„Iskra” zaiskrila i u Kistanjama

Kistanjska zgrada Doma Kulture ispunjena do poslednjeg mesta čak i onih za stajanje, mnoštvo pomešanih emocija, od smeha do suza, tišina kroz koju su odzvanjale svaka izgovorena reč i uzdah, priča o životu Nikolinom, Milutinovom, ali i ostalih članova porodice Tesla, iz ugla njegove majke Đuke, samo su neki u nizu utisaka koji su obeležili izvođenje monodrame „Iskra” u Kistanjama.

„Dolazak Tesle” u Bukovicu, u ovo dalmatinsko mesto u kojem je poslednje dane života, u zgradi preko puta Doma Kulture, proživela Nikolina rođena sestra, protinica Angelina Trbojević, bio je jedinstven događaj za publiku, ali i samu glumicu kojoj se ideja o predstavi, kako sama kaže, javila kao neka vrsta vizije, misije, koja je baš njoj bila namenjena.

- Ma koliko bilo neverovatno, ja sam u vreme korone sanjala predstavu o Tesli. Kad sam se probudila, samo sam rekla: „Iskra”, to je to! Krčkalo se to u meni dugo. Prva zamisao bila je da uradim duo dramu, da nađem kolegu koji će da glumi malog Teslu, a ja da budem u ulozi majke koju sam već tada osećala. Međutim, vrlo brzo sam se predomislila i rekla ne, radiću Đuku, ja nju osećam i ona meni pripada. Kada sam sa istoričarkom Aleksandrom Ninković i još nekim istoričarima, glumcima iz Beograda i Zagreba došla do toga da niko nikada nije obradio Đukin lik, kroz neku ulogu, ali ni Teslu iz perspektive njegove majke ostala sam u neverici. Od toliko glumica sa ovih prostora, za toliko vremena, niko nije uradio baš to, e to je bila potvrda da je meni namenjena i meni suđena baš ova uloga. O Tesli su se snimali serijali, filmovi, predstave, ali nikad iz vizure njegove majke koja razotkriva porodične pretke, život i odrastanje Nikole, osvetljava njegov lik celim snopom detalja iz njegova života koji su ga učinili onim što jeste i što je bio – još pod utiscima nakon predstave u Kistanjama priča Maja Kolundžija Zoroe.

Stranice i stranice teksta koje je vremenom prikupila ne samo o Nikolinom životu, već o porodici Tesla, ali i Đukinim roditeljima, životu pre udaje za Milutina Teslu, svešteničkim lozama obe porodice, životu pravoslavnog sveštenika, njegove popadije i njihovih petoro dece u Lici vazda lepoj ali neretko surovoj, trebalo je sažeti u jednu monodramu, ostati dosledan svakom delu njihovih života i što verodostojnije to preneti publici.

- Važno je bilo da sve ostane iskreno i čestito, ono što je bilo istorijski i činjenično potkrepljeno nisam želela da menjam. Vodila sam se time da ne oskrnavim ni jednu činjenicu, godinu, ono što je moralo biti dramaturški izvedeno, publici gledljivo, prilagođavalo se iz tih činjeničnih stvari. Išla sam osećajem i čistim srcem, znala sam da radim nešto vredno i to je bila moja vodilja. Potičem iz ovih krajeva i znam kakve su naše majke, Ličanke ili Dalmatinke gotovo svejedno. Od mojih rodnih Kolundžija do Đukinog Tomingaja svega je 40 kilometara, a to nije isto nebo već isti oblak. Ovaj kamen iznedrio je jake i snažne žene, ali žene donekle škrte, tvrde, ne da pomognu drugima već zato što im je porodica na prvom mestu, i sve što rade prvenstveno rade za svoju decu boreći se kao najhrabrije lavice da ih zaštite u svakoj prilici, da za njih od svojih usta odvoje u najvećem siromaštvu. Ovi krajevi dali su brojna, velika imena kroz našu istoriju, i kako ne smemo njih zaboravljati tako ne smemo ni onu lozu od koje su potekli – kaže glumica.

Nakon premijere u Smiljanu, predstava odigrana u Žegaru i Kistanjama

Do sada je predstava odigrana u Beogradu, Teslinom Siljanu, gde je premijerno izvedena, potom u Žegaru i Kistanjama. Svako od tih mesta opravdalo je i povod i emociju, svako je u sebe ponovo ugradilo onu „Iskru” Đukinog, Milutinovog, Teslinog, Daninog, ali i života Angeline, Milke i Marice koje je Maja kroz svoje emotivne monologe ponovo oživela.

- Imali smo pretpremijeru u Beogradu, u Kapetan Mišinom zdanju, zgradi koja je izgrađena 1805. a Tesla je u njoj bio 1892. kad je sahranjivao majku, i to je jedini put kada je uopšte bio u Beogradu. Premijeru smo, naravno, priredili u Smiljanu ispred hrama u kojem je Tesla kršten i u kojoj je službovao njegov otac Milutin. U Smiljanu je Nikola učinio svoje prve korake, tamo se rodila ideja koja će promeniti čitav svet. U predstavi vidite tu njegovu majku Đuku koja čeka da joj se sin vrati iz Amerike i da bude njeno svetlo koje će obasjati celu kuću. Ali, ne strujom, nego svojim očima. Bila ga je željna kao majka sina, ne naučnika. U istom danu odigrala sam predstavu u Žegaru, u jednom objektu koji je još uvek u procesu obnove i izgradnje, bez vrata i prozora, pred šezdesetak ljudi, dok nas je vetar sa Velebita sve šibao kroz te otvore. Napunili smo Dom kulture u Kistanjama i srce mi je puno, teško je rečima iskazati te emocije. Sve je nekako nadrealno i sada znam da je ovo zasigurno jedna misija - ističe Maja.

Na bini kištra, drveni sanduk u kojem je Đuka simbolično čuvala sve svoje uspomene, otvaran po potrebi kada bi svaka od njih došla na red, Nikolina pisma, fotografije, biljac u koji je majka utkala svaku svoju radost i tugu čekajući Nikolu da se vrati, da mu isti daruje, stara petrolejka, ikona svetitelja i sveća kao simbol pravoslavne vere i službe Bogu koja je obeležila porodični život Teslama. Briljirala je glumica u svojim naizmeničnim emocijama, ispreplićući sećanja na radosne dane rađanja i odrastanja dece, njihove nestašluke, ponosa na njihove školske dane, ali i tugu i odlaske najvoljenijih, Danino stradanje i ovozemaljsko razdvajanje sa suprugom Milutinom kojeg je neizmerno volela i kojim se ponosila, sve to iz ugla Đuke, žene, Ličanke, svešteničke kćeri, popadije, supruge, ali pre svega majke sazdane od srčanosti, trpeljivosti i ponosa.

- Đuka je univerzalna majka, majka celog sveta, a onda i srpska majka koja je rođena izvan granica Srbije, a na kraju sam to i ja. Svi mi ostavljamo majke, idemo svojim životnim putem, one nam mašu, ispraćaju nas i dočekuju. I Tesla je imao takav odnos sa majkom, pogotovo nakon što je izgubio starijeg brata Danu kojeg je konj izbacio kad je imao 14 godina. U stvarnom životu, kao i na sceni, Đuka Tesla je na samrti dočekala da joj se njen sin Nikola konačno vrati, a to je bio dan za koji je živela, koji je i na javi snila provodeći svoje dane u samoći - zaključuje Maja, dodajući kako nakon ovog iskustva ima želju da u svoj glumački dosije uvrsti i ulogu autentične žene iz Dalmacije.

Publika oduševljena i ganuta

Gromoglasan aplauz u nekoliko navrata, suze koje mnogi nisu skrivali, zagrljaji i reči podrške na kraju, delić su atmosfere koja je obeležila izvođenje predstave u Kistanjama.

- Utisci se teško mogu sabrati u malo reči, ali pre svega jedna izuzetna potresenost duše, ako tako mogu da kažem. Maja je u svojoj interpretaciji uspela da sublimira dušu srpskog naroda. Naše Kistanje su porodično vezane za porodicu Tesla, ali ovo prevazilazi sve lokalne okvire. Kao što glumica reče, Nikola je bio svetlost, ali je Đuka bila iskra. Ta duboka, istinska ljubav majke prema sinu, patnja zbog razdvojenosti ali uprkos tome i želja da ga pusti i da mu da slobodu, to je nešto što je na mene lično ostavilo poseban utisak - kaže Jelena Lalić iz Kistanja.

- Ja sam dva puta pustio suzu, toliko me je dirnulo. Nikolina bolest i gubitak brata Dane, iz ugla jedne majke, posebno su me ganuli, a to je bilo toliko autentično kao da smo to sa njima lično proživeli. Došao sam iz Zapužana i srce mi je puno što sam imao priliku da pogledam monodramu i upoznam našu glumicu koja je zaslužna za ovo večeras - kaže Vitomir Gulić iz Zapužana.

- Premijeru sam gledao kod nas u Smiljanu, ali sam došao još jednom da pogledam predstavu i ovde u Kistanjama. Đuka Mandić je naša Ličanka, pa je nama Ličanima dodatni ponos što je monodrama posvećena upravo takvoj jednoj ženi, našoj Ličanki iz Tomingaja čiji je sin promenio čitav svet - ponosno ističe Rajko Obradović.

Izvođenje monodrame „Iskra” u Kistanjama organizovali su SNV, Udruženje „Duša Bukovice”, Veće srpske nacionalne manjine opštine Kistanje i SKD „Prosvjeta”, pododbor Kistanje, a Maja će je, kako na kraju reče, sa zadovoljstvom dovesti u sve gradove širom Srbije i Hrvatske gde publika bude imala želju da je pogleda.