Zlato evropsko i naše

Evropsko prvenstvo u kikboksingu za decu, kadete i juniore u Istambulu nedavno je završeno, ali o mladim, uspešnim i perspektivnim učesnicima koji su se vratili sa najsjajnijim odličjima i istaknutim rezultatima dobar deo javnosti, pa čak ni one sportske, nije imao prilike da čuje. Izuzev njihovih trenera, klubova u kojima naporno treniraju, gotovo da im niko nije posvetio zasluženu pažnju. Čak ni to što su na evropskom takmičenju predstavljali reprezentaciju države u kojoj su rođeni i odrastaju, nije mnogo pomoglo. U vremenima poput ovih koja nas lakše i brže informišu o onim lošim primerima, ne ostavljajući mnogo prostora svetlim uzdanicama koje tek grade svoj trnovit put, mi smo birali Petru Simić. Petru koja je na tom nedavno održanom prvenstvu u Turskoj osvojila jedino zlato u ringu, kao mlađa juniorka u kategoriji od četrnaest do šesnaest godina. Ova petnaestogodišnja devojčica, tinejdžerka, rođena je i odrasta u Zagrebu. Sportom se bavi sedam godina, a tek nepune dve godine je u disciplini u kojoj je osvojila evropsko zlato.

- Sa sedam godina počela sam trenirati te kvon do. Pet godina sam se posvetila tom sportu ali sam, zajedno sa trenerom, ipak uvidela da je kik boks ono što mi više odgovara. Uskoro će dve godine kako sam prešla u ring, a rezultati su, verujem, pokazatelj naše dobre procene - skromno i sa osmehom kaže nam Petra.

Zahvaljujući, kako sama kaže, dobroj proceni njenog trenera Dražena Stojanovića, napornim i čestim treninzima, ali i podršci kluba Pit Bul Džim u čijim je redovima od svojih prvih sportskih koraka, Petra je sa prvog velikog takmičenja na kojem je učestvovalo 1628 takmičara iz trideset i osam zemalja, kući donela najsjajniju medalju.

- Najveću zahvalnost dugujem prvenstveno svom treneru Draženu, njegovoj ćerki Ani Stojanović i njenim savetima i pomoći, mom klubu koji stoji iza mene, svom prijatelju Ivanu koji je na istom takmičenju osvojio srebrnu medalju, a istovremeno meni bio najveća podrška - ističe Petra one koji su verovali u njene prve borbe.

U gradu u kojem je rođena i odrasta, među njenim vršnjacima i školskim prijateljima, biti evropski prvak i nije neki preveliki uspeh. Ali tamo gde Petru srce više vuče, u rodnom kraju njenog oca, selu gde žive njeni deda i baka, prijatelji koje je sticala u vreme školskih praznika, Petrin uspeh služi na ponos. Taj deo svog identiteta, pripadnost koju sve više oseća svakim novim dolaskom, zato sa ponosom ističe.

- Za Zagreb me veže klub, sport i treninzi, a za Knin sve ostalo. Moj otac je rođen u selu Orlić kod Knina i ovde sam provodila sve svoje slobodne dane, školske raspuste, većinu detinjstva. Svaki odlazak u Zagreb i tada mi je teško padao, jer ovde su ljudi drugačiji, neposredni, bliski, srdačni, topliji i otvoreniji jedni ka drugima. Kako sam odrastala tako sam upoznavala i svoje vršnjake, kako iz sela tako i iz Knina, i zato sada svaki svoj slobodan dan nastojim da dođem i provedem ovde - ponosno ističe Petra.

U prilog njenim rečima svedoči i doček koji su joj upravo oni o kojima priča sa najviše ljubavi priredili kada im se, sa medaljom oko vrata, iz Turske vratila u Orlić. Ponosni što, i u ovim vremenima, ovo dalmatinsko selo ponovo ima svoje uzdanice, jednako koliko je i sama Petra ponosna na svoje poreklo i kraj u kojem je, kako ističe, naučila ono najvrednije.

- Moji roditelji su odrastali u patrijarhalnim porodicama, malim sredinama sa vrednim i poštenim ljudima, gde je jako važno biti dobar čovek. Porodica je stub zdravog društva, tome su nas učili roditelji, odgajajući nas u pravoslavnoj veri, negujući sve običaje i poštujući tradiciju našeg naroda. Vera se poštuje gde god da ste, ali sam ja svoju najviše spoznala upravo ovde, u svetinjama koje posećujemo dolaskom u Dalmaciju - odaje nam Petra na kraju.

Iako ovo nije jedini uspeh koji je Petra do sada postigla, kao najveći do sada posebno je vredan pažnje. Nakon kratkog boravka u Orliću, vraća se Zagrebu, školskim obavezama, svakodnevnim treninzima i pripremama za neka nova takmičenja.

Na svim što dolaze, želimo joj mnogo uspeha i još mnogo zlatnih medalja koje ćemo, kao i ovu, s ponosom slaviti.

*Ovaj tekst je nastao u sklopu projekta „Tu gdje živimo“ koji je podržao Fond za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije.