Selo bez Srba i bez pravoslavnog hrama

Dolazak mitropolita dalmatinskog Nikodima u selo Dabar, na praznik Svete Velikomučenice Nedelje, nisu najavila crkvena zvona. U porti koju je nekada krasio pravoslavni hram posvećen Rođenju Sv. Jovana Krstitelja, među starim kamenim spomenicima ispisanim imenima i prezimenima pravoslavnih Srba koji su nekada živeli u ovom kraju, okupilo se tridesetak vernika koji su, uz sveštenstvo Eparhije dalmatinske, došli da dočekaju mitropolita. Među okupljenima nije bila ni Milica Stojanac, poslednja pravoslavna Srpkinja koja se u Dabar vratila posle rata. Pilipenda novog vremena, kako su je zvali, starica je na svaku službu Bogu pored ruševne svetinje stizala među prvima. Navršivši stotinu i jednu godinu, prevalivši čitav vek života preko svojih dalmatinskih pleća, koja su najteže muke savladala, otišla je Milica krajem prošle godine među svoje. Tiho i nenametljivo kako je i živela, preselila se među Dabrane čiji krstovi iznad mesta počivanja i dalje svedoče postojanje, čvrstu veru i identitet onih čije su žuljevite ruke krčile staze pravoslavlja nedaleko od obale Peručkog jezera.

Pravoslavni hram posvećen Rođenju Sv. Jovana Krstitelja podignut šezdesetih godina prošlog veka, do temelja je miniran u poslednjem ratu kada je i stanovništvo Dabra bilo prinuđeno da napusti svoja ognjišta. Iako je od njega, kao istrajni svedok nekadašnjeg postojanja, ostala samo kupola, poslednje četiri godine na temeljima ruševine redovno se vrše bogosluženja, makar dva puta godišnje.
- Iako je hram posvećen Rođenju Svetog Jovana Krstitelja, hramovna slava proslavljala se na Svetu Nedelju kada se najviše ljudi i okupljalo na ovom mestu. Zadužbinari crkve su braća Plavša, od kojih je protojerej-stavrofor Marko Plavša bio ugledni splitski paroh rodom iz ovog sela. On je i započeo izgradnju crkve ali je, prema podacima s kojima raspolažemo, u toku gradnje preminuo pa je započeti posao okončao njegov brat te je crkva završena 1969. godine. Obojica braće sahranjena su u neposrednoj blizini crkve, ktitor sa desne strane, a sveštenik ispred oltarskog dela. Bio je to mali seoski hram, s grobljem u blizini, za potrebe stanovnika sela Dabar. Hram je u poslednjem ratu miniran i do današnjeg dana nije obnovljen. Ipak, blagoslovom našeg mitropolita od 2021. godine na temelju porušene crkve redovno se služi liturgija i verujemo da će doći vreme kada ćemo ovaj hram i ponovo obnoviti i u njemu molitve Bogu uznositi - pojašnjava nam kratku istoriju dabarskog hrama sveštenik Lazar Prijić, paroh vrlički. 

Upravo to je jedan od razloga odluke mitropolita dalmatinskog da se liturgije o praznicima redovno služe, posebno na porušenim i devastiranim pravoslavnim bogomoljama i u pustim selima gde pravoslavnih Srba više nema ili ih je sve manje.

- Naša je Sveta Crkva zasnovana na krvi mučenika koji su u prvim vekovima stradali zato što su ispovedali ime Gospodnje. Oni nisu pristajali ni na šta drugo nego da javno ispovede da su učenici Hristovi, da veruju u Trojedinoga Boga i u Svetu Crkvu i zato su nažalost mnogi postradali. Njihova vera je ona koja je temelj svega što se dešava u Crkvi, pa i ovome svetu koji u zlu leži, kako se to kaže u Jevanđenju. Ona je temelj i nama koji danas prebivamo ovde i to uvek treba da imamo na umu, da treba da se ugledamo na svetitelje koji su postradali u ime Gospodnje, a i na naše slavne pretke koji su bili poput njih. Svi mi, gorštaci na mnoge načine, poreklom iz ovih krajeva podno Dinare i šire, imamo tu dinarsku prirodu. Ali da nemamo tu prirodu ne bismo ni opstali na ovim prostorima. Apostol Pavle je rekao: „Blagosiljajte a ne kunite”, pozvavši nas da se usrdno molimo Bogu i ispunjavamo zapovesti iz Jevanđelja. Mučenici, kada su odlazili da stradaju, da postradaju, a takva je bila i Sveta Velikomučenica Nedelja koja nas je okupila danas ovde, odlazili su veselo, bez mržnje, da život polože za Isusa Hrista. Mi se nalazimo na svetom mestu, služili smo liturgiju na temelju srušenog hrama, na prestolu koji je preživeo rušenje, ali smo time svedoci ponovnog okupljanja naroda koji prinosi molitve Gospodu i blagosilja i one koji su crkve rušili, jer nas na to poziva i sam Gospod. Kroz to pokazujemo da jesmo istinski učenici Njegovi - istakao je mitropolit Nikodim, pozivajući narod da se i dalje okuplja, a sveštenike da služe na ovakvim mestima, čvrsto verujući da će se današnje crkvene ruševine tako brže obnoviti i ponovo pod svojim svodovima okupljati pravoslavni živalj ovih stradalnih krajeva.

Nakon osvećenja slavskih prinosa, izvršenog na grobu upokojenog sveštenika i zadužbinara Marka Plavše, čast da ovogodišnji slavski kolač prelomi sa mitropolitom dalmatinskim pripala je domaćinu Branku Stojancu, rođenom u Dabru.

- Dabar je u prošlosti bilo selo naseljeno mešanim stanovništvom, pravoslavcima i katolicima, Srbima i Hrvatima koji su zajedno i složno živeli, međusobno se ženili i udavali, kumovali, jedni drugima na veselja odlazili sve do devedesetih godina kada nas je zlo zadesilo. Narod se bavio poljoprivredom, stočarstvom, neki su bili zaposleni u Sinju ili Splitu, a pedeset kuća ili dimova, kako mi to kažemo, bile su pune čeljadi. Od Srba, ovde su živeli Stojanci, Kovačići i Nenadići, a sada od njih niko živ u selu nema. Crkva je minirana, kuće zapaljene ili porušene, narod se raselio na sve strane. Ni ja više ne živim ovde, dođem ali mi je svaki put sve teže kad ovo sve vidim. Kod većine je tako, što kažu, idi, vidi pa se vrći nazad. Sumnjam da će se iko više, bar za našeg vremena, vratiti da bi ovde živeo. Kako? Od čega? Mogu da dođem, vidim, obiđem, ali za mene ovde više nema života. U Srbiji mi je porodica, deca, unučad, otac i majka, brat, sestre, tamo smo se skućili i šta ja onda da radim sam ovde. Ni Hrvata više nema ovde kao nekad, mladi su otišli, a kamoli nas Srba koji smo bez svega ostali - sa žalom, ali iskreno i pomirljivo priča Branko, ne preterano srećan što njegov sin ipak, više od svega voli Dabar i svaki slobodan dan koristi da mu se vrati.

Obnovio ujakovu kuću da očuva sećanje

Milan Stojanac, Brankov naslednik, doputovao je iz Beograda noć uoči praznika. Stigao je i posluženje da pripremi, da stolove i suncobrane u avliji postavi, da onaj ko crkvi dođe ima gde od žege da se sakrije i okrepi. Njega je i ovaj put srce dovelo, kako kaže, kao i svih prethodnih godina, kao i onih dana kada ništa osim ruševina ovde nije imao.

- Ova kuća, pred kojom danas sedimo, pripadala je mom pokojnom ujaku koji je u selu ubijen. Nije ratovao, komšije su ga dozvale da im oko auta pomogne, napravili mu sačekušu i mučki ga ubili. Roditelji njegovi su ga sakupljali da bi ga mogli sahraniti tu na našem groblju. To me je u početku vuklo, dug i sećanje na njegovo stradanje. Nisam ni očevu ni majčinu kuću obnovio nego njegovu. Kada sam ocu rekao svoje namere, rekao mi je da će me se odreći kad prvi dinar ovde uložim - priseća se Milan pa zastaje, uzima vazduha i svaki atom muške snage koristi da emocije suzbije, ali ne uspeva i suze same teku.

- Kada sam počeo, nisam imao sredstava, ušteđevine da bilo šta značajnije napravim. Imam u Srbiji porodicu, deca su bila mala, trebalo je tamo živeti. Ali kad sam taj prvi dinar ovde uložio, onda je sve nekako krenulo. Ni sam ne znam kako, za sve što je trebalo i novci su stizali. Neko će reći nije to ko zna koliko, ali za mene jeste. Nakon svakog dolaska morao sam raditi servis na kolima, putevi su bili loši, a to je samo jedna mala stavka. Danas, nakon par godina od početka obnove, napravio sam sve uslove da mi može doći porodica, supruga i deca, otac i majka, a sada kad vidim ove ljude u dvorištu za stolom, snage nemam ni govoriti, teško je objasniti koliko mi sve to znači. Po nekoliko puta godišnje sam u Dabru, nagovaram svoje rođake i prijatelje da dolaze, da obnavljaju, da ne prepuste zaboravu ni kuće ni groblje. Oni koji ne mogu dolaziti bar da ne prodaju zemlju u bescenje, jer i toga ima, jer ta je zemlja bila sve što su naši preci imali i nama ostavili. Ako Bog da pokrenućemo se i da crkvu obnovimo, tamo gde je volje ima i načina, pa i ja sam živi svedok tome - priča nam Milan i sam priznajući da se ne seća kada su ga emocije toliko slomile kao te nedelje, u Dabru.

Nakon što se ponovo vrati u Srbiju, ostaće Dabar pust, bez Srba da dočekuju i ispraćaju, bez zvuka crkvenih zvona, bez Milice da svedoči kako u selu ipak ima života. Samo vera će ostati, vera koju su čuvali oni čiji zemni ostaci počivaju pored kupole miniranog hrama, vera sa prestola na kojem se uznosila molitva Bogu, vera koja ostaje na mestu gde je ruka ljudska rušila, a blagodat Božja se opet podiže, iz krsta koji rađa život i vaskrsenje.

„Ako Gospod ne sazida dom, uzalud se muče zidari” (Psalam 126,1).

Ovaj tekst je sufinansiran od strane Ministarstva informisanja i telekomunikacija Republike Srbije u okviru projekta „Temelji srpskog identiteta u Hrvatskoj“.