Da li Vukovar može biti grad svih svojih građana?!

Najavljeni koncert Marka Perkovića Tompsona, koji će da bude održan 29. avgusta 2026. godine u Vukovaru, ponovo je otvorio teme koje u ovom gradu odavno prevazilaze muziku. Za jedne je to nastup popularnog pevača, za druge događaj koji budi nelagodu i vraća sećanja na godine koje ni posle više od tri decenije nisu ostale samo deo istorije. Niko ne može osporiti pravo bilo kome da organizuje koncert ili da sluša muziku koju voli, ali isto tako niko ne bi smeo da osporava pravo građanima srpske nacionalnosti da otvoreno kažu kako se zbog ovakvih događaja ne osećaju prijatno. To nije pitanje politike, već osećaja sigurnosti i dostojanstva u gradu u kojem žive.

Vukovar je grad u kojem svaka velika manifestacija ima dodatnu težinu. Ovde simboli, parole i poruke imaju drugačije značenje nego bilo gde drugde u Hrvatskoj. Zato nije dovoljno reći da je koncert humanitarnog karaktera ili da će sve proteći u najboljem redu, jer građani očekuju jasnu poruku da nema mesta govoru mržnje, nacionalističkim ispadima, provokacijama i ponašanju koje kod jednog dela stanovništva izaziva strah.

Poslednjih dana organizatori i predstavnici vlasti ističu da će događaj biti organizovan uz pojačane mere bezbednosti i da očekuju veliki broj posetilaca. Upravo zbog toga odgovornost svih učesnika biće još veća. Nažalost, iskustva iz prethodnih godina pokazuju da pojedina velika okupljanja nisu prolazila bez nacionalističkih poruka ili spornih simbola koji kod Srba bude osećaj nesigurnosti. Upravo zato deo srpske zajednice ovaj koncert ne doživljava kao običan kulturni događaj, već kao još jedan trenutak u kojem će se pažljivo osluškivati svaka poruka, svaki povik i svaka reakcija institucija.

Vukovar danas prema poslednjem popisu stanovništva broji nešto više od 23 000 stanovnika. Istovremeno, u javnosti se govori o dolasku više desetina hiljada posetilaca, pa čak i brojkama koje višestruko premašuju broj ljudi koji u ovom gradu svakodnevno žive. To otvara sasvim opravdana pitanja na koja javnost do danas nije dobila dovoljno konkretne odgovore. Da li Vukovar raspolaže infrastrukturom koja može da prihvati toliko ljudi? Kako će biti organizovan parking za hiljade vozila, kako će funkcionisati saobraćaj, zdravstvene službe, hitna pomoć, vatrogasci i komunalni sistem? Još važnije, kako će biti zaštićeni građani koji u tom periodu neće biti posetioci koncerta, već će pokušavati da obavljaju svoje uobičajene svakodnevne obaveze?

Posebno zabrinjava to što se u javnom prostoru često podrazumeva da su ovakvi strahovi preuveličani ili da ih ne treba ni izgovarati. Umesto razgovora, neretko se dobija etiketiranje, a umesto razumevanja, poruka da bi svi trebali jednostavno da se naviknu. Srpska zajednica u Vukovaru nije privremeni gost. Njeni pripadnici ovde rade, školuju decu, plaćaju poreze, grade svoje živote i dele svakodnevicu sa svojim komšijama. Zbog toga je sasvim legitimno da očekuju da se i njihov glas čuje kada se organizuju događaji koji kod njih izazivaju zabrinutost, to nije zahtev za posebnim pravima, već za jednakim uvažavanjem.

Možda će najveći uspeh ovog koncerta biti ako protekne bez ijednog incidenta, bez ijedne poruke mržnje i bez ijednog razloga da se bilo ko oseća ugroženo. To bi bila dobra vest za sve građane Vukovara, bez obzira na nacionalnost, ali odgovornost za takav ishod ne završava na policiji. Ona pripada i organizatorima, političarima, javnim ličnostima i svakome ko svojim ponašanjem utiče na atmosferu u gradu.

Vukovar je dugo mesto u kojem se različita sećanja i različite istine sudaraju glasnije od običnog života. Ljudi koji danas ovde žive zaslužuju da budu pošteđeni novih tenzija, naročito oni koji su rat doživeli ili ga nose kroz porodična sećanja. Pri tome ne treba zaboraviti da će veliki deo posetilaca koncerta doći iz drugih krajeva Hrvatske i inostranstva. Mnogi od njih sa Vukovarom nemaju svakodnevnu vezu – doći će na koncert, provesti nekoliko sati u gradu i potom se vratiti svojim kućama. Vukovarčani, međutim, ostaju ovde. I Hrvati i Srbi, kao i pripadnici drugih nacionalnih zajednica, sutradan će ponovo deliti iste ulice, iste prodavnice, iste škole i ista radna mesta. Upravo zato je odgovornost da se sačuvaju međusobno poštovanje i mir mnogo veća nego što se možda čini onima koji će iz Vukovara otići čim se ugase reflektori. Niko ne bi smeo da bude primoran da tih dana menja svoje navike, izbegava centar grada ili razmišlja da li će se osećati bezbedno samo zbog svoje nacionalne pripadnosti.

Na kraju, ostaje utisak da je organizacija ovakvog koncerta u Vukovaru pre svega propuštena prilika da se pokaže više političke i društvene odgovornosti. Kada se za grad koji i dalje nosi duboke posledice rata bira manifestacija za koju je od samog početka jasno da izaziva snažne podele, vlasti moraju biti spremne da objasne zbog čega smatraju da će njeni pozitivni efekti biti veći od mogućih posledica. Do sada se uglavnom govori o broju očekivanih posetilaca, turističkoj promociji i humanitarnom karakteru koncerta, dok se mnogo manje pažnje posvećuje pitanju kako će se tih dana osećati oni građani koji zbog svoje nacionalne pripadnosti ili ličnih ratnih iskustava ovaj događaj ne doživljavaju kao običan koncert.

Vukovaru danas nisu potrebni događaji koji će ponovo produbljivati podele i vraćati građane u rovove prošlosti, već oni koji će graditi poverenje među ljudima koji ovde zajedno žive svakoga dana. Oni koji će na koncert doći iz drugih krajeva Hrvatske i inostranstva otići će svojim kućama već iste večeri. Sa svim posledicama atmosfere koja ostane nakon toga nastaviće da žive Vukovarčani – Hrvati, Srbi i svi drugi građani ovog grada.

Dok traju poslednje pripreme za koncert, ostaje nada da će oni koji donose odluke imati na umu da će, kada se ugase reflektori i odu poslednji posetioci, u Vukovaru ostati da žive isti oni ljudi koji danas s pravom pitaju: može li ovaj grad zaista biti grad svih svojih građana?