Slava ruševnog pravoslavnog hrama u selu bez ijednog Srbina

Boja Kovačević, poslednja pravoslavna Srpkinja iz sela Uništa, nije dočekala dan u kojem bi njen hram osvanuo okrovljen, a crkvena zvona ponovo odjeknula sve do vrhova Dinare. Bila je to njena jedina želja kada smo je pre dve godine, nešto ranije od ovog datuma, obišli u njenim rodnim Uništima, na pragu porodične kuće, u devedeset i drugoj godini života.

Živela je tada sama u zaseoku Kovačevići, peške odlazila do crkve i groblja u Uništima, redovno sveću palila na mestu gde su zajedno počivali zemni ostaci pravoslavaca i katolika iz ovog sela u dve države. Tu su bili grobovi njenih roditelja, najbližih srodnika, komšija i kumova, uz hram koji je tokom poslednjeg velikog šumskog požara koji je zahvatio ovaj kraj 2001- 2002. godine stradao i ostao bez krova.

- Kada nemam s kim progovoriti, uzmem štap u ruke i prošetam do groblja. Tu su moji, a tu sam i sebi za života mesto napravila, pa kad zeman dođe da se niko drugi o tome ne stara. Volela bih još dočekati krov na ovoj našoj crkvi, pa da me odavde iznesu kako dolikuje – reče nam tada Boja.
Nije nas ove godine, sa štapom u ruci, dočekala na putu koji vodi do hrama. 

Nakon provere granične policijske patrole i administrativnih barijera koje se moraju proći da bi se došlo do ovog sela koje pripada opštini Bosansko Grahovo, a u koje se jedinim legalnim putem može samo iz Republike Hrvatske, ukazaše se obronci moćne planine Dinare i nepregledni pašnjaci na kojima su nekada, u ona srećna vremena, u ispaši boravila na hiljade grla stoke. Da je priroda vladar ovog kraja kroz koji ljudska noga sve ređe zalazi, vidno je na svakom pedlju zarasle i šumom obrasle zemlje. Na putnom pravcu koji vodi do sela, iz tog nepregleda, pojavi se jedno poznato lice. Sitnim, ali ubrzanim korakom, sa torbicom u jednoj, a štapom u drugoj ruci, obazrivo gazeći kroz visoku travu na asfalt kroči Mara Milaš. Na zvuk automobila zastade i mahnu rukom u znak pozdrava.

- Krenula sam u crkvu, kao i svake godine na ovaj dan. Danas su Duhovi, slava je crkve, pa idem sveću na groblje upaliti i Bogu se pomoliti. Jedva se probih do puta, sve je zaraslo, trava visoka, rastinje obuzelo, a ima i zmija. Nisam mogla nego preko Glavaša, okolnim putem. Dolazim od kad sam se rodila, od kada znam za sebe, samo je tada bilo lakše i brže, noge su lakše nosile – kroz osmeh će Mara, prihvatajući ponudu da joj do crkve skratimo koji kilometar pešačenja.

Od njene Cetine do Uništa vodi regularni put u dužini od 25 kilometara, ali Mara nije htela, kako kaže, nikome se moliti ni smetati, pa je ranom zorom, već oko šest sati, peške krenula na prazničnu liturgiju u hram. Sama, u osamdeset i trećoj godini života. Dok je Mara sveće palila pred hram su već pristizali ljudi od Sinja, do Knina, Grahova i Beograda. Umesto crkvenih zvona tišinu je razbijao cvrkut ptica, lagani povetarac sa Dinare i zveckanje kadionice kojom je sveštenstvo i monaštvo išlo u susret Mitropolitu dalmatinskom.

„Najvažnije je da se držimo reči iz Jevanđelja“

Povodom molitvene proslave slave hrama Svete Trojice u Uništima, Njegovo Visokopreosveštenstvo Mitropolit dalmatinski Nikodim služio je na praznik Silaska Svetog Duha na apostole, Pedesetnicu – Duhove, liturgiju u ovoj svetinji koja, uprkos administrativnom opštinskom sedištu u Bosanskom Grahovu, pripada crkvenoj opštini Vrlika i Eparhiji dalmatinskoj. Nakon zaamvone molitve krenuo je trokratni molitveni ophod oko svetog hrama, uz čitanje odeljaka iz Svetog Pisma i pojanje pohvalnih pesama prazniku, a potom su osveštani slavski darovi i prelomljen slavski kolač. Čestitajući praznik i hramovnu slavu svima sabranima Visokopreosvećeni je u svojoj besedi govorio o prazniku Duhovi, te istakao da je tokom liturgijskog sabranja uznosio molitve Gospodu da ovaj hram ponovo bude obnovljen i okrovljen.

- Za nas, draga braćo i sestre, najvažnije je da se držimo reči iz Jevanđelja, da te reči živimo i ispunjavamo. Reči Jevanđelja nas uče da ljubimo Gospoda Boga svoga i da ljubimo bližnjega svoga kao samoga sebe, jer ako ne možemo da volimo one koji su nam najbliži, onda ne možemo ni Gospoda da volimo. Isto tako te reči nam ukazuju da trebamo voleti i neprijatelje svoje, one koji su nam zlo činili, jer smo i na to pozvani. Danas smo pročitali molitve kroz koje smo prizvli Duha Svetog da siđe i na nas i nadam se da će Gospod ispuniti naše molbe, da ćemo se mi ispraviti, da ćemo ovaj hram ponovo obnoviti i da ćemo se okupljati, sabirati na liturgiji pod njegovim krovom. Kako su apostoli rekli Gospodu na Preobraženje „Lepo nam je danas ovde bilo“, tako je i nama danas ovde bio lepo, oseća se priroda, blagodat i lakše smo se mogli približilti Gospodu ukoliko smo to hteli i želeli - istakao je, između ostalog, Mitropolit Nikodim izrazivši zahvalnost svima koji su došli na hramovnu slavu u ovo danas pusto selo.

Ne zaboravljaju rodnu grudu

Čast da slavski kolač prelomi sa Mitropolitom pripala je Dragiši Kovačeviću iz Grahova. Selo odakle mu preci potiču Dragiša je napustio kao trogodišnji dečak preselivši se sa roditeljima u Bosansko Grahovo, ali Uništa nikada nije izbrisao iz sećanja i uvek im se sa radošću vraćao.

- U zaseoku Kovačevići rođen sam 1960. godine, ali smo odavde preselili u Grahovo gde i danas živim. Svaki put kad dođem osećam se i srećno i ispunjeno, a dolazim kad god mogu. Čak i u vreme korone, kada se bez vakcine nije moglo preko državne granice, ja sam sa nekim malim motorom, preko Dinare, šumskim stazama dolazio u selo. Bio sam prisutan i na prvoj liturgiji u hramu posle rata. Kad se setim svog detinjstva, mogu reći da je meni kao nagrada bila mogućnost da dođem ovde u toku letnjeg i zimskog raspusta. Preko planine smo peške išli kilometrima, ali nam to nikada nije bilo teško. Znam da bi i danas mnogi voleli da su ovde, ali nisu u mogućnosti. Iako je selo pusto i u mojim Kovačevićima danas više nikoga nema, ja se nadam da će naš narod u budućnosti imati više i snage i sredstava da dolazi, da obilazi svoju rodnu grudu i grobove svojih predaka ne prepuste zaboravu – priča Dragiša čiji je otac takođe sahranjen na uništanskom groblju.

Tu obavezu da za života otrgne od zaborava mesto počivališta svojih upokojenih, kao amanet nosi i Marija Zelenović, rođena Uništanka udata u Cetinu. Teško joj je, kaže, svaki put kad dođe, pa surova stvarnost oživi uspomene na lepa i srećna vremena i ljude kojih više nema. 

- Šta da vam kažem, čitavo selo je bilo puno naroda. Svi smo bili povezani, svi sa svima u nekim rodbinskim vezama. Bavili se ljudi stočarstvom, kupile se torine leti, izlazili gore na Doce s blagom. Jedni drugima išli na Božić, proslave, praznike. Živeli smo i lepo i dobro, zajedno se radovali i zajedno na istom groblju sahranjivali. Crkva je na radost zvonila i brecala svima, bilo da su Srbi ili Hrvati, a danas više nikoga nema. Moja tetka Boja bila je poslednja meštanka u Kovačevićima, a juče je i njoj služen jednogodišnji pomen. Tuga me uhvati, a srce se stegne kad vidim. Da Bog da da naš narod opet pogleda na ovo svoje selo, jedan i drugi, pa da se crkva okrovi, da se zvona na nju vrate pa da opet odjekuju obroncima Dinare, kao nekada što smo ih mi slušali dok smo stada po planini čuvali. Ako i nema ljudi u selima, imamo naše grobove ovde, neka njima ova crkva služi – kroz suze izgovara Marija, sa nadom da će se njena želja o obnovi crkve ispuniti. Ista ona želja koju je do poslednjeg dana života imala i njena tetka Boja.

Ipak, nije Boja zauvek napustila svoja Uništa, kao ni mnogi drugi Kovačevići, Maljkovići, Petkovići, pa ni Samardžije, Galioti i Grizelji, čiji se grobovi danas jasno vide u porti hrama, odolevajući vremenu i nedaćama. Oni će i dalje ostati tamo, kao svedok i podsetnik na one koji su pre više od tri veka podigli crkvu u ovom selu, Dinarom hodili, časne, vredne i poštene generacije u svet poslali.

Njihovo molitveno zastupništvo pred Gospodom, njihova nebeska straža nad ruševnim hramom i pustim selom, biće na korist svim njihovim naslednicima koji će se, kad za to dođe vreme, ponovo uz zvuke zvona, sabirati pod svodovima hrama Svete Trojice u Uništima.