Sećanje na nestale ne bledi, nade u pronalazak sve manje

Pomenom žrtvama rata u Vukovaru je obeležen 30. avgust, odnosno Međunarodni dan nestalih lica. U crkvi Sv. oca Nikolaja najpre je održan pomen koji je služio prota Miljen Ilić, a nakon toga su predstavnici i članovi Udruženja porodica nestalih „Protiv zaborava” položili venac i bele ruže podno Spomen-krsta podignutog za nestale u crkvenoj porti. Okupljenima se potom sa nekoliko reči obratila saborska zastupnica Dragana Jeckov koja je navela probleme sa kojima se susreće ovo udruženje.

- Udruženje radi u specifičnim uslovima jer se o njegovom radu malo zna, o njemu se ne govori i on nikoga ne zanima. Mi nemamo dobru saradnju sa Ministarstvom branitelja jer se o civilnim žrtvama, pripadnicima srpske zajednice ne govori i ne želi govoriti. Zato je naša obaveza da govorimo da oni jesu stradali i da tražimo istinu o njima. Isto tako, saradnja nije dobra ni između dve države i to takođe treba reći. Rezultat toga je i dalje ova neizvesnost i to da i dalje ne znamo gotovo ništa o sudbinama ovih ljudi. Jedino što znamo je to da ih nema i jedino što mi poštovaoci i njihove porodice osećamo je tuga – rekla je Jeckov.

U ratovima na prostoru bivše Jugoslavije nestalo je oko 20 000 ljudi. Prema podacima sakupljenim od strane Međunarodne komisije za nestale osobe (ICMP), trenutno se kao nestalo vodi 11 226 ljudi, a samo u Hrvatskoj traga se za telima 1744 nestale osobe. Pronalazak tela i rasvetljavanje sudbine nestalih lica otežava protok vremena i nedostatak svedoka koji bi u tome mogli da pomognu, kao i loša saradnja među državama.

- Sem komemorativnih aktivnosti, obilazimo krajeve iz kojih potiču naše žrtve i na kojima smo podigli spomen-ploče, posećujemo rodbinu žrtava, i tako. Aktivnosti je bilo više kada je izrađivan Zakon o civilnim žrtvama rata, ali sada sa Ministarstvom nemamo nikakvu saradnju. Ne pozivaju nas ni na kakve sastanke niti na komemoracije. Kada je u pitanju rasvetljavanje sudbine nestalih nema nikakvog pomaka, a najviše boli kada sa druge strane čujemo optužbe na naš račun, kao da mi Srbi znamo sve. Ako već tako razmišljamo onda i mi možemo da kažemo, evo da pođemo od Vukovara, da i oni znaju ko je odveo Mladena Mrkića, Savu Damnjanovića, Daru Grujić i druge. Valjda i to neko od njih zna ko ih je odveo i gde su završili – upozorila je predsednica Udruženja „Protiv zaborava” Marica Šeatović koja je potvrdila da između Hrvatske i Srbije po pitanju rasvetljavanja sudbine nestalih ljudi već godinama nema nikakve saradnje.

- Jedni u druge upiru prst. Hrvatska tvrdi da je kriva Srbija, Srbija da je kriva Hrvatska i pomaka nema. Mi smo dosta puta pokušavali da stupimo u kontakt sa svim relevantnim institucijama, ali u tome nismo imali uspeha i stvari se ne pomeraju – istakla je Šeatović.

Nedostatak volje i opstrukcija države

Pred članove porodica nestalih godinama su isprečeni brojni problemi, od utvrđivanja statusa žrtve pa sve do sudskih postupaka za odštetu koje članovi porodica nestalih Srba u pravilu gube.

- U ratu sam izgubio suprugu koja je ostala u gradu misleći da joj, pošto je bila Hrvatica, neće niko nauditi. Međutim ona je doživela silovanje i na kraju je i 16. novembra 1991. godine i streljana. Suprugu sam pronašao i sahranio. Problem je nastao kasnije kada me advokat Toni Nobilo motivisao da tužim državu s obzirom da moja supruga nije stradala slučajno od gelera i granatiranja nego je nad njom izvršeno streljanje. Spor sa državom sam izgubio i morao sam da podmirim sve sudske troškove. Sada su mi neki troškovi vraćeni, ali mojim sinovima povrat nije izvršen iako je odluka o tome donesena i u Saboru, a razlog za to nije mi poznat. Navodno će se postupak ponoviti jer mnogi za to nisu znali pa nisu ni tražili da im se troškovi koje su imali vrate. Počinilac ubistva moje supruge je poznat, tu je u Vukovaru, slobodno hoda, a protiv njega nije podnesena nikakva krivična prijava iako moja supruga nije jedina koju je on ubio – ispričao je Bogdan Lukić o sudbini svoje supruge Ane.

Bogdan Lukić je svoju suprugu pronašao zahvaljujući tadašnjoj JNA koja je sve pronađene civile uredno nakon identifikacije i izrađene dokumentacije sahranila pod brojevima, međutim još je uvek veliki broj porodica koje nemaju ni najmanji trag niti saznanje o sudbini njihovih nestalih. Jedna od njih je i Jovanka Mišić iz Bršadina čiji suprug je nestao u Vinkovcima gde je radio kao mašinovođa.

- Izveden je iz kuće svog kolege koju su opkolili i odveli ga i od tada mu se izgubio svaki trag. Čuli smo da je ubijen. Već četiri godine je prošlo otkako smo predali zahtev za dobijanje statusa stradalnika rata i sad su me posle četiri godine odbili. Kao razlog su naveli da okolnosti stradanja mog supruga nisu poznate iako se dobro zna, jer bilo je svedoka, ko ga je odveo. Zna se da ako nekoga uhapsiš i odvedeš, ako se nije vratio da je ubijen. Tako da su okolnosti poznate, ali jednostavno oni to neće da priznaju. Pravni lek je da se žalim i idem dalje dokle god mogu i to ću i da radim – poručila je gospođa Mišić.

U Vukovaru je bio i predsednik SNV-a Boris Milošević koji je istakao da su mogućnosti saborskih zastupnika i srpskih političkih predstavnika po ovom pitanju veoma ograničene.

- Ono na šta mi možemo da se fokusiramo je da pružimo svu moguću podršku Udruženju „Protiv zaborava”, da budemo uz članove porodica koji traže svoje nestale, da znaju da na nas mogu da računaju u svakom pogledu, da im pružimo savet, pravnu pomoć i da politički zagovaramo da administracija i postupci koji se vode za ostvarivanje njihovih prava ne budu zakočeni i da ih oni ipak ostvare. Ovo pitanje već trideset godina nakon rata opterećuje brojne ljude i broj nestalih, iako je svake godine sve manji, je još uvek veoma velik. Mi nemamo previše međunarodnih adresa kojima bi mogli da se obratimo, ali postoje međunarodne institucije koje se bave potragom za nestalima, postoji i međunarodna organizacija koja je izradila i tražilicu za sve nestale na području bivše Jugoslavije i nastojaćemo da tu tražilicu radi javnosti javno promovišemo – poručio je predsednik SNV-a.

Međunarodni dan nestalih osoba u Republici Hrvatskoj obeležava se od 2002. godine, a proglasila ga je Organizacija Ujedinjenih nacija kao dan sećanja na sve ljude koji se smatraju nestalima, bez obzira da li su nestali u ratnim zbivanjima ili su bili žrtve zločina protiv čovečnosti ili kršenja ljudskih prava, a čije sudbine nisu poznate. To je uvek nova prilika da se pažnja javnosti skrene na ovo pitanje i da se podseti na probleme sa kojima se suočavaju potomci i rodbina žrtava.

Podsetimo da je Republika Hrvatska 2021. godine ratifikovala Međunarodnu konvenciju za zaštitu svih osoba od prisilnog nestanka, koja je za Republiku Hrvatsku stupila na snagu 2. marta 2022. godine. Prema toj Konvenciji, „žrtvom“ se smatra nestala osoba i bilo koja osoba koja je pretrpela štetu kao direktnu posledicu prisilnog nestanka. Članovi porodice nestale osobe imaju pravo da znaju istinu u odnosu na okolnosti prisilnog nestanka, napredak i rezultate istrage te sudbinu nestale osobe. Svaka državna stranka posredstvom glavnog sekretara Ujedinjenih nacija, izveštava Odbor UN za prisilne nestanke o merama preduzetim u cilju ispunjavanja obaveza iz ove Konvencije, u roku od dve godine od stupanja na snagu ove Konvencije za tu državu članicu. Svoj prvi izveštaj, Republika Hrvatska je predala 15. maja 2024. godine.

*Ovaj tekst je nastao u sklopu projekta „Tu gdje živimo“ koji je podržao Fond za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije.