Zečevo – selo u kom je tišina preglasna

Zečevo je naseljeno mesto u Bukovici, smešteno uz levu stranu putnog pravca Šibenik - Bribirske Mostine - Knin, na južnim padinama istoimenog brda. Površinski odvojeno u dva dela, gde u jednom žive Ćakići a na drugom Đurice, Korde, Ardalići i Mandići, naizgled, reklo bi se, ništa drugačije od većine preostalih bukovičkih sela. Ipak, nema onoga ko nije prošao ovom deonicom puta između Đevrsaka i Knina a da mu, bar na trenutak, pogled nije zastao na srednjovekovnoj tvrđavi iznad sela, tačnije ostacima njenih zidina, kod koje je po istorijskim zapisima i narodnim predanjima ubijen narodni junak i hajduk, Vuk Mandušić, u prvoj polovini 17. veka. Upravo od tih impozantnih zidina, koje još uvek odolevaju i vremenu i svim nedaćama kroz vekove, pruža se najširi pogled od Zečeva do mora, do Velebita sa jedne i Dinare sa druge strane.

Da je mogao birati gde će ovozemaljski život okončati, jedan od najistaknutijih harambaša u Dalmatinskoj Zagori i jedan od čuvanih junaka epske poezije, lepše mesto od ovoga, čini se, teško da bi mogao izabrati. Uz serdare iz Ravnih Kotara, Stojana Jankovića i Iliju Smiljanića, ostao je Vuk Mandušić najomiljeniji ovdašnji narodni junak uskočke epohe, a kako se njime ne bi ponosili kada je obesmrćen čak i u Njegoševom „Gorskom vijencu“ gde je za večnost ostao zapis: „A u ruka Mandušića Vuka biće svaka puška ubojita“.

Od Vukovog stradanja do današnjih dana prošlo je mnogo vremena, a Zečevo je, delivši sudbinu svih generacija ovdašnjeg stanovništva, beležilo ožiljke od kojih se nije stiglo oporaviti. Šezdesetih godina prošlog veka njegovi zaseoci bili su puni života, dečije graje i mučeničkih koraka vrednih seljaka, a polje i brdo krasila su grla stoke i čokoti vinove loze. Iz ove perspektive, reklo bi se, kao u nekoj davnoj priči koja završava tužnim krajem. Pripoveda nam o tom vremenu i ljudima jedan od vrsnih pripovedača i boljih poznavalaca ovoga sela, Boris Ćakić, koji sa lakoćom nabroji sve stanovnike današnjeg Zečeva.

- Šezdesetih godina prošlog veka u selu je živeo možda i najveći broj stanovnika, nešto preko četiri stotine po tadašnjem popisu. Svakog novog desetleća ta brojka je bivala manja. Ovo je škrt kraj, mogao bih reći i jedno od siromašnijih sela na području kistanjske opštine, pa su se ljudi uglavnom bavili stočarstvom i poljoprivredom. U zaseoku Đurice bila je smeštena područna škola do četvrtog razreda, negde na pola puta između dva najudaljenija zaseoka u selu – priseća se Boris kojem su, kako kaže, u sećanju još uvek sveže urezani dani kada se sam, kao šetogodišnji dečak, iz iste te škole kući vraćao kozijom stazom, pevajući glasno da otera strah.

Sedamdesete su donele male pomake ka boljitku života u Zečevu. Ljudi su se počeli zapošljavati u firmama i to im je donelo neki vid sigurnosti. Dok su oni radno sposobni posao nalazili kao stražari ili radnici u građevinskim firmama, stariji su ostajali u selu i bavili se škrtom zemljom.

- Tada se počelo bolje živeti, jer od same poljoprivrede nije se moglo mnogo profitirati. Na ovakvoj zemlji najbolje su uspevali vinogradi i bademi. Ni oni nisu bili bogati plodom kao u susednim selima, ali su zahvaljujući našoj sunčanoj strani imali odličan kvalitet. Dolazili bi ljudi čak iz Like sa konjima i konjskim kolima po vino. Ipak, mogu reći da su tek osamdesete donele neki lepši i pristojniji život za sve. Tih godina je u Kistanjama otvorena ispostava kninske tvornice vijaka „Tvik“, zatim tvornica nameštaja „Jadran“, dok je u Đevrskama formirana poljoprivredna Zadruga koja je od lokalnog stanovništva otkupljivala neke od domaćih proizvoda. Sve to bilo je udaljeno na nekih par kilometara od sela, pa je bilo lako putovati do posla ili zaraditi nešto prodajući ono što proizvedeš – pojašnjava Boris.

Poslednji rat uništio sve što prethodni nisu uspeli

U to vreme, kaže nam Boris, lako se mogao prodati domaći luk, ali i puževi kojih je, bar u kišnim danima, bilo na svakom koraku. Svako domaćinstvo bilo je višečlano, živelo je u zajednicama i po nekoliko generacija, ali su ljudi bili vredni i požrtvovani, a posao nije zaobilazio ni one najmlađe. Jedino tako se moglo i opstati, pa nam Boris prepričava i situaciju iz života njegove porodice.

- Mog dedu su ubili Nemci 1943. godine upadom u selo. U to vreme otac mi je imao nepunih deset godina, a kako je ostao živeti sa majkom i šest sestara silom prilika postao je glava porodice. U zajednici u kojoj su tada živeli sa stričevima, u kući je bilo oko petnaestoro dece. Sve njih su othranili, pomogli i školovali koliko su mogli, ali su zato obrađivali oko osamnaest hiljada panjeva vinove loze. Sami su ozidali konobu za svoje potrebe u koju se na jedna vrata ulazilo konjima i kolima, a na druga izlazilo buradima punim vina – sa osmehom se Boris pričom vraća u ta vremena.

Kula Vuka Mandušića

To je samo jedan od pokazatelja upornosti i izdržljivosti ovdašnjeg naroda. Ipak, česti ratovi bili su gori, teži i pogubniji od škrte zemlje. Ovaj poslednji uništio je sve ono što prethodni nisu uspeli, opustio kuće i imanja, u nepovrat ljude rasuo po belom svetu, a Zečevo učinio beživotnim gotovo poput Vukove kule. Pustim ulicama tek retko ko zađe, ne čuje se ni vika ni dečija graja, a ono malo stanovnika u selu preokupirano je svojim svakodnevnim poslovima u borbi za opstanak.

- Mnogo toga je obeležilo ove prostore, i ratovi i stradanja, i brojne vojske koje su prolazile, ali ništa nije bilo toliko pogubno kao zlo koje nas je sve zadesilo u poslednjem ratu. Da mi je neko rekao da ću završiti gotovo hiljadu kilometara daleko od rodnog praga, nikada u to ne bih poverovao. Kao i sve ostale i nas je put odveo u Srbiju. Trinaest dana smo putovali u koloni, čekali i tražili jedni druge, neretko i najuže članove porodice. Tamo smo živeli do 2007. godine kao podstanari a onda, kada više nismo imali gde, opet se vratili ovde. Ja sam povremeno dolazio da obnavljam kuću, da osposobim ono nužno za povratak kako bih roditelje imao gde dovesti. Najteže je bilo čekanje da nam spoje vodu koju smo i pre rata imali. Povratak ovde za mene je bio izbor manjeg od dva zla, i bojim se da je i većina onih koji su se u selo vratili vođena istim odabirom. Ništa bolje nismo imali nego u izbeglištvu, izuzev tih temelja kuće. Sve ostalo je bilo teško, kako onda tako i danas – iskreno će Boris.

Od predratnih devedeset selo spalo na šest ljudi

Ono što ga je sačekalo, godine brige o bolesnim roditeljima u teškim uslovima, borba za golu egzistenciju, odsustvo gotovo svakog vida civilizacije više su nego dovoljni za poražavajuću ali istinitu činjenicu da se život sveo na borbu za preživljavanjem. Zbog dijagnoze bolesti koju poteže još iz mlađih dana, Boris nije imao previše izbora za posao, ali se nije libio da radi ono što je mogao. Uzgajao je piliće, prodavao kokoške i jaja, zaokružio čitavu proizvodnju, ali da bi ih mogao prodati morao je čak do Benkovca na pijacu. Bez sigurnog tržišta i zagarantovanog otkupa svaki posao bio je manje isplativ i rizičan, pa je vremenom bio prinuđen da odustane. Bolest je vremenom uzela danak, danas se sve teže i slabije kreće, ali od svojih ovčica nije odustao jer one su mu, kaže, obaveza, hobi i razonoda istovremeno, u zimskim danima čak i najčešće društvo. Zato nije neobičan prizor ako na ulasku u Zečevo, na nekoj livadi, ugledate parkiran stari fijat i ovce kako mirno pasu oko njega. Kad se auto pokrene, i ovce znaju da je vreme za pokret pa lagano, jedna za drugom krenu za vozilom. Na takvom mestu i u takvom ambijentu i mi smo zatekli Borisa, koji je svoje i potrebe svog stada nastojao uklopiti.

- Drugačije ne bih mogao jer se ne mogu dugo kretati ni dugo stajati. Ovako ih izvedem dva puta dnevno na ispašu, čak i po dva kilometra daleko od kuće. Kad se auto pali, one kreću, naučile su tako. To je sada već neki vid ljubavi, neka navika koju vučem iz detinjstva. Teže bi mi bilo da ih nema. Tišina je ovde preglasna, zimi se ne čuje čak ni cvrkut ptice, sve je pusto. U ovom periodu kad se ranije smrkne noći su preduge, niko ne dolazi, korona je udaljila i ovo malo što nas ima, tako da je sve to neopisivo ružan osećaj – za kraj nam kaže Boris, ne previše optimistično da će, bar u nekoj bliskoj budućnosti, ovde biti bolje no što jeste.

Zgrada škole

U prilog tome govore i podaci kojima precizno raspolaže. Samo u njegovom zaseoku Ćakići pre rata je živelo 90 stanovnika, nakon rata vratilo se njih dvadeset i sedmoro, dok ih je danas svega šest koji tu stalno borave. Ni u ostalim zaseocima, kaže, situacija nije bolja, pa se često zna desiti da prolazeći kroz selo baš nikoga ne sretne. Nakon što stariji umiru kuće se zatvaraju, mlađi slabo dolaze pa nada u povratak sve više bledi.

Samoća je ljudima najteže breme

Da sve što priča nije daleko od istine i sami smo se uverili obilaskom sela. Objekat nekadašnje područne škole ostao je kao zarobljen u prošlosti, zaključanih vrata, razbijenih prozora i pokidanih zastora, dobrim delom obrastao u rastinje. Ispred okolnih kuća, tek poneki znak da života tu još uvek ima.

- Zimsko je doba pa i nema baš nekog posla vani. Malopre smo tu ispred pili kavu, dok je još bilo sunca, a sad je vreme da se vatra loži, greje uz šporet – ukratko nam pojašnjava situaciju Rajko Đurica koji je na trenutak izašao u dvorište po ogrev.

Rajko živi sa vremešnom majkom koja retko i teško može vani. I u njihovom komšiluku ljudi je toliko da se na prste mogu izbrojati. Nakon kraćeg razgovora i Rajko nam, baš kao i Boris, iznosi isti razlog kod odluke o povratku. Samoća je ovim ljudima, nije teško zaključiti, najteže breme. Kako godine prolaze sve je teže, snage je manje a bolesti više pa je najteže onom ko se nema u koga pouzdati.

- Ne držimo više ni stoku, nema ko o njoj da brine. Samo par kokošaka, tek da se ima neka obaveza, i mačke da nam društvo prave. Željan je čovek razgovora, da mu neko svrati, da prozbori koju reč. Dok nije bilo korone bar leti bi bilo malo življe, sada je situacija gora nego ikada. Da nije telefona i televizije živeli bi kao pustinjaci, tako blizu a tako daleko od civilizacije – kratko će Rajko, pomirljivo prihvatajući tužnu istinu sa kojom su već navikli živeti.

Ni godine, ni bolest, ni sve nedaće i iskušenja koja su kroz život prošli, ne bole ove ljude koliko ta samoća i činjenica da im je selo danas gotovo pusto. Vidi se to i oseti u svakoj njihovoj reči, na licima, u pogledima. Izuzev imena sela, sećanja na prošla vremena i pogleda sa one kule, ništa tu više nije isto kao nekada. Nisu ni naši sagovornici, naizgled, ali činjenica da su sačuvali onaj gen istrajnih ljudi i dobrih domaćina ostao je nepromenjen, i to je ono što im niko ne može osporiti ni oduzeti, ma koliko da ih je malo ostalo.

*Ovaj tekst je nastao u sklopu projekta „Tu gdje živimo“ koji je podržao Fond za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije.