Život u skladu sa narodnom tradicijom

„Ja sam Gajo Radmilović iz sela Žegara, poslednji guslar iz svog kraja. To mi je sadašnja titula.“ Tim rečima opisuje sebe jedan od mlađih ljudi žegarskog kraja koji, zajedno sa svojom porodicom, nastoji da nastavlja tradiciju i da živi nekadašnjim životom svojih predaka.

Iako već čitavu deceniju živi u selu Rašković nadomak Knina, Gajo Radmilović svakodnevno je u mislima sa svojim rodnim krajem. Kroz pesmu, igre, običaje, zdravice, narodne gusle i nošnju svojih predaka, oživljava ono što je, za mnoge, vremenom palo u zaborav. Životni put i ljubav doveli su ga u Rašković, zbog žene i njenog posla odlučio se na život van Žegara. Tu je stekao porodicu, dobio dve ćerkice i sada, kako kaže, ima s kim da nastavi ono što je sam započeo.

– Sudbina me dovela u ovaj kraj. Svoju sadašnju suprugu upoznao sam na sajmu, za Preobraženje, baš kao što se to ranije radilo, kada su se momci i cure sretali i obećavali jedni drugima na sajmovima. Jedno vreme smo se zabavljali i odmah odlučili da se uzmemo. Ja sam do tada živeo skromno, u svojoj kući i na imanju koje imam u Žegaru. Teško je bilo vreme, radilo se malo, dnevnice male, a ona je ovde već imala posao. Tako smo odlučili da dođemo u ovaj kraj i ovde osnujemo porodicu – priseća se Gajo jedne od važnijih odluka u dosadašnjem životu.

Baš kao i ženidba, sve ostalo vezivalo se za običaje i tradiciju nekadašnjih vremena. Nastavio je odlaziti na sajmove, pevao, držao zdravice, guslio kada mu se za to ukaže prilika. Ono što voli postalo mu je način života.

Nakon što je dobio naslednice, dobio je i pojačanje, imao je sa kim upotpuniti svaki svoj nastup među ljudima koji su ga sve češće zvali. Upoznao ih je sa svojim Žegarom, Stojanom Jankovićem i svi onim sa čim se svakodnevno ponosi.

– One su od rođenja navikle da slušaju izvornu muziku, ojkalice. Slušale su i sada same čitaju narodne pesme koje mogu razumeti. Ako ih ja kao roditelj tome ne naučim, znam da niko drugi neće. Njihovi junaci nisu Pepa prase ni Paja patak, već Stojan Janković i Milunka Savić. Tako je mene moj deda naučio, oblačeći me u narodnu nošnju, vodeći na slave ili dok smo čuvali ovce, tako i ja učim svoju decu – izričit je Gajo.

Sa guslama od detinjstva

Iako je to, kako kaže, mnogima neobično ili čudno, on sa mišljenjima drugih nema problem, poštuje tuđe, a voli i čuva svoje. No, ipak su brojniji oni koji ga razumeju i podržavaju njegove izbore. Baš zbog njih i svoje dece, nedavno je sa prijateljem i pobratimom Zlatkom Perakom, Hrvatom iz Lađevca nadomak Skradina, registrovao KUD „Dositej Obradović“ kroz koji žele da decu i odrasle podučavaju tradicionalnim vrednostima i nekadašnjim običajima.

Žegar Zlatko Perak i Gajo Radmilović

– Prvenstveno smo to zamislili kao radionicu za decu, ali naravno da su dobrodošli i odrasli koji to žele, gde učimo te starinske napeve iz Bukovice, zdravice, običaje. Sve češće nas ljudi zovu na nastupe i zaista se trudimo da im ovo što radimo približimo, da upoznaju svo to nematerijalno blago koje imamo. Nedavno smo učestvovali na Međunarodnom dečijem festivalu u Šibeniku, bili smo na ovogodišnjem Sijelu Tromeđe, zatim svim jubilejima koji su proslavljeni u našoj Eparhiji, krajem meseca idemo za Beograd, a mogli bi i dalje samo da je finansija više. Sve se ovo radi isključivo iz ljubavi, a kako ljudi rade i imaju neke druge obaveze, nije uvek lako organizovati ni nastup ni putovanje – iskreno će Gajo.

Poslednji guslar iz svoga kraja

Ono što je na samom početku razgovora prvo istakao  jeste da je „Poslednji guslar iz svoga kraja“, pa se logično nameće i pitanje otkud ta ljubav i naklonost ka instrumentu koji, bar za ove novije generacije, nije toliko interesantan i privlačan. Da smo ga pitali za bilo koji drugi, verovatno bi mnogo manje toga imao reći, no kada su gusle u pitanju, mogao bi tu pričati i nadugačko i naširoko. Gusle mu, kaže, nisu samo instrument već način života.

– Ja za gusle znam od kada znam za sebe, a bile su deo mog života i pre nego sam toga bio svestan. Od kuma sam ih, kao dar, dobio odmah po rođenju. Sa dedom sam se učio gusliti, zatim sa starim kumovima. Kao dete sam išao na prela i sela, slušao i učio od starijih. Tako sam nasledio tu ostavštinu svojih predaka. Žegarčani su bili poznati i guslari i junaci – priseća se Gajo, ističući kako to nije uvek ni lako, uzevši u obzir globalno nametanje istih vrednosti gde mnogi gube svoju posebnost.

Mladi ljudi danas žive u virtuelnom i najčešće lažnom, izmišljenom svetu, kaže Gajo, usvajajući isključivo opšteprihvatljive vrednosti. Baš zbog njegove posebnosti javljali su mu se ljudi sa različitih strana sveta i sa njima, ističe, uvek rado razmenjuje iskustava.

– Nedavno sam imao priliku da komuniciram sa čovekom iz Ekvadora, koji takođe svira gusle. Izrazio je želju da poseti ove krajeve, a ja sam ga pozvao da bude naš gost kada bude u prilici. Ta komunikacija sa ljudima sličnih stavova i razmišljanja je uvek dragocena – kaže Gajo.

No nisu mu se javljali samo zbog gusala, već i da pitaju za pojmove koje su kroz njegove pesme čuli. Toliko je puta, kaže, opevao reku Zrmanju, da mu je najmilije kada ljudi požele da se iz iste vode napiju.

– Kada me neko pita šta je to Zrmanja, ja mu odgovorim da je to ono što je Bogom dano, gde dođeš i napiješ se vode za koju nisu potrebni nikakvi filteri.

Jedina želja povratak vrednostima koje su ih održale

Gusle nisu samo komad drveta ni samo instrument, već i sredstvo putem kojeg se prenosila istorija, život, bitke i junaci, sve ono što čovek nije uvek bio u stanju da zapiše, a o čemu bi Gajo satima pričati mogao.

Gajo Radmilović Guslar tekst

Nematerijalna ostavština i muzička tradicija Srba u Dalmaciji za Gaju su nemerljivi. Počevši od slave, preko nošnji, napeva i različitih običaja, do znamenitih ličnosti koje spominje u svakoj prilici.

– Kada u današnje vreme to pričaš pred ljudima mnogi će te gledati i smatrati seljakom. Ja nemam problem s tim da budem okarakterisan tako, jer se vodim time da nije bitno šta se kaže već ko ti to kaže. Kada čovek nije u situaciji da živi kako želi, a tu mislim na posao, onda si primoran da radiš ono što moraš. Jednoga dana planiram da se vratim u svoje selo, da živim makar delimično neopterećeno kao što su moji preci živeli. Da večeri prvodimo uz živu reč i bukaru vina, da se zna ko ti je prijatelj, a ko kum, ali i ko to nije. Narod više to ne ume, mnogi su se odrodili od najrođenijih, pa kako neće od crkve, vere, svoga naroda – uveren je Gajo.

Ono što je njemu najveća satisfakcija jeste da ga njegove ćerke u stopu prate, da je svoju ljubav prema nasleđu preneo i na njih i da uveče, kada legne spavati, zaspi zadovoljan i zahvalan na svemu što ima, jer bogatstvo nikada nije merio materijalnim stvarima. Kada se zagleda u budućnost želja mu je, pored zdrave i prave porodice, jedna ipak najdominantnija.

– Da nikada ne budemo ono što nismo, već da se istinski vratimo pravim vrednostima koje su nas održale. Da sačuvamo od zaborava mog Žegarčanina Stojana Jankovića čija je kuća u Žegaru, a kome smo moj prijatelj Zlajo i ja nedavno postavili i spomen ploču.

Iako ih je malo takvih, koji istinski žive ono što vole, što pripovedaju i drugima prenose, uvek je lepo znati da ima još neki Gajo, kod Knina ili u Žegaru sasvim je svejedno, koji će nastaviti da čuva od zaborava sve ono što je duboko ukorenjeno u bogatoj tradiciji jednog naroda, srpskog, dalmatinskog, izvornog bukovačkog.

1 KOMENTAR

Komentariši