Što je Vuk bio u književnosti, Arsenović je bio u etnografiji

Vukovarski istoričar i publicista Borivoj Čalić predstavio je 20. maja svoju novu, treću publikaciju iz edicije „Stari Vukovar – ljudi, mesta, događaji…“ koju je pokrenula Ustanova u kulturi Srpski dom. Kao i prethodne dve i ova je nastala na osnovu autorovih predavanja u Srpskom domu o znamenitim Vukovarcima. Sada je na red došao Nikola Arsenović o kome se danas malo zna, a koji zbog svog predanog rada na prikupljanju etnološke građe o Srbima sa južnoslovenskog prostora zaslužuje da bude zabeležen i na ovakav način. Upravo to i jeste glavni cilj pokretanja ove edicije.

- Nikola Arsenović rođen je u selu Vera 1821. godine, krojački zanat je izučio najverovatnije u Osijeku, dok je godine naukovanja proveo u Evropi. Veruje se da je stigao čak i do Pariza, a svakako je bio u Nemačkoj i Austriji. U Vukovaru je oko 1850. otvorio, danas bi to tako rekli, jedan krojački salon u kojem je radilo čak osam zaposlenih. To je bila jedna manufakturna radnja u kojoj je šivana odeća za sve slojeve stanovništva – od seljačke, preko svešteničke i vojničke pa do građanske. Neki unutrašnji poriv naveo je Arsenovića da putuje po južnoslovenskom prostoru i on je negde 1866. napustio Vukovar, putovao sledećih 20 godina i putem slikao narodne nošnje i ornamente koji se na njima nalaze. Bilo je to vreme kada manufakturna proizvodnja odeće polako prodire u modu i odevanje i to narodno se već polako gubilo i zapostavljalo i on je došao na misao da likovno dokumentuje narodne nošnje Srba sa tog prostora – objašnjava Čalić.

Na svom putu Arsenović je slikao akvarele i na njima beležio podatke odakle je pojedina nošnja, je li ona za mlade ili za stare i došao je na ideju da se osnuje zanatska škola. U tu svrhu napisao je i jednu knjižicu u kojoj je izneo ceo program škole za krojenje.

- Izradio je čak i normativnu osnovu, napisao statut, rešio pitanje upravljanja, finansiranja pa čak i uradio nastavni plan i program. Pokušavao je sa osnivanjem škole u više mesta, ali je, najviše zbog odbijanja tadašnjih vlasti, njegova inicijativa propala. Ipak, on je u toj svojoj knjizi ostavio jednu sociološku studiju o stanju zanatstva svog vremena. On je zapravo materijalno propao, pokušavao je da svoju zbirku proda na raznim stranama, ali je dobijao odbijenice i iz Zagreba, i iz Austrije i Pešte i na kraju je tu zbirku otkupila srpska vlada za potrebe Etnografskog odeljenja Narodnog muzeja u Beogradu. Danas je njegova zbirka deo najstarijeg fonda tog muzeja iako, nažalost, nije sačuvana u celini što se desilo iz raznih razloga. Pojedini slikari su, na primer, pozajmljivali njegove radove da bi na svoje slike s istorijskom tematikom verno preneli motive narodnih nošnji, a onda ih ne bi vratili – navodi Čalić.

Nikola Arsenović je nakon moždanog udara umro u Beogradu 1887. u bolnici među sirotinjom i danas mu se ne zna za grob. Kao ličnost, Arsenović je bio ispred svog vremena i posmatran kroz prizmu doba u kom je živeo, istakao je Čalić, a moglo bi se reći da je u likovnom smislu bio pandan Vuku Karadžiću u književnosti, jer je Vuk sakupljao narodne umotvorine, a on etnografsku građu.

Srpski dom planira da nastavi sa ovom edicijom i da tokom godine izdaje po dve ovakve knjige.

- U drugom polugodištu planiramo da objavimo knjigu o Hugu Klajnu što će se na neki način poklopiti i sa petim Klajn film festivalom. Tako da će svi oni koji ga budu posetili, a i svi koji bi na neki drugi način učestvovali u njemu, tu pre svega mislim na decu iz škola, moći da saznaju ko je zapravo bio Hugo Klajn. Kada je reč o Nikoli Arsenoviću mislim da je on bio preteča naše etnografije i iza sebe je ostavio veliku zbirku akvarela iz krajeva koje je proputovao i gde je slikao i beležio i mislim da s ponosom možemo reći da smo u našem gradu imali takvog čoveka – istakao je direktor Srpskog doma Nebojša Vidović.

Publikacija je bogato ilustrovana, a autor i izdavač zahvalni su Etnografskom muzeju u Beogradu na dozvoli za objavljivanje ilustracija iz Zbirke Nikole Arsenovića. Kao i prethodna izdanja iz ovog serijala i ovo je finansirano sredstvima Ureda za ljudska prava i prava nacionalnih manjina RH i Srpskog narodnog veća iz Zagreba.