Život Srba na obroncima Krndije

Živopisna priroda, ali i prilično nedostupna i raštrkana sela nalaze se svuda okolo planine Krndije. Prolazeći kroz sva ta, naoko zapuštena, sela, uočili smo da u mnogima i danas postoje dokazi da u njima živi, ili je bar nekada živeo, srpski narod. Crkvice u centru sela ili na brdašcima, groblja i krstovi, a u onim većim mestima i parohijski domovi ponosno stoje na lokacijama na kojima su nikli pre više stotina godina. Londžica je površinski prilično veliko selo, ali prema poslednjem popisu stanovništva broji samo 138 stanovnika i katastarski pripada gradu Našicama. Deli se na nekoliko zaselaka, a nas je put prvo odveo u zaselak Velika Londžica koji se nalazi na samom rubu Osječko-baranjske županije, odmah uz sela koja pripadaju županiji Požeško-slavonskoj.

Velika Londžica danas ima 18 stanovnika, dok je nekad, prema rečima meštana bilo čak oko 300. Ljudi ovde, kao i u okolnim mestima, uglavnom rade u lokalnim firmama i obližnjem kamenolomu, ali dosta njih živi od poljoprivrede i šumarstva.

- Nama koji smo odlučili da ovde živimo je dobro. Mi volimo našu Londžicu i to nas je zadržalo da ovde ostanemo. Ljudi koji dođu sa strane se uvek čude kako mi možemo tu da živimo, ali nama je lepo. Mi smo jedno od sela na ovom području najbogatijih šumom. Kada gledate na mapama, uz Paučje, Velika Londžica ima najviše šumskih površina. Ja sam se tu rodio, to je moje prirodno okruženje. Ako me stavite negde dalje, ja nisam na svom - opisuje ukratko svoje selo Nedeljko Bogdanović.

U parohijskom domu u ovom zaseoku nalazi se i središte Veća srpske nacionalne manjine grada Našica pa je taj objekat na neki način i centar društvenog života, a tu uskoro planiraju i da otvore muzej sela.

- Imamo pravoslavnu crkvu, zgradu sedišta VSNM-a Našica, koja je u stvari obnovljeni parohijski dom koji smo dobili na trajno korišćenje bez naknade od eparhije Pakračko-slavonske. Od kako smo uspostavili manjinsko veće, imamo jako dobru saradnju sa lokalnom samoupravom pa smo uz njihovu pomoć kao i uz pomoć Srpskog narodnog veća i privatnih donacija uspeli da privedemo kraju obnovu tog prostora. Ideja da se napravi muzej je nastala tako što smo hteli da sačuvamo uspomenu na nekadašnje stanovnike ovog sela postavljajući na jednom mestu njihove fotografije i lične predmete. Radimo na tome, imamo neke predmete, ali smo skučeni sa prostorom. Izložbeni materijali će biti poslagani tematski, kao i virtualna galerija fotografija. Ima puno ljudi koji vode poreklo odavde pa će im biti interesantno - priča Bogdanović koji je i potpredsednik gradskog VSNM-a.

Selo koje je preživelo poslednji rat bez ispaljenog metka

Stanovnici ovog sela srećom nisu osetili ratna dejstva devedesetih godina prošlog veka, a migracija stanovništva u veća mesta započela je još i ranije.

- Pre nekih 20 godina, ovde je bilo pedesetak ljudi, a pred rat možda 70. Kao i sva takva, da budemo iskreni, zabačena naselja, možemo zadržati samo entuzijaste koji vole i žele ovde da žive. Uslov je i da uspešno organizujemo svoje živote. Najveći egzodus iz sela bio je pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka, tada je otišlo baš mnogo ljudi. Od onda pa na dalje, kako raste nova generacija, mahom odlaze jer se retko ko odluči vezati svoj život uz ovaj prostor. Nije bilo nikakvih ratnih dejstava, slagali smo se sa svojih komšijama, a u tom periodu se odselio samo jedan čovek. Sad, kao i u ostalim slavonskim selima, svi imamo iste probleme, ne možemo reći da mi kao nacionalna manjina imamo nekakav problem kakav nema većinsko stanovništvo. Delimo zajedničku sudbinu koja je takva da ljudi odlaze. Ja sam svoju decu „osudio“ da budu zajedno sa mnom ovde, da ovaj kraj zavole, ali ih ne sputavam, neka idu svojim putem kroz život jer imaju veliki potencijal i šteta je da ovde stagniraju - zaključuje Bogdanović koji je svoj radni vek proveo u lokalnom kamenolomu.

Jedna od retkih mlađih stanovnica ovog sela je Nedeljkova ćerka Iva koja trenutno privodi kraju školovanje u našičkoj jezičkoj gimnaziji i planira da u Zagrebu upiše fakultet.

- U osnovnu školu sam išla u Gradac i to je bilo jednostavno jer je blizu Londžice, ali kad sam nastavila školovanje u Našicama, ostala deca su bila iz Našica i okolnih većih sela pa im je bilo čudno kako ja mogu ovde da živim i kako uopšte dolazim u školu. Čudili su se i kad su na početku počeli da dolaze u goste, ali sam vremenom naučila na ovakav život i mislim da mi je bolje da živim ovde, nego u gradu. Kad sam videla da druga deca žive u gradu i u većim selima, pitala sam se zašto se mi ne preselimo u Našice, bilo je izazovno, ali za sad bih ostala ovde. Znam da će doći trenutak kada ću se morati preseliti u veći grad zbog svoje budućnosti. Ovde je lepo i uživam dok sam tu - navodi Iva koja svoj društveni život uglavnom provodi u Našicama.

Teško obradiva zemlja i problemi sa divljači otežavaju rad u poljoprivredi

Pored Velike Londžice, nalaze se zaseoci Marinovića Brdo i Mala Londžica. Kako to obično u čudnim topografskim nazivima u Hrvatskoj i bude, Mala Londžica je veća od Velike Londžice i tamo je na neki način i centar sela. Kako je veća površinski, tako ima i više stanovnika. Ovde smo posetili Nenada Blagojevića koji je vlasnik porodičnog gazdinstva.

- Obrađujemo 30 jutara zemlje, a bavimo se i svinjogojstvom. Jedan deo predajemo u silos, nemamo veliko područje obradive zemlje jer su tu pretežno šikare i jarci. Mnogo je zarasle zemlje, a imamo problema i s divljači pa se ne isplati previše. Danas je svuda uopšteno problem sa cenama otkupa. Nije baš bajna situacija ni sa ratarstvom, kao ni sa stočarstvom. Da nemam posla u obližnjem kamenolomu i sigurnih primanja, teško bi se živelo od poljoprivrede. Dosta nas vadi šuma, ali ne svakoga. To je težak i krvav posao i već je skoro sve posečeno, pa nema velikog prostora. Rade ljudi koji imaju više vremena, ali teško je raditi i zemlju i šumu. To je ovde najbrži način za zaradu novca jer što se napravi danas, već se sutra može unovčiti, ali je jako teško - pojašnjava Blagojević stanje u privredi.

Kao i u Velikoj Londžici, ni ovde baš nema mladog stanovništva, selo nije među poželjnijim destinacijama za kupovinu nekretnina, pa samim tim ni perspektiva nije najbolja.

- Nadamo se da će se neke stvari poslagati. Nešto se mora desiti da se situacija promeni kako bi ljudi ostali. Teško je funkcionisati bez sigurnih primanja. Zemlja je ovde loša pa radimo čisto da je ne zapustimo i nadamo se da će biti bolje. Da se ne nadamo boljem, sve bi napustili. Zaselak ima stotinak stanovnika i gotovo su svi zaposleni. Lokalni momci su se snašli, rade po okolnim firmama i nema nikog da je baš u teškoj situaciji. Borimo se, ne plačemo, skromni smo i zadovoljni onim što imamo - zaključuje Nenad Blagojević koji obavlja funkciju predsednika VSNM-a grada Našica.

Mesto sa velikim turističkim potencijalom

Nekoliko minuta vožnje od Londžice, nalaze se Gazije. Površinski, geografskim položajem i brojem stanovnika slično selo, ali izgledom potpuno drugačije. Iako se takođe nalazi na ne baš pristupačnim obroncima Krndije, deluje dosta sređenije. Kroz selo prolazi potočić pa posetiocu odaje utisak pitoresknog planinskog mestašca. Nalaze se u opštini Feričanci, u poznatom vinskom kraju. Trenutno ovde ima prebivalište 25 stanovnika, ali mnogo ljudi dolazi u vikendice.

- Selo je postalo veoma interesantno kada smo 2015. godine dobili asfalt i na taj način smo spojeni sa Našicama i Feričancima. Tada se sve probudilo i naglo je krenula prodaja nekretnina pa se bitno promenila i struktura stanovnika. Nekretnine su kupili ljudi iz Osijeka, Belišća, Valpova, Našica i ostalih gradova tako da su kuće popunjene. Imaju samo tri do četiri zapuštena dvorišta, a sve drugo se održava i izuzetno je lepo i atraktivno selo. Ljude ovde najviše privlači mir, dovoljna udaljenost od gradova, a odavde makadam vodi prema Duzluku i pravoslavnom manastiru. Mnogi adaptiraju kuće kako bi se iz inostranstva ovde vratili u penzionerskim danima. Svaka nekretnina koja bude stavljena na prodaju, ode kroz nekoliko dana - priča o pozitivnim promenama u Gazijama meštanin Dušan Poznić.

Selo je doživelo procvat, u blizini postoji planinarska kuća gde se svaki vikend okupljaju planinari, hodači i trkači, celo leto ljudi dolaze zbog odmora, ali meštani nemaju ambicija da se bave poslovima iz sfere turizma.

- Moglo bi se nešto zaraditi, ali nema stanovništva koje bi se s tim bavilo. Imamo lovačku kuću koju je podigao jedan Nemac, inače vlasnik šuma i jedne firme u Našicama pa zbog toga postoji lovni turizam. Osim toga, retko ko da se bavi turizmom. Nema ko da radi, trenutno od stalno zaposlenih u selu imamo jednog meštana, dok su ostali penzioneri. Ja se ozbiljnije bavim vinogradarstvom i vinarstvom, a jedan komšija uzgaja lešnjake i grožđe. Imam 4000 čokota frankovke na bazi 10 000 kilograma grožđa, to sve prerađujem u 6000 do 7000 litara vina koje distribuiramo na kućnom pragu. Sin živi u Osijeku pa buteljira i prodaje. Posedujemo i šljivik i kruške, ali uglavnom nam je grožđe prioritet. Osim toga, vlasnik sam i uslužne delatnosti za montaže štandova i aluminijskih konstrukcija po sajmovima pa radim po celoj Evropi - kaže naš sagovornik.

Dobri odnosi sa matičnom opštinom

Trenutno u Gazijama postoji osam srpskih domova, dok je nekad bilo čak 90 odsto Srba. Nisu više politički ili društveno organizovani. Crkva Silaska svetog Duha na apostole je sagrađena 1754. godine, a od 2010. je zaštićena kao spomenik kulture i zbog toga je država uložila oko 500.000 kuna u adaptaciju. Službe se održavaju dva do tri puta godišnje. Kako kaže naš sagovornik, odnos opštine Feričanci prema selu je korektan.

- Najvažnije nam je bilo da dobijemo asfalt i uz napore bivše opštinske vlasti smo to i uspeli. To nam je bila „rak rana“ jer inače u blizini Hrvatske šume eksploatišu drveni materijal pa su kamionu dizali veliku prašinu. Leti ih je znalo proći i preko 50. Uz pomoć opštine smo uspeli da to stopiramo pošto su napravili novi put malo dalje od sela i sada je sve drugačije. Takođe, opština redovno održava groblje i prostor oko društvenog doma - navodi Poznić.

Zanimljiv je i sam naziv mesta koji vuče korene iz turskog jezika. Dolazi iz vremena dok su Osmanlije vladale ovim krajevima.

- Postoji čak i film sa Dušanom Janićijevićem koji se zove „Gazija“, a to znači junak. Turci su tako prozvali selo jer su se borili otprilike kilometar severno odavde. Od tada stoji ovaj naziv, koji u slobodnom prevodu znači „junaci“. Prvi počeci dolaska Srba spominju se 1706. godine, a sve to piše u knjizi dr Dušana Kašića. Kroz istoriju, sve do Drugog svetskog rata, Srbi su činili gotovo 90 odsto stanovnika. Tada su ustaše, odmah na početku proterale 30 srpskih porodica i tako su Gazije počele da odumiru. Nakon toga je počela ekonomska migracija ka Osijeku, Našicama, Slatini i dalje. Za vreme poslednjeg rata svi spomenici su ostali, pokradeno je nekoliko ikona iz crkve prema kojoj je ispaljen i jedan metak. Osim toga, nismo imali nikakvih problema, a tada niko nije otišao iz sela. Nije minirana niti jedna kuća, odnosi sa komšijama su uvek bili dobri - priča naš sagovornik o istoriji sela.

Oba sela su uspela da očuvaju svoj mir i identitet kroz istoriju, a preostali meštani ovog sela i dalje pokušavaju da tako i ostane prenoseći ljubav prema zavičaju i na svoje potomke.

*Ovaj tekst je nastao u sklopu projekta „Tu gdje živimo“ koji je podržao Fond za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije.