Zelengrad, u oazi mira i zelenila

Kraj oko Zelengrada kod Obrovca mogao bi se i oživeti, ali najveći problem, kao i u mnogim okolnim mestima je to što nema ljudi.

Zelengrad naslovna
Zdravko, Spomenka i Nikola

Zelengrad je naseljeno mesto u sastavu grada Obrovca. Do teritorijalne reorganizacije u Hrvatskoj nalazio se u sastavu stare opštine Obrovac. Na popisu stanovništva 1991. godine, naseljeno mesto Zelengrad je imalo 512 stanovnika, sledećeg nacionalnog sastava: Srbi 458 (89.45%), Hrvati 52 (10.15%)), ali dvadeset godina nakon toga, podaci popisa pokazali su i statistički neuporedivo stanje, Zelengrad je ostao sa svega 77 stanovnika.

Svaka godina nakon toga i u ovom je mestu uzela danak, ljudi je sve manje, praznih domova sve više. Na pustim Zelengradskim ulicama može se sresti tek po neko od njegovih nekadašnjih žitelja. Dok su se jedni trajno vratili, drugi pak samo privremeno borave tu da, kako kažu, odmore i srce i dušu, da se naudišu čistog vazduha i oči odmore u zelenilu po kojem je mesto i dobilo ime. Oni sa kojima smo pričali, za početak su nas upoznali sa nekim od opcija kako je njihovo selo uopšte dobilo ime Zelengrad.

– Jedna od varijanti koje su nam preneli naši stari, jeste da je Zelengrad ime dobio po turskom Begu Zeli koji je napravio kulu iznad sela. Ta zelengradska kula je utvrda koja već vekovima stoji iznad sela, odoleva i vremenu i ljudima i prva je asocijacija ljudima kada im spomenete ovaj kraj. Kada je to precizno bilo ne mogu vam sa sigurnošću reći, ali svakako da potiče iz turskog perioda. Druga varijanta jeste da je to bilo baš zbog zelenila kojim je čitavo selo ogrnuto – ukratko objašnjava Zdravko Gagić, jedan od mlađih stanovnika Zelengrada.

No baš ta druga varijanta o nastanku imena sela, ne zvuči baš logično iz vizure onih koji su slušali neke drugačije priče i predanja. Spomenka Gagić ispričala nam je priču koju je ona od detinjstva upamtila.

– Pričalo se da su jednog učitelja, davno, šaljući na službu pitali da li će u Starigrad, Novigrad ili Zelengrad. On se odlučio za Zelengrad. Kažu da se vodio imenom, te mu je naziv ovog sela zvučao kao neka mirna, zelena oaza. Kada je došao u selo zatekao je samo sivilo, krš kakav se retko gde nalazi i goli kamen. No, danas se to ime sela sasvim uklapa sa njegovim izgledom. Sve je obraslo u šumu i rastinje ali je ipak ostalo najlepše mesto – opisuje Spomenka.

Stanovnici se rasuli po celom svetu

Jednako kao i priče o nastanku imena i uspomene koje su ljudi vezivali za prošla vremena, ona pamti i vreme svog odrastanja u uslovima čak i težim od današnjih. Bez premišljanja kaže kako joj je to bio jedan od najlepših perioda života, i uvek se sa radošću seća tih dana.

– Nije bilo ni struje ni asfalta, ni interneta ni mobilnih telefona, ni igrica ni kompjutera, ali smo imali detinjstvo kakvo deci danas teško da se može priuštiti. Selo je bilo puno ljudi, puno dece, puno života. Radilo se dosta, ali su se ljudi više družili, pomagali jedni drugima. Bili smo svi zdraviji, srećniji i ispunjeniji. Bez svega što sam navela mi smo uživali u našem odrastanju, u prirodi koja nas okružuje, u malim stvarima zbog kojih smo bili i srećni i zahvalni. Mislim da nas je takvo odrastanje učinilo i sposobnijim i boljim ljudima – setno će Spomenka.

Onda je došao rat i za sobom ostavio pustoš, rasuo Zelengrađane svuda po svetu. Spomenka je otišla u Srbiju pa u Nemačku, Zdravko se selio svuda pa stigao čak i do Kana, neki su se tek kasnije otisnuli put belog sveta, dok su malobrojni odlučili da se vrate na svoje. Ono što je svima ostalo zajedničko jedino su uspomene, žal za prošlim vremenima, i ta povezanost koja ih je, manje ili više, uvek vukla ka svom rodnom kraju.

Zelengrad Spomenka gagić

– Ja sam jedno vreme živela u Srbiji, zatim otišla u Nemačku. Tamo sam živela i radila punih sedamnaest godina. Nakon toliko vremena, kada sam shvatila da ne želim živeti programiranim životom, da ne želim da mi se sve svodi na rad, posao, porez i druge stvari koje su samo deo sistema u koji upadneš, da živiš samo za dane odmora koje ćeš provesti u svom rodnom mestu, razrešila sam sve što sam tamo imala i opet se vratila u Srbiju. Roditelji su mi se vratili u Zelengrad a ja, koja sam ostala u Srbiji, gotovo svakodnevno bila bolesna. Prehlađena, alergična, ili nešto treće, samu sam sebe počela da preispitujem šta li to udišem pa sam takva. Onog trenutka kada sam i ja došla u Zelengrad, svi ti simptomi su nestali, a ja zaboravila šta znači nakašlјati se, prehladiti – prenosi nam Spomenka svoje iskustvo.

Ni kod Zdravka slučaj nije mnogo drugačiji. Svuda je stigao, proputovao poslom gotovo pola sveta, bio na destinacijama o kojima mnogi maštaju, ali ga ništa to nije dovoljno fasciniralo da ostane. Zaposlio se u Zagrebu kako bi što više vremena mogao provoditi kući jer mu, kako kaže, ni najmanji napor ne predstavlja par sati vožnje do sela. Jedino tu se oseća svoj na svome i tu mu je sve, što bi narod rekao, baš potaman.

„Stranci više vrednuju ono što imamo nego mi sami“

U dan kada smo obišli Zelengrad, Zdravko je iskoristio priliku da se vidi sa komšijama i prijateljima, da uz toplu jagnjetinu i čašicu vina razmene koju anegdotu, uspomenu na vreme i ljude kojih više nema, ali i da „načnu“ temu o povratku i perspektivi sela u budućnosti. Ima tu, slažu se, potencijala koji se ni najmanje ne koristi. Kraj je najperspektivniji za bavljenje stočarstvom ali i turizmom od kojeg bi se moglo više nego pristojno živeti.

– Ne mora i ne može svako da se bavi stočarstvom, u današnje vreme turizam je na ceni, a mi imamo toliko neiskorišćenih resursa. Iz iskustva znam da Nemci ne gledaju na pare kada je u pitanju odmor u miru, prirodi, na čistom vazduhu i konzumirajući zdravu hranu. Ako mogu plaćati za sela po rubovima Austrije, u kamenu, zašto to sve ne bi mogli imati i u Zelengradu. Sama sam se uverila koliko je sve to kod njih danas popularno. Pre izvesnog vremena dovela sam ovde jednog svog prijatelja Nemca koji radi u Austriji i bio je oduševljen odmorom koji je ovde proveo.

Zelengrad

– Svako jutro bi, nakon ustajanja, prvo otišao u šetnju i sam brao i jeo kupine, smokve, ono domaće ili divlje voće koje ovde uspeva. Zatim bi popio kafu, otac bi mu ponudio domaću rakiju, zatim doručkovao sir, jaja, slaninu ili nešto drugo od naših seoskih proizvoda, i sve tako u krug. On je u podne već imao ispunjen dan, i bio više nego zadovoljan svime. Naši ljudi o tome ne vode računa i mislim da više stranci vrednuju ono što imamo nego mi sami. Kada bi, za početak, svi sredili oko svojih kuća, uredili svoja imanja, makar u dane odmora, i selo bi bilo drugačije i privlačnije. Ovako, najčešće se okupe ljudi za Petrovdan kada je slava hrama, tu se druže, goste, ali ubrzo opet svako ode svojim putem. Dovoljno je i to za početak, bar da ne zaboravljaju ko su i odakle su ako ništa drugo – detaljno će Spomenka.

Ona i sama ističe da ne preuveličava ništa jer je imala sreću da obiđe i Grčku i Španiju, i Austriju, Australiju, i nije baš da nemamo ništa nalik drugima, samo su nam želje i ambicije neuporedivo manje.

Na nekoliko kilometara udaljenosti Jadran, Velebit i Zrmanja

Istog je viđenja i Zdravko. Iskustva su mu, kaže, pomogla da vidi i shvati ono na šta ranije nije ni obraćao pažnju.

– Blizu nam je more, na svega nekoliko kilometara, blizu nam je Velebit, Zrmanja, a sve te prednosti niko od nas nije cenio toliko. Samo da je više mlađih ljudi, voljnih i željnih da život nastave ovde, ili da sve krenu od početka ali na temeljima koje još imamo. Ljudi su se razišli na sve strane, samo su se stariji vratili, i nema ko ni da pokrene celu priču, ponudi neki sadržaj da privuče goste. Ja svo svoje vreme nastojim da provodim ovde, ali fali još neko sa kim bi čovek mogao nešto napraviti – kaže Zdravko.

I on i Spomenka slažu se da treba osmisliti program, bilo kakav sadržaj koji bi Zelengrad mogao predstaviti i onima koji za njega čuli nisu. Oboje su voljni dati svoj doprinos u tome, iako sami ništa ne mogu. Jedino što oboje znaju jeste da će, kako godine odmiču, sve više vremena provoditi u svom selu, a starost na drugom mestu ne mogu ni da zamisle. Dok ljudi nema, sve ostaje samo na pukim rečima i željama.

Nikola Veselinović i sam nam je to potvrdio. Već dugi niz godina on se trajno vratio, a svaki napor da se nešto promeni ostao je na pokušaju. U svojim šezdesetim on je i najmlađi povratnik u Zelengrad.

– Još mnogo kuća je ostalo neobnovljeno, kao da su mnogi digli ruke od toga. U određenom broju obnovljenih još uvek nije sprovedena struja. Dok jedni kažu da se ne mogu vratiti dok nema struje, drugi objašnjavaju da je nemaju kome ni dovesti, i tako u krug. Svega nas je dvadesetak u selu, ja sam najmlađi pa najčešće pomažem ostalima. Nemamo trgovinu. Dece nema, škola je prenamenjena u druge svrhe, a da nas to niko nije ni pitao. I tako, mnogo je tu stvari koje bi se mogle urediti, popraviti, dalo bi se i oživeti ovaj kraj ali su najveći problem isključivo ljudi. Kad nema naroda onda nema ni života – kaže Nikola.

I sve je to baš onako kako naši sagovornici iskreno govore. U oazi mira i zelenila, okružen brojnim prirodnim lepotama, Zelengrad kao da se uljuljao u neku svoju kolotečinu. Tišinu pustoši remeti samo cvrkut ptica, cvrčaka. Njihova pesma, kao i želje naših sagovornika, pozivaju da ih se čuje, da se život vrati tamo gde je nekada od istog sve vrvelo.

*Ovaj tekst je nastao u sklopu projekta „Tu gdje živimo“ koji je podržao Fond za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije.

9 KOMENTARI

  1. Kiga – Ovo troje ljudi, sto ih vidite na slici, su rodjeni zelengradjani. Mislim, da im je i stalna adresa u Zelengradu. Oni bi po mome sudi mogli preuzeti neke nove „pojekte“ u selu. Kao na primjer: na staroj zadruzi, koja zjapi prazna postaviti-ugraditi vrata i prozore, okreciti namjesti namjesttaj i urediti prostore za Mjesnu zajednicu. Uvesti struju, vodu…i poljski nužnik. Tu je u blizini i crkva sv. apostola Petra i Pavla, koja jos uvijek nema elektricne energije. A bilo je i govora, da bi se u cimatoriji postavio krov na pomocnoj prostoriji, koja vec ima zidove, gdje bi se mogle paliti svijece za žive i pokojne, da se to ne bi palilo u crkvi. Zasto? Vec smo svi vidjeli, koji dolazimo u tu nasu crkvu, da je od svijeca vosak, svi zidovi dobiju tamniju boju-pocrne. Sve ove stvari o kojima sada ovdje pisem, su nam vec odavno obecali predstavnici nase zajednice koja nas zastupa politickim organima u općini Obrovac. Mozda bi bilo dobro, da nasi zastupnici u opcini, koji participiraju u vlasti sa HDZ, trebali vise racuna povesti o tome, ali na zalost kako vidimo,oni previse ne mare o tome. Misle najvise samo o sebi. Mozda, cemo opet čekati slijedece loklane izbore, gdje ce se sadasnji zastupnici razlijetiti svuda naokolo i opet traziti nase glasove, da mirno sjedu u foteljjama gdje dobivaju dosta solidne plaće za nesto sto su obećali prije izbora. Pamtimo ljudi, jer mi imamo škare i platno…koga cemo zaokruziti na listama. Veliki pozdrav, svima onima kojima je Rodni Zelengrad – u srcu.❤️❤️❤️

  2. FRI, 19 JUL 1996 18:27:33 GMT
    TERROR AGAINST THE RETURN
    AIM, ZAGREB, July 13, 1996
    No one will ever know what Mijat and Milka Gagic, a married couple from Zelengrad near Obrovac, were thinking early in August last year. This eighty-two year old couple saw one army retreating nearby their house and the other, with different insignia, following its steps. Maybe they worried about their cow which was soon to calve, or about the fall sowing on their smallish plot in the backyard.
    The last units that passed the Gagic’s home belonged to the Croatian Army. They were advancing fast in the so called operation „Storm“. Gagics survived the „Storm“ and were among those rare who stayed behind in their Zelengrad. Not long after, one morning, they were found on their threshold, with slit throats.
    Dusan Cvijanovic from Pisac, near Korenica, had already forgotten the „Storm“. He managed to survive the first stormy „side-effects“. He had planted some potatoes, cultivated them, weed them out, watched them grow. He crossed the filed up and down thousand times. He crossed it on June 25 this year, too. Then he stumbled on a wire of a anti-personnel mine which had „cropped up“ between the potatoes.
    These are just some among many cases which the activists of the Croatian Helsinki Committee (HHO) have recently presented to the press which were picked up from the archives of meticulously registered murders, disappearances, plunders, beatings, harassments, dismissals from work and other forms of human rights violations of Serbian nationality civilian population which stayed behind in the former UNPA zones. The situation was worst after the „Storm“, but new cases of legal anarchy are daily reported to the archives, claim the HHO activists.
    There is still no reaction on the part of the authorities, there are no interrogations, only attempts to hide the number of killed persons, said on that occasion Ivan Zvonimir Cicak, the HHO leader. He stated that the Committee representatives saw mass graves and crosses marked only „N.N.“ in Zadar and Sibenik, so that they came to the conclusion that bodies transported from the Krajina region were also buried there. Petar Mrkalj, HHO Executive Director, added that in some places the activists have noticed as much as three row of coffins buried under a thin layer of earth. They observed that everywhere where they had registered crosses their number had significantly increased after a few months. „The exhumation of bodies from these graves, which could be performed by the Hague Tribunal teams will greatly shock the Croatian public“ claimed Cicak. In his subsequent explanation he was more precise – „I said the public, since the authorities are familiar with these data and know full well what I am talking about“.
    Few days later denials ensued. Police officers from Zadar and Sibenik confirmed that there were some bodies at the local cemetery which had been brought in from the hinterland, but pointed out that burials had been performed according to the international rules, after the identification of the victims and institution of investigation procedures against „unknown perpetrators“. The Public Prosecutor of Sibenik said that during sanitation of the terrain 41 bodies were found, which were later buried after a proper forensic examination.
    The officers particularly insisted that all killed, either civilians or army men, lost their lives in the course of war operations, rather than on account of retaliation.
    The Minister of Interior, Ivan Jarnjak was asked about these mass graves. He accused HHO of „defaming its own state“ which „has nothing to hide“. He claimed that the security situation in the former occupied regions is „good and no worse than in any other part of Croatia“. Legal proceedings have been instituted against perpetrators of these criminal acts and criminal charges filed against all known and unknown criminals“, said Jarnjak in his interview to the „Slobodna Dalmacija“.
    However, Cicak claimed that no proceedings have been instituted, so that he called on Mate Granic, Foreign Affairs Minister to disclose the names of persons under investigation for alleged crimes after the „Storm“. Namely, on several occasions – mostly in contacts with foreign visitors – Granic mentioned that „about 1,000 persons“ were under investigation. Cicak asked for the names of those punished be, but there was no answer from Granic’s office.
    The HHO members claim that those rare perpetrators who have been caught were tried for milder offences, and that only one trial is now in process – of a group charged for multiple murders in the villages of Gocici and Varivode – but that it is proceeding rather slowly and reluctantly.
    At the press conference the HHO declared that some state institutions have refused to acknowledge power of attorney of defence counsels when they try to obtain documents for the Serbs who have left Croatia fleeing before the „Storm“. Various registrars, public notaries, local clerks, etc. demand that people come personally. The classical „catch 22“ – no documents without personal appearance, while they cannot appear as refugees are forbidden from entering Croatia without documents! Cicak said that he had addressed General Jacques Klein, Transitional Administrator for Eastern Slavonia and that Klein announced that he would soon bring to Croatia a team of fifty foreign lawyers who would secure documents for refugees. This announcement likewise did not provoke any reaction of the Croatian authorities.
    In its last Presidential Statement the UN Security Council reprimanded Croatia for human rights violations. Mario Nobilo, Croatian Ambassador to the UN responded on July 11, repeating the assessment of the Croatian Government that the human rights situation in Croatia does not represent a threat to peace and security in Croatia and the region, at the same time reproaching the UN representatives for not having checked the number of Serb – returnees to Croatia. Nobilo claimed that about 7,000 of them came back, estimating that additional several thousands of those unregistered have also returned.
    He pointed out that „such massive return of refugees has never been recorded in this area“, and added that „the return process would have proceeded more quickly had there not been legitimate security reasons connected with the unorganized return of people who were involved with the side which has started the conflict in Croatia“. Reminding that Croatia opened its doors to over 300 humanitarian organizations, Nobilo „expressed his hope that this openness will turn into disciplined , balanced, founded and coordinated investigations“.
    By their harsh statement at the press conference, Cicak and the HHO wanted to start a public debate on the situation in the region occupied during the „Storm“. However, it is a question whether much will happen except for several denials and intensified public attacks on the Committee. For the time being, it is hard to expect a green light for a more massive return of Serbian refugees and „the functioning of a rule of law“ despite the insistence of the Council of Europe, European Union and other institutions. Namely, at the same time when Nobilo sent a letter to the Security Council trying to justify his Government and pacify critics, an open message came from the top, directly from Tudjman, that there no return of Serbs will be allowed. Television broadcast this to a wide audience, together with a frenetic applause of the participants of the „Croatian World Congress“ which Tudjman was addressing in his summer house on the Brioni island.
    IGOR VUKIC

  3. NA KUĆNOM PRAGU
    Tog vrućeg ljetnog dana, devedesetpete,
    Na kućnom ste pragu stali.
    Sa suzama u očima ste,
    Djecu u zbjeg ispraćali.
    A onda , starčadi jadna,
    Dođoše oni, da bi Vas klali,
    Palili Vam kuće i stada Vam otjerali.
    A Vi ste i dalje mirno stali,
    I niste vjerovali,
    Sve dok mrtvi niste pali.
    Zašto ste pali?
    Jer pobjegli niste i mrziti niste znali.
    Na žalost, vaše se klanje i danas slavi,
    I svi su osim Vas „pravi“.
    Za Vas ni pravda ni sud ne zna,
    Nitko vas se više osim rodbine ne sjeća,
    A ni u selu nikog nema da vam na grob stavi
    Buket cvijeća.
    Zelengrad, 27.7.2020. godine
    Pjesma o mojim roditeljma, majci Milki i ćaći Mijatu.
    P.S:
    I sud Republike (demokratske ?) Hrvatske kojim je presjedavao tzv. sudija Marino Šaric odlucjuje: da drzavljani Republike Hrvatske Milka i Mijata Gagić nisu ni postojalli u RH, i odredjuje da se plate sudski troskovi u iznosu ni manje ni vise nego: 47.000 tisuća kuna.
    Izmedju ostalog to sada slavi u Oluji RH. Bolest.

  4. PREVOD SA ENGLESKOG JEZIKA NA SRPSKI JEZIK…

    ФРИ, 19. јула 1996 18:27:33 ГМТ

    ТЕРОР ПРОТИВ ПОВРАТКА

    АИМ, ЗАГРЕБ, 13. јула 1996
    Нико никада неће знати о чему су Мијат и Милка Гагић, брачни пар из Зеленграда код Обровца, размишљали почетком августа прошле године. Овај осамдесетдеветогодишњи пар видео је једну војску како се повлачи у близини њихове куће, а друга, са различитим ознакама, пратећи њене кораке. Можда се брину због своје краве која ће се ускоро телети, или због јесење сјетве на њиховом малом земљишту у дворишту.
    Посљедње јединице које су прошле поред Гагићеве куће припадале су Хрватској војсци. Брзо су напредовали у такозваној операцији „Олуја“. Гагичари су преживели „Олују“ и били су међу ретким онима који су остали иза себе у свом Зеленграду. Убрзо након тога, једног јутра, пронађени су на прагу, са прорезима.
    Душан Цвијановић из Писаца код Коренице већ је заборавио „Олују“. Успео је да преживе прве олујне „споредне ефекте“. Садио је неколико кромпира, узгајао их, ковао, гледао како расту. Прелазио је преко хиљаду пута. Прекрижио га је и 25. јуна ове године. Затим је налетео на жицу протупјешачке мине која се „пробила“ између кромпира.
    Ово су само неки од многих случајева које су активисти Хрватског хелсиншког одбора (ХХО) недавно представили новинарима прикупљеним из архива детаљно регистрованих убистава, нестанака, пљачки, премлаћивања, малтретирања, отпуштања с посла и других образаца кршења људских права цивилног становништва српске националности које је заостајало у бившим зонама УНПА. Ситуација је била најгора након „Олује“, али нови случајеви правне анархије свакодневно се пријављују архивама, тврде активисти ХХО-а.
    Још увијек нема реакција власти, нема испитивања, само покушаји прикривања броја убијених, рекао је том приликом Иван Звонимир Чицак, вођа ХХО-а. Навео је да су представници Одбора видели масовне гробнице и крстове са само „Н.Н.“ у Задру и Шибенику, па су закључили да су и тамо сахрањена тијела превожена из крајишке регије. Петар Мркаљ, извршни директор ХХО-а, додао је да су на неким местима активисти приметили чак три реда лијесова закопаних испод танког слоја земље. Приметили су да се свуда где су регистровани крстови њихов број значајно повећао после неколико месеци. „Ексхумација тела из ових гробова, које би могле да изврше екипе Хашког трибунала, јако ће шокирати хрватску јавност“, тврдио је Чичак. У свом накнадном образложењу био је прецизнији – „рекао сам јавности, пошто су власти упознате са овим подацима и добро знају о чему говорим“.
    Неколико дана касније уследили су деманти. Полицијски службеници из Задра и Шибеника потврдили су да је на локалном гробљу било неких тела која су донета из залеђа, али су истакли да су сахране вршене по међународним правилима, након идентификације жртава и покретања истражних поступака. против „непознатих починилаца“. Шибенски јавни тужилац рекао је да је приликом санирања терена пронађено 41 тело које је касније сахрањено након правилног форензичког испитивања.
    Часници су посебно инсистирали на томе да су сви убијени, било цивили, било војници, изгубили животе током ратних операција, а не због одмазде.
    О овим масовним гробницама питао се и министар унутрашњих послова, Иван Јарњак. Оптужио је ХХО да „клевета сопствену државу“ која „нема шта да крије“. Тврдио је да је сигурносна ситуација у бившим окупираним регијама „добра и ништа лошија него у било којем другом дијелу Хрватске“. Против починитеља ових кривичних дјела покренут је правни поступак и поднесена кривична пријава против свих познатих и непознатих криминалаца „, рекао је Јарњак у разговору за“ Слободну Далмацију „.
    Међутим, Чичак је тврдио да није покренут поступак, тако да је позвао Мате Гранића, министра спољних послова да открије имена особа под истрагом због наводних злочина после „Олује“. Наиме, у неколико наврата – углавном у контактима са страним посетиоцима – Гранић је споменуо да је „око 1.000 лица“ под истрагом. Чичак је тражио да се именују кажњени, али из Гранићеве канцеларије није било одговора.
    Припадници ХХО-а тврде да су они ретки починиоци који су ухваћени суђени за блажа кривична дела и да је у току само једно суђење – групи оптуженој за више убистава у селима Гочићи и Вариводе – али да се то одвија споро и невољко.

  5. KOLONA

    Slušaj! Šta se to čuje!
    Netko iza mene u koloni psuje.
    Ovaj ispred, samo što je stao.
    Po spisku je izredo sve što je znao.
    Dođe i meni svašta da bi rekla.

    Al samo mi suza niz lice potekla.
    Samo čvršće zagrlim, dva tića mala.
    Strašna ,,Oluja“ djetinstvo im ukrala.
    Satima,,, kolona u mjestu stoji.

    Ponovo neko,,, čuje se broji.
    Gdije zapelo? Zašto stoji?
    Krenite vise! Ooooo! Ljudi moji!
    Gladni,,, umorni,,, prljavi,,, žedni.

    Na užarenom asvaltu stojimo bijedni.
    Ljetno sunce prži nas s’ neba.
    Ubi nas nepravda, ubi nas žega.
    I tako kolona, danima, stoji.

    Opet je zapelo! Zašto sad stoji?
    Odjednom avinoni, čuju se s neba.
    Gađaše kolonu, dim do neba.
    Cika,,, vriska,,, mrtvi se broje.

    Krvave mrlje, na asvaltu stoje.
    Nato Alijansa,,, tako je htijela.
    Razdvoji kolonu na dva dijela.
    I tako smo danima u koloni bili.

    Na granicu da uđemo nisu dozvolili.
    I tada je žrtva,,, ponovo,,, pala.
    Ubio se čovjek, ostaše, djeca mala.
    Tužna je bila ta kolona, teška.
    Učinjena nepravda a ljudska greška.
    Odgovara nikad za to niko nije.
    I danas se istina od naroda krije.

    J.R.MATIĆ

Komentariši