„Ličko prelo s’ devet resa“ razgalilo Srb

Bilo je to veče kakvo meštani Srba dugo ne pamte. Preko 200 učesnika i posetilaca u Društvenom domu došlo je da „zajedno ožive duh prošlih vremena, priče, pesme i običaje što činiše zimska, lička prela“ kako je i stajalo u najavi samog događaja. Upravo to je i bila jedina želja, zamisao organizatora od kojih je inicijativa o organizaciji potekla, da na jednom mestu okupe što više ljudi svih generacija, da se kroz druženje evociraju uspomene na prošla vremena, običaji otrgnu od zaborava, a pesmom razgale zimske noći u polupustim ličkim selima.

Iako je, kako i sami organizatori rekoše, sve dogovoreno za kratko vreme, bez prevelike najave i prevelikih očekivanja, poziv na zajedničko druženje sa radošću je dočekan sa „obe strane“, pa se i Ličani i Dalmatinci na isto spremno uputiše. Odeveni u narodne nošnje, s opremom koja je nekada bila sastavni deo svakog prela, do poslednjeg mesta ispunili su prostoriju Društvenog doma u Srbu, koji je za tu priliku bio posebno ukrašen suvenirima i eksponatima iz, ne tako davne nam, prošlosti.

Bilo je tu svega, od drvene bačve u kojoj se rakija držala, improvizovanog ognjišta, drvenih bukara, vretena, preslica, gargaša kroz koje se vuna za pređu pripremala, biljaca, zobnica, dipli i svirala, i gotove vune i pletiva, i perja koje se za jastuke čijalo, ali i ličkih uštipaka, polica od krompira, suvih dunja i još koječega posnog što su ličke domaćice stigle napraviti. Ako neko i nije znao čemu je sve nabrojano u prošlosti služilo, kako izgleda i kako se koristilo, mogao je o tome na Prelu i čuti i naučiti.

Upravo iz tog razloga na Prelo su došle sve generacije, majke koje su u naručju svoja čeda držale, deca čije su malene glave ponosno ličku kapu nosile, oni koje su životne okolnosti omele da davnu tradiciju prela od dedova nastave, ali i oni koji u svom pamćenju još čuvaju uspomene na večeri koje su im, neretko, i životne sudbine krojile. I priča je na Prelu tako krenula, o nekadašnjim običajima, druženjima i sastancima, o udajama i ženidbama, o mirazu kojeg su cure pred udaju sebi spremale, o zdravicama sa kojima su se svatovi dočekivali i pesmama kojima je mlada udajom ispraćana. „Kod nas je bilo 'vako a kod vas 'nako“, najčešće bi se čulo kao uvertira pred naizmeničnu priču i natpevavanje Ličana i Dalmatinaca.
Pričaše Ličani svoje običaje, zapevaše svoje izvorne groktalice, ali im ni Dalmatinci u tome ne ustuknuše i dužni ne ostadoše, dok je publika slušala, bodrila, neretko se i sama uključivala. Bilo je i suza i smeha, i nadmudrivanja i dobacivanja, svega toliko da vreme kao u trenu proteče.

- Ovakvih okupljanja Lici najviše nedostaje. Ljudi su umorni od teškog života, briga i svakodnevice, i najčešće im fali druženja, prilika da se nasmeju, provesele. Ovde ima pojedinaca koji svašta znaju i raditi i napraviti, ali im treba neko ko će ih pokrenuti, motivisati. I sama sam iznenađena brojem ljudi koji su večeras došli, velika je to stvar za nas ovde u Srbu, a posebno sam srećna što smo se ovako izmešali, što su došli Ličani iz Donjeg Lapca, sa Udbine, iz Gračaca i uz sve to i Dalmatinci od Knina do Ravnih Kotara. Ovo je primer kako se gradi zajedništvo, a ne suživot kako se to kaže, jer suživot znači da živimo jedni pored drugih, a ne u zajednici i jedni sa drugima –priča Danica Galić iz Srba, profesorka u penziji koja, kako i sama reče, ima želju da aktivno učestvuje u svakom događaju koji će na ovaj način oživeti Liku.
Sve dok Prelo traje Danica iz ruku ne ispušta sito puno perja. Čijanje perja, kako nam reče, bilo je sastavni deo nekadašnjih prela iz višestuko praktičnih razloga, sa osmehom dodaje.

- Perje kokošije i guščije su cure prale, čijale i od njega kasnije miraz spremale, perjanice i jastuke koje su sa sobom iz kuće nosile. Na Prelu se to koristilo taman da sedneš do osobe koja bi ti se najviše dopala, u koju se zagledaš. Zbog toga su se čijanju perja svi najviše radovali, a bilo je i korisno - pojašnjava Danica.

Rame o rame sa Danicom sedela je i Milica Rašuo, ali se ona o drugom poslu zabavila.

- Meni su 72 godine i sve ovo večeras me je ponovo u detinjstvo vratilo, u ono vreme kada smo mi, kao deca, jedva čekali da stasamo pa i sami na prela idemo. Momci su tada svoje simpatije curama pokazivali pevajući im pod prozorom ili odvažnošću da im na prelu priđu. Živelo se teško, a radilo mnogo. Bilo je dece puno a zemlje malo, pa su naši stari odlazili po nekoliko godina u Ameriku, da zarade za parče zemlje i prehrane porodicu. Moj otac je imao 13 dece i od svih njih danas sam samo ja ostala. Ovo večerašnje oživljavanje uspomena, tog nekadašnjeg života, ova pesma koja je bila simbol veselja, radosti ali i naznaka da dolazi zima, vreme kada se ženilo, udavalo, više družilo, za mene su jedan događaj koji se samo srcem može osetiti a rečima teško da iskazati. Mnogo smo toga propustili, ali kao što večeras vidite imamo još koga učiti i kome svoje znanje prenositi - pripoveda Milica, držeći u ruci vunu, preslicu i vreteno kojima je istu za pletivo spremala.

Nisu žene na prelima nekada dangubile, pa tako nisu ni ovoga puta bez obzira na godine. Iz Udbine put Srba uputila se i Smilja, autentična Ličanka koja je već godinama članica udbinskog pododbora „Prosvjete“.

- Mene je ovo veče podmladilo. Fali ovakvih događaja Lici puno, baš puno. Mi imamo naše kulturno-umetničko društvo i tu smo više od 20 godina, ali ovo večeras mi je nešto posebno i volela bih da u budućnosti bude što više ovakvih okupljanja. Žene su na prelima vazda nešto radile, pa tako i ja večeras ponesoh preslicu i vreteno da vunu spremim za pletenje čarapa. Nekada je ta vuna bila dragocena, sve smo od nje pravile, i štramce i kićene biljce, i biljce za konje, i prsluke, čarape pa i pantalone dok se u današnje vreme vuna baca i sve manje koristi – pojašnjava Smilja, dodajući kako su mnogi lički brakovi sklopljeni upravo na prelima.

Marija Trkulja sa suprugom i sinom

Da nisu narodne nošnje, tradicija i običaji deo kulturne baštine koju neguju samo najstarije generacije posvedočila nam je i Marija Trkulja koja je sa ponosom, i za ovu priliku, obukla narodnu nošnju iz svog kraja.

- Ovo je moja unačka nošnja, iz Drvara, u kojoj sam se pre šest godina udala za svog supruga iz Knina. Sav ovaj vez koji je krasi sama sam vezla, krojila, šila i sve mi ovo budi lepe uspomene i na taj dan, ali i na ona vremena kada smo oblačeći nošnju negde više držali o tradicije. Suprug je večeras u svojoj dalmatinskoj nošnji, a sa nama je i naš četvorogodišnji sin koji već ima svoju dalmatinsku kapu. Kada sam čula za ideju i temu Ličkog prela jako sam se obradovala jer volim ovakva okupljanja, volim priče o našim običajima i ljude koji o tome znaju pričati, ali i mogućnost da mi mladi u tome učestvujemo, zajedno sa njima pričamo i učimo. Ako zaboravimo ko smo onda nećemo znati ni šta smo. Dovoljno nam je i zapada i urbanog sveta koji svakodnevno živimo, jer nam je to donelo ovo naše vreme, pa nas povratak korenima čini srećnijima, zadovoljnijima i ispunjenijima. Što se mene tiče, ja bih volela da ovakva okupljanja imamo svakog zimskog meseca – poručuje Marija. 

I bila je to poruka kojom su se učesnici prela razišli sa ovog druženja, ispraćeni adekvatnom pesmom baš kao i nekada.

“Pjevaj pjevče, tjeraj kući prelce,
Da ne prele sve do zore bjele …“

Ličko prelo okupilo je na jednom mestu pododbore  SKD „Prosvjeta“ Knin, Udbina i Donji Lapac, izvornu grupu „Plitvice“, Udruženje penzionera iz Donjeg Lapca, grupu Žegar, Gaju i Zlaju, Ličane i Dalmatince, pevače, guslare, diplare i pripovedače narodnih običaja i tradicije ličkih i dalmatinskih Srba.

*Ovaj tekst je nastao u sklopu projekta „Tu gdje živimo“ koji je podržao Fond za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije.