuću i motivirajuću dozu spoznaje za mnoge savremene zidare, ratare, kreatore u umetnosti… Oblast je to u kojoj su drevni majstori pokazali dominaciju nizajući mnoga otkrovenja i inovacije u svakom segmentu svog delovanja. Zemlja je tako u svojim dubokim naslagama 5000 godina tiho čuvala ostatke obuće, mnoge alate, kalupe, oruđa i oružja. Neprocenjiva vrednost svih tih predmeta nesumnjivo je u višemilenijumskom trajanju i opstanku. Zemlja dakle pokazuje i svedoči o njihovoj izuzetnoj kvaliteti i jasno govori da je svaki artefakt pravljen rukama i umom preciznih, darovitih i kreativnih zanatlija - umetnika. Procenivši celokupan kulturni kompleks Vučedola, vidimo da neverovatna snaga leži u jednom sofisticiranom društvenom sistemu, koheziji zajednice i harmoniji sa prirodom. Arheološki tragovi otkrivaju da se prirodnim sledom okolnosti, kompaktnost i fizionomija kulture, izlazeći iz svog matičnog žarišta razvodnila i vremenom nakon svoje ekspanzije doživela pad.

Šireći se u susedna područja, svoj procvat, Vučedolci su obeležili na geografskoj karti koje obuhvata 13 evropskih zemalja i preko 50 nalazišta. Svako od lokaliteta, preko nanizanih bakrenih, keramičkih, kožnih i hiljadama godina starih dokaza, danas nemo svedoči o moderno odevenoj ženi, dobro snabdevenom trgovcu, odlično opremljenom lovcu, kreativnom vajaru, zemljoradniku… Znanje o svakidašnjici i običnom životu drevnih predaka, na izgled manje bitnim znakovima te jedinstvene kulturne fizionomije ipak krije pravu predstavu. U njoj tajanstveni Vučedolac želi svojim zagonetnim jezikom da kaže gde se krije istinska moć, znanje i autentična kreacija. Vučedolci danas tako šapuću kroz, samo na prvi pogled, male i sitne detalje – kuće od pruća, šake pšenice, glinene posude, stare sandale, ornamente… Čovek koji ume da sluša, na Vučedolu čuje zvuk snažnog čoveka, fokusiranog na nebo, ali izuzetno stabilnog na zemlji. I tako, dok je Vučedolac u umu dostizao kosmička znanja, ritam srca usklađivao sa prirodom, on je istovremeno držao čvrsto alat u rukama i stvarao metropolu na Dunavu.

Širenje naselja

Na blagim padinama iznad Dunava tako su niknula naselja i kuće oblikovane sa iznenađujućom promišljenošću. Uglavnom četvrtastog oblika, isprepletena od kolja i pruća, oblepljene ilovačom sa čvrstim podovima i ognjištima koja su grejala i hranila vučedolsku čeljad, neke su od karakteristika drevne kuće. U njima su čak postojale i niše za žrtvenike i podzemne jame za zalihe, dok širina vrata od 80 cm govori da su imali osećaj i za prostor, ali i za privatnost. Pojedine kuće bile su delimično ukopane, sa glinenim podovima i palisadama koje su štitile domaćinstvo. Na centralnom delu naselja – Gradac istaknut je važan segment arhitekture, megaron – kuća kovača bakra. Dosadašnja istraživanja lokaliteta pokazala su da su još tada Vučedolci znali da je potrebno odvojiti stambena naselja od privrednih -  zanatskih radiona. Posmatrajući vučedolsku arhitekturu, arheolozi zaključuju da se stambeni objekti prema građevinskim elementima, tehnikama i enterijeru uveliko razlikuju od onih koji su služili u svrhu privrednog razvoja. Istraženi objekti na Vinogradu Štrajm gde se nalazilo stambeno naselje, prezentuju kuće uniformisanog izgleda i slične veličine a podeljene su na tri prostorije sa ognjištem u sredini. Zanatlije, smeštene na Kukuruzištu Štrajm imali su mnogo veći prostor od 50 metara kvadratnih, koji je tada bio uobičajen za stanovanje. Zanati su se obavljali u objektima sa otvorenim prostorom, bez puno pregrada sa jednom do dve prostorije a tu su se obrađivali kamen, keramika, koža i tekstil, dok je metal imao posebnu ulogu i svoje mesto na centralnom delu, čime se, kako smo već objasnili, posebno izdvajao zajedno sa metalurzima.

Takođe, brojni nalazi govore da je vučedolsko naselje bilo okrenuto ka Dunavu. Poznato je da su stanovnici Podunavlja bili vešti ribolovci i da su pravili čamce iz debla drveta. Tako su ploveći rekom uspevali da svoju kulturu prošire na ostale evropske zemlje, ali da samim tim dođu i do sirovina pa kasnije i da razviju trgovinu, stvore zalihe hrane i unaprede ekonomski status. Plodno zemljište, četiri godišnja doba, umerena klima veoma su mudro iskorišteni potencijali zbog čega se Vučedolci takođe prezentuju kao vešti poljoprivrednici, stočari i lovci. Zastupljena je bila i raznovrsna ishrana uključujući domaće životinje, divljač i rečne resurse što je doprinosilo otpornosti u izazovnim situacijama. Poljoprivreda je bila organizovana tako da koristi sve lokalne resurse – žitarice, voće, stoku – u savršenom skladu sa klimatskim uslovima i prirodnim ciklusima. Zaista je sve imalo svoju svrhu i svaki od resursa bio je iskorišten na najbolji mogući način. Ako sagledamo celokupan svakodnevni život, vidimo jednu skladnu društvenu strukturu u kojoj vlada timski duh, znanje ali i radoznalost u istraživanju prirode nepoznatih i skrivenih područja. Životinjska koža tako npr. nije samo korištena za zaštitu na otvorenim delovima kuća, nego i za odevne predmete koji naročito govore o estetskom pristupu u oblačenju. Prvi su koji su razlikovali levu i desnu cipelu, a imali su čak šest vrsta obuće. Nosili su sandale, opanke, nisku cipelu od brušene kože, laganu visoku cipelu, visoku kožnu i krznenu čizmu, dok su stilizovani komadi odeće prerasli u autentičnu modu. Vučedolska moda pokazuje da su već tada naglašavali potrebu da osnovna svrha odeće dostigne nivo umetničkog izražavanja tela i duha. Tkanine od lana, kože i vune ukrašavane su posebnim estetskim motivima, a nakit od bakra i kostiju svedočio je o umeću lokalnih majstora i trgovačkim vezama sa udaljenim područjima. Oblačenje dakle nije bilo samo funkcionalno već je imalo i društvenu i ritualnu dimenziju u kojoj je naglašen status i identitet pojedinca.

Sklad između arhitekture, zanatstva, mode i ishrane ogledao se u celokupnoj organizaciji zajednice. Vučedolci su razvili sistem u kojem su sve grane poljoprivrede i zanatstva bile međusobno povezane i u službi zajedničkog opstanka. Ništa nije bilo prepušteno slučaju, niti rasipnički trošeno – svaki deo biljnog ili životinjskog resursa nalazio je svoju svrhu. Ova potpuna integracija resursa i znanja, uz bogat kulturni izraz, čini Vučedolsku kulturu jednim od najsvetlijih primera harmonije, unutar i van spomenutog vremenskog okvira i prostora. Vučedolsko društvo bilo je slojevito povezano zajedničkim interesima opstanka i blagostanja. Rukotvorci, poljoprivrednici, lovci, modni dizajneri, sveštenici i ostali činili su zajedno taj sistem a razmena dobara i znanja omogućavala je kontinuitet i razvoj. Posebno su se tu isticali majstori keramike, čija su dela, poput vučedolske jarebice nosila i estetsku i duhovnu vrednost. Naposletku, videli smo da tehnologija u praistoriji nije bila odvojena od umetnosti, stoga i religijski ornamenti, astralni simbolizam na keramici, geometrijski motivi na odeći svedoče o povezanosti praktičnog i duhovnog.

Gašenje vučedolske civilizacije

Pad vučedolske civilizacije nije bio iznenadan, već postepen i rezultat kombinacije unutrašnjih i spoljašnjih faktora. „U potrazi za rudom, Vučedolci svoj uticaj šire sve do Jadranskog mora, Crne Gore, Grčke i Albanije. Zaposedanjem tako široke teritorije, kultura gubi jedinstvo te se raspada na nekoliko teritorijalnih varijanti koje u svojoj osnovi jesu vučedolske, ali poprimaju karakteristike zajednica tih novoosvojenih područja. Istovremeno na matičnom prostoru nestaje vučedolska kultura s kojom završava jedna praistorijska celina.“ (dr. Danijela Roksandić Vukadin, Večernji list)

Arheološki nalazi pokazuju da su Vučedolci imali kontakt i trgovinske veze sa drugim kulturama istočne i centralne Evrope. Simboli i ornamenti vučedolske keramike pronađeni su daleko izvan lokalnog okvira, što ukazuje na idejno i tehnološko širenje kulturnih obrazaca. Kultura je bila most između Balkana i srednje Evrope koji su Vučedolci gradili kako bi preneli znanje o poljoprivredi, metalurgiji i ritualnim praksama. Takođe, promena klime, moguće poplave, erozija zemljišta navode se kao mogući razlozi koji su doveli do raseljavanja stanovništva i samim tim do kraja postojanja ove civilizacije.

Njihov pad nije rezultat jedne katastrofe, već prirodnog ciklusa prilagođavanja i promena koji pokazuje koliko je kompleksna i krhka ravnoteža između čoveka i okoline. Vučedolska civilizacija ostavila je bogato nasleđe koje nam negde daje ključ u ruke i mapu za napredak društvenog uređenja. Ako samo uzmemo u obzir da su stari Vučedolci uz sva navedena dostignuća trajali gotovo hiljadu godina bez ratova i autokratije, dovoljan je razlog da kažemo kako njihovo drevno znanje nimalo nije bilo primitivno nego suprotno od toga. Njihov primer pokazuje da su kohezija, harmonija, mudro korištenje prirodnih resursa, sklad duhovnog i materijalnog, temelj dugovečnog i zdravog društva – ideja koja je jednako relevantna i u savremenom svetu u kojem su ratni sukobi svakodnevna pojava.

KRAJ