Božić koji kuca na vrata najusamljenijih

U susret najradosnijem hrišćanskom prazniku, danu kada Srpska pravoslavna crkva i njeni vernici proslavljaju rođenje Gospoda Isusa Hrista – Božić, u parohiji đevrsačkoj realizovana je još jedna Božićna akcija „Kolač za baku i deku“.

Kroz 14 sela, u 50 domova, stigli su najmlađi članovi parohije kako bi svojim starijim sumeštanima čestitali Božić i poručili da nisu sami. Ni kiša koja je neprestano padala, ni niske temperature vazduha, ni topli domovi u vreme školskog raspusta nisu sprečili, niti omeli, najmlađe nade đevrsačke parohije da dašak praznične radosti, ljubavi i zajedništva dolazećeg praznika unesu u kuće onih koji i u ove dane najčešće sami borave među svoja četiri zida.

Tamo gde na vrata kućnog praga sve ređe ima ko da zakuca, tamo gde su deca vremenom iz gnezda otrgnuta i rasuta širom zemaljskog šara, gde je jedan od supružnika na drugi svet otišao, ostavljajući svog životnog saputnika da mu se pridruži kada za to kucne čas, gde staračke ruke imaju sve manje i snage i volje da božićnu česnicu umese, dečiji glas, osmeh i tiho izgovorena čestitka dočekuju se poput najvećeg blagoslova.

Svedočanstvo hrišćanske ljubavi na delu

Svedočanstvo istinske hrišćanske ljubavi na delu, dobročinstvo koje poniče iz dubine srca i milosrđe koje ne podrazumeva samo brigu o najrođenijima bili su pokretački motiv za realizaciju ove akcije, koja se u parohiji đevrsačkoj organizuje treću godinu zaredom, u miru, tišini i u krugu onih kojima je zajedništvo postalo simbol zajedničkog opstanka.

Iako ni ovog puta nisu bili voljni da se njihova mala akcija na bilo koji način promoviše, želeći da dobra dela nastave činiti tajno, njihov primer koristimo samo kao pokazatelj da svaki mali gest, posebno tamo gde život pulsira u tišini, gde je samoća čoveku često jedini prijatelj, samo zajedništvom i istinskom ljubavlju može sačuvati kandilo vere i opstanka.

„Samoća je najveće siromaštvo“

- Pre tri godine, pripremajući trpezu za porodično obeležavanje Božića, pomislili smo na naše bližnje koji praznike provode sami – majke, dedove i bake koji su bili i ostali čuvari naših ognjišta. Hristos nas poziva da sve ono što činimo, čak i najmanje, činimo Njemu. Božić nas poziva na zajedništvo i to je suština svega: da svi dajemo svoj doprinos u zajednici – u crkvi, porodici, selu. U svim našim selima žive ljudi koji nisu nužno socijalno ugroženi, ali su sami, a samoća je najveće siromaštvo u ovim našim polupustim krajevima. Upravo iz tog razloga smo smatrali da bi bilo lepo da ih i uoči praznika neko obiđe, poseti, pruži im lepu reč, dečiji osmeh i radost, i to je bila naša ideja vodilja. Prve godine imali smo oko dvadesetak kutija kolača, a sada se, Bogu hvala, taj broj povećava i ovog puta deca će otići na 50 adresa u našoj parohiji. Inicijativa da se uoči Božića prave kolači je nešto u čemu svi mogu da učestvuju, jer ne zahteva ni previše vremena ni finansija. Naše žene su pravile kolače, zajedno ih pakujemo, deca ih nose u domove naših starijih sumeštana i na taj način smo povezali sve generacije u zajednici. Zajednička je akcija i zajednička radost i nadam se da će nas narednih godina biti sve više – kaže Ivana Grubić, popadija koja je sa svojim ženama i decom iz parohije đevrsačke, sa puno ljubavi, spremala kutije za bake i deke.

Koliko ih je ova zajednička akcija još više zbližila i ujedinila, najbolje su pokazale žene koje su u parohijski dom stizale sa punim kutijama domaćih kolača.

- Ideja je bila sjajna i svi smo je sa radošću prihvatili i podržali. Kolači su jedan mali, slatki znak pažnje, a radost, osmeh, topla reč i zagrljaji sa kojima vas ti ljudi sačekaju - to nema cenu. Nažalost, u našim selima je sve više ljudi koji žive sami i njima najviše fali da im neko dođe, da imaju sa kim da razmene neku reč, da ih neko sasluša, makar i na kratko, i na tome su beskrajno zahvalni. Ako smo u mogućnosti da nekoga usrećimo, makar na trenutke, onda je to naša i dužnost i obaveza i tu najbolje pokazujemo da li smo i kakvi smo hrišćani i koliko držimo do naše vere – kaže Slavica Šuša.

Dečija radost kao najlepši poklon

U pripremanju kutija, sortiranju kolača i pravljenju spiskova ljudi do čijih adresa treba otići, sa najvećom radošću i nestrpljenjem, posvećenošću kakvu je teško rečima opisati, poseban doprinos dala su sama deca. Već tada su imali „svoje favorite“, ljude na čija vrata žele baš oni prvi da pokucaju, ljude kojima baš oni žele u ruke da predaju mali znak velike pažnje i ljubavi.

- Prvi put učestvujem u ovoj akciji i jako se radujem. Žao mi je tih starih ljudi koji žive sami i drago mi je što možemo da ih obradujemo za Božić. Svi treba da budu srećni i ja želim da svi ljudi to budu - dečije iskreno govori Magdalena Martić.

- Svake godine zajedno nosimo kolače i čestitamo Božić ljudima kod kojih idemo. Iznenade se i obraduju kada im svi uđemo u kuću. Zahvalni su, dočekaju nas i isprate lepim rečima, čestitkama i željama. Božić je praznik koji nas tome uči - ljubavi, zajedništvu, da budemo dobri ljudi i činimo dobra dela - mudro zbori Angelina Grubić.

Tamo gde nema lampica, sija ljubav

Dečiju igru i odmor od školskih obaveza zamenili su ukrašavanjem hrastovih grančica za Badnjak, spremanjem kutija sa kolačima, celodnevnim boravkom napolju, na vetru, kiši i hladnoći, deleći zagrljaje, osmehe, božićne želje i radost koja se oslikavala na svakom licu u koje su vreme, nedaće, gubici i samoća urezali bore i duboke ožiljke.

Tamo gde nisu sijale ukrasne lampice niti odzvanjali zvončići, svetleli su najlepši ukrasi i čuli se najradosniji dečiji glasovi, od Đevrsaka, Biovičinog Sela, Kolašca, Nunića i Gošića, pa sve do Bribira.

Zauzvrat su dobili zagrljaje veće i jače od najvećih planina, suzu u oku koja bi više od svake priče rekla i blagoslove koji su, ipak, vredniji od svega.