IN MEMORIAM Gordana Pavić (1948-2023)

Gordana Pavić rođena je 26. avgusta 1948. godine u Dalju, od rođenja je bila slepa pa je zahvaljujući upornosti njene majke u Zemunu završila Školu za decu oštećenog vida „Veljko Ramadanović”. Služila se Brajevom azbukom, a ta veština pomogla joj je da savlada i druge. Od 1968. do 1991. godine radila je na centrali Vodovoda Osijek. Nedostatak vida nadoknadila je unutrašnjim porivom da stvara, a razvila je i dobru memoriju pa je tako znala napamet preko 3.000 telefonskih brojeva što je bolje od svega govorilo sa koliko je ljudi bila u kontaktu.

Najbolje se osećala u društvu dece, redovno je posećivala dečje vrtiće i učestvovala je u njihovim priredbama. Bila je učesnik svih pesničkih susreta na području istočne Slavonije, Baranje i zapadnog Srema, predsednica Udruženja penzionera i oštećenih penzionera opštine Erdut, članica Gradske organizacije saveza slepih Novi Sad, Udruženja slepih Osijek, Srpskog kulturnog društva „Prosvjeta” pododbora Dalj i počasna članica Udruženja žena Dalj. Sarađivala je sa Radio Borovom i Radio Dunavom, dečjim časopisom „Bijela pčela” iz Rijeke kao i sa svim zvučnim Brajevim glasilima za slepe i slabovide osobe koji izlaze u Srbiji i Crnoj Gori. 

Bila je veoma svestrana, objavila je mnoštvo zbirki pesama i pripovedaka, napisala je i jedan roman, jednu dramu i objavila zbirku aforizama. Njene priče posedovale su neke od karakterističnih osobina bajki, u njima nije bilo mitoloških bića ni fantastike, ali iako su govorile o svakodnevici bile su poput bajki. U njima je svet bio oštro podeljen na crno i belo, dobro je uvek pobeđivalo, a negativci su bivali kažnjeni.

Poezija satkana od ljubavi prema životu

Gordana Pavić srpska pesnikinja koja ne zna za prepreke

Iako nije videla očinjim vidom, njen život nije bio prekriven tamom, bio je obasjan svetlom upornosti i ljubavlju kojom se okružila. Imala je mnoštvo prijatelja i u svom rodnom Dalju izuzetno cenjena i uvažavana.

- Usrećuje me kada su drugi srećni, kada neko uspe u životu, kada su svi zdravi, kada je mir i kada nema ratova. Danas je u životu teško nešto postići, ali ja se života ne bojim. Mora se biti pametan, uporan, a najbolji psihijatar za čoveka je rad – govorila je Gordana Pavić.

Poslednje druženje sa Gordanom Pavić imali smo 22. decembra u daljskom Domu kulture na novoj manifestaciji pod nazivom „Prelo – Zlatne ruke vredno rade”, koju je upravo ona osmislila i organizovala.

Od 1989. do danas objavila je roman „Teku kapi vrline” i zbirke pesama „Sećanja”, „Blago očima”, „Pesma ume”, „Vruć vetar”, zbirku pripovedaka „Tetka Slavkina baština”, zbirku pesama „Uteši, Bože”, zbirku pesama za decu „Zlatokosa”, knjigu aforizama „Složna braća ne žive zajedno”, zbirku pesama „Čudotvorac”, knjigu dramskih tekstova „Moj brat na visokom položaju” i zbirku pesama „Višnja na krilu sunca” i „Svetle tačke naših života”.

Poslednja njena knjiga „Svetle tačke naših života” objavljena je 2020. godine, a najavila je i novu „Dnevnik moje svakodnevnice” koju nije stigla da promoviše.

Neka joj je večna pamjat!