Životne muke porodice Drača iz Šopota kod Benkovca
U naselju Šopot nadomak Benkovca petočlana porodica Drača jedna je od dve srpske porodice koje žive u ovom većinski hrvatskom mestu. Ipak, ratom narušeni dobrosusedski odnosi nisu ono što predstavlja njihov najveći problem. Kuća bez krova, plafoni koji propuštaju kišu, dečije sobe pune vlage, siromaštvo i bolest najstarijih članova, već godinama, pretežak su teret sa kojim se sve teže bore.
Iako se pre rata u ovom selu, bar kako kaže Davor Drača, živelo dobro i sa komšijama delilo i dobro i zlo, prve ratne godine izbrisale su prošlost i život svih ovih ljudi trajno izmenile. Pravoslavci i katolici preko noći su postali četnici i Hrvati, jedni drugima večiti neprijatelji, stranci koji se, ni nakon dvadeset pet godina od rata pri slučajnom susretu više čak ni ne pozdravljaju.
Ko je kriv, a ko nije, ko je kome više zla naneo, nije na malim ljudima da sude. Ono što je danas ostalo kao trag tog prošlog vremena, više je nego poražavajuća slika današnjice. Petoro Drača, od toga dvoje maloletne dece, najčešće samuju iza svoje kapije. Naviknuti na težak život i siromaštvo, uvereni da više i nema ko da im pomogne, svoju muku najčešće čuvaju sami za sebe. Na lepši život odavno su, čini se, zaboravili.
- Gledajući iz ove perspektive, poslednji put bilo je dobro kada me je otac kao mladića zaposlio u jednoj firmi u Benkovcu. Od nas četvoro dece, uz još jedno koje je majka odgajila kao hranitelj, jedini sam ostao da brinem o kući i zemlji. Oženio sam se, počeo stvarati svoju porodicu i verovao da ću od plate koju sam imao uzdržavati decu i roditelje, stvarati uslove za bolјi život. Taman je sve krenulo kako treba, rodilo se prvo dete, a rat je počeo kada smo čekali drugo - priseća se Davor tih lepših godina.
Teški izbeglički dani
Majku, dete i ženu u osmom mesecu trudnoće, u izbeglištvo mu je povezao rođeni brat sa svojom porodicom, i to sve zajedno na malom motokultivatoru. Danima ih je čekao i tražio, da bi svi zajedno stigli u Srbiju.
- Dve sestre su mi udate u Šumadiju pa sam tako i ja sa svojima stigao do Ljiga, u jedno obližnje selo. Tamo se majka teško razbolela, žena porodila, nas troje i dvoje male dece bili smo podstanari u jednoj trošnoj, neuslovnoj kućici. Išao sam po šumi seći ljudima drva, po svadbama pomagati oko pečenja, kopati kukuruz u nadnicu, nije bilo posla koji nisam želeo da radim samo da bi preživeli. Bilo je dobrih i poštenih lјudi, ali i onih koji su nas večito gledali kao izbeglice, nekoga ko tu ne pripada, i što je najgore onih koji su teško ili nikako plaćali kada bih im obavio posao. Mučan je to i težak period bio, ali smo bili mlađi pa smo se lakše sa tim nosili - priseća se Davor.
Iako teško bolesna, zbog mogućnosti da ostvari penziju, majka se nakon par godina vratila u Šopot, a Drače postale brojnije za još jednog naslednika. Videvši da će u Srbiji teško stvoriti svoj krov nad glavom, računajući na sigurnost ognjišta koje mu je otac ostavio, Davor je odlučio da se sa porodicom vrati u rodni kraj.
- Kada su vlasnici prodali prvu kuću u kojoj smo živeli, preselili smo se u drugu koja je bila u još gorem stanju. Leti se i moglo živeti, ali je zimi bilo teško opstati zbog hladnoće, prokišnjavanja. Ubrzo su gazde odlučile i to imanje da prodaju. Svoje ništa imao nisam, a selјakanja mi je bilo preko glave, zato sam najviše i odlučio da se prijavim za povratak. Pokupili smo ono malo stvari što smo imali i došli svojoj kući - priča Davor.
Stranci u vlastitoj zemlji
Dve godine trebalo im je samo da očiste i raskrče teren oko kuće. Nisu stigli ni zaboraviti psovke „majke izbegličke“ a već su ih, tada, na rodnoj zemlјi svakodnevno stizale psovke “majke četničke“. Nekadašnji prijatelji postali su stranci koji su im okretali glavu, a onaj ko nije imao lepu reč ili ruku podrške da pruži, uvek bi znao kako da opsuje ili dobaci nešto pogrdno. Nije to Drače pokolebalo, još uvek je snage, želјe i volјe za životom bilo dovoljno da se sve to prevaziđe.
Od zelenih kartona koje su primali prvih šest meseci, zakrpili su kuću koja, ni nakon simbolične obnove, nije bila uslovna za život. Dok je troje starije dece stasalo za život, rodilo se još dvoje, da bi one turobne zidine u koje su se vratili dobile na smislu i radosti.
Mislili su, kažu, da će ih snaga i zdravlje poslužiti još toliko da, uz ono malo zemlje što imaju, ili neke mogućnosti da se bilo ko zaposli, saniraju kuću i malo po malo krenu dalje. Ni ti planovi nisu stigli da se realizuju.
Teške godine, stresovi i traume, uzeli su danak, znatno narušili zdravlje oboje supružnika. Zbog izrazito visoke dioptrije Biljana nije sposobna za posao, dok je Davor dobio dijabetes, visok pritisak, i bolesnu kičmu zbog koje su mnoge noći postale neprospavane. Najstariji sin Mirko, uz najmlađe Luku i Božicu, ostao je sa roditeljima, dok su Milovan i Ana svoju sreću potražili u gradovima, daleko od Šopota.
- Deca su krenula svojim putem, bore se za sebe. Najstariji Mirko je sa nama, on se nedavno zaposlio u kamenolomu u Benkovcu i sad ima neku platu. Momak je, treba mu, a ja mu nemam odakle dati. On se na posao ne žali iako svaki dan biciklom ide osam kilometara do posla i tako u povratku kući. Leti je lako, ali mu nije baš zgodno kada je zima. Luka će sada u peti razred, a Božica tek sledeće godine kreće u školu. Jedina primanja koja imamo su socijalna pomoć i dečiji dodatak za njih dvoje. Deo tog novca odlazi meni za lekove, a od ostatka krpimo kraj sa krajem. U kući svakodnevno nešto treba, nije lako samo prehraniti petoro čeljadi, a sve ostalo se smatra za luksuz. Nisam uspeo kupiti ništa od mehanizacije, služim se malim motokultivatorom od sestre, a ni zemlјa se ne može obrađivati bez ičega. Humanitarna organizacija „Srbi za Srbe“, donirala nam je građevinski materijal za kokošinjac, koji smo supruga i ja sami ozidali da bi držali kokoške, guske, pernatu živinu. To nam je sada sve što imamo. Vremenom je ploča na kući dotrajala i ispucala, pa zimi propušta vodu u sobe i stvara se velika vlaga. Za krov bi nam trebalo par hilјada evra, a to su sredstva koja mi nemamo kako ni odakle nabaviti. Znatno jeftinije bi bilo da možemo kupiti bar zaštitni lim koji se postavlja umesto krova, sami bi ga postavili Mirko i ja. Tako bi se rešili vlage, nezdravih uslova zimi. Mi za to sredstva nemamo, niti vidimo način kako do njih - detaljno će Davor.
Ionako težak život deci zagorčavaju zadirkivanjem
Uskoro će i nova školska godina, Luki već treba naručiti radne sveske i materijal za istu u iznosu od šest stotina kuna, pa im je trenutno prioritet odvojiti sredstva za to. Ne očekuju da će im to bilo ko dati, iako Davor kaže da se ne stidi da prosi kad nema, traži na zajam od poznanika u Benkovcu kada socijale ponestane. Dok Davor priča, Luka ćuti i sramežljivo gleda, naviknut na situaciju o kojoj otac govori.
Do porodice Drača smo i došli nakon priče jednog od roditelja čije dete ide u istu školu sa Lukom. Devojčica nešto starija od njega podelila je sa majkom ružne situacije kojima je prisustvovala, ismevanje Lukinih vršnjaka na njegovo siromaštvo, to što nije imao patike za čas fizičkog, zadirkivanje zbog toga što najčešće nosi iste komade odeće jer druge nema. Sve to ovaj dečak drži i čuva u sebi, ne pričajući mnogo, zamislivši se svaki put šta će reći kada ga nešto pitate.
Njegove bistre i pametne oči govore mnogo više nego što su drugi, znatno stariji, u stanju i da razumeju. Ni Biljana ne priča mnogo, najčešće sležući ramenima na svako pitanje o težini života i svakodnevnih situacija sa kojima su se susretali.
- Teško jeste, ali najteže je onda kada deci morate nešto spremiti i pružiti a, ili nemate, ili ne znate šta. Bez obzira na sve, oni su najveće bogatsvo i jedina radost koju imamo. Sa njima se prepliću i tužni i radosni trenuci, prolazi vreme i bar na kratko zaboravlјaju sve brige - kaže ona.
U kraju u kojem žive, ni na čiju pomoć ne mogu da računaju. Kome se obratiti više, čini se, ni sami ne znaju ili su od toga pomirljivo odustali. Za pristojan život i ne treba im toliko mnogo, bar ako računamo današnje parametre „pristojnog života“. Lim umesto standardnog krova, čak i ne zvuči toliko skupo da im se ne može priuštiti.
O nekom paru patika ili odeće za jedanaestogodišnjeg Luku i šestogodišnju Božicu, možda je suvišno i govoriti da nije previše. Sve i da jeste, može li se porediti sa radošću koju bi, najzad, osetila i njihova dečija srca? Bar oni ovakav život nisu birali.
*Ovaj tekst je nastao u sklopu projekta „Tu gdje živimo“ koji je podržao Fond za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije.