Jovo Maksić: Sve što radim je posveta običnom čoveku

Glumac koji je tokom dosadašnje karijere ostvario zapažen broj pozorišnih, filmskih i televizijskih uloga, a kojeg je šira javnost nedavno pratila u televizijskoj seriji „Tvrđava“, u režiji Saše Hajdukovića, često puni stupce brojnih portala i štampanih medija. Ipak, kako sam kaže, publika o njemu neretko čita i brojne neistine, kao i izjave koje nikada nije dao. Ne koristi društvene mreže, ne voli preterano da se eksponira van okvira svoje profesije, a u opuštenom razgovoru, koji vodimo među kamenom i kućama obraslim korovom, jednostavno objašnjava razloge za takve odluke.

- U današnje vreme novinari se najčešće služe reciklažom, i to je ono što mi jako smeta. Izuzev onoga na šta me obavezuje produkcija, a što je vezano za reklamu filma, serije ili pozorišne predstave, zaista se trudim da ne dajem intervjue. Tekstovi nastali reciklažom uglavnom se vade iz konteksta, dobijaju neki bombastičan, lažni naslov kako bi privukli pažnju, iako u samom napisanom sadržaju često ne postoji nikakva poveznica sa datim naslovom. Nažalost, sve je manje ljudi koji čitaju dalje od naslova i samo na osnovu toga donose određene zaključke. Upravo zbog toga najčešće pristajem na razgovore pred kamerom i iza toga stojim, iako se i takve stvari mogu zloupotrebiti u montaži, sa rezovima koji daju potpuno drugačiju suštinu. To me opterećuje i takve stvari mi nisu potrebne; ne želim da se moj lik ili delo koriste u dnevnopolitičke svrhe i za neke, ako tako mogu da kažem, najniže vidove borbe - kaže Maksić.

Plavno kao veliko dvorište detinjstva

Iz Bosanskog Grahova, gde je rođen, u Plavno, selo u sastavu kninske opštine, Maksić je došao kao dete, sa nepune dve godine, nakon što je njegov otac, u svešteničkoj službi, premešten na novu parohiju. Danas te bezbrižne dane detinjstva, prisnost sa meštanima, slobodu i širinu koja je novim generacijama sve više uskraćena, čuva kao jedne od najdragocenijih uspomena.

- Na to vreme gledam kao na jedan od najlepših i najsrećnijih perioda mog života, kao što bi svakom detetu detinjstvo i trebalo da bude. Svaka moja uspomena na detinjstvo vezana je isključivo za Plavno. Za mene je Plavno bilo jedno veliko dvorište. Ujutru, nakon doručka na koji bi nas roditelji, po pravilu, naterali, izašli bismo napolje, među vršnjake, i do noći nas ne bi bilo u kući. Ručali bismo tamo gde se zadesimo, u čijoj bismo se kući u tom trenutku našli, i sve je to bilo potpuno normalno, svi smo bili svoji, bez razlike. Sutradan bismo opet jedva čekali da zora svane i da se vratimo tom svom svetu, toj našoj bajci koje tada nismo ni bili svesni. Danas je sve to neuporedivo drugačije. Naši roditelji su se brinuli samo kada nas do kasno nema kod kuće i da li smo gladni, jer su znali da smo na sigurnom, svi smo bili seoska deca, dok danas dete ne možete slobodno pustiti bilo gde bez nadzora - priseća se Maksić.

Životne lekcije koje se nose zauvek

Osnovnu školu završio je u Plavnu, dva razreda fitofarmacije u srednjoj školi u Kninu, a potom još dve godine u Beogradu, gde je stekao zvanje veterinarskog tehničara. Taj period života, kako ističe, u velikoj meri ga je oblikovao kao čoveka i predstavlja vrednost koju je, kao najvažniji zavežljaj, poneo sa sobom napuštajući ove krajeve i deleći sudbinu svojih sunarodnika.

-To je period kada se, zapravo, većinom i formirate kao ličnost i kao čovek. Tada sam naučio one osnovne životne lekcije, kao što su empatija, poštovanje prema starijima i odnos prema prirodi i životinjama, i to je ono što je danas jako dominantno u mojoj sferi života i razmišljanja. Ljubav prema selu i prirodi ostali su duboko utkani u meni i danas najveću sreću vidim upravo u selima. Nažalost, ta sela svakodnevno sve više izumiru, ovde, ali i u Srbiji, kao i na čitavom ovom nesrećnom ili srećnom Balkanu. Čovek na selu je samoodrživ čovek, a mislim da je to u današnjem globalnom društvu i globalnoj politici najveći neprijatelj čitavom tom sistemu. U selu postoje jasna pravila: ako hoćeš da radiš – imaćeš, a taj rad oplemenjuje. Mi smo sve češće i sve više opterećeni mentalno nego fizički, a mentalni umor je neuporedivo nezdraviji. Na selu ćete najbolje videti koliko ste sposobni ili nesposobni kada posadite krompir, napravite baštu, sredite okućnicu, a ta činjenica da ste u stanju nešto sami da stvorite i proizvedete predstavlja veliku satisfakciju - pojašnjava Maksić.

Od Grahova i Plavna do FDU i Beogradskog dramskog pozorišta

Dolazak u Beograd usmerio je Maksićev životni put ka svetu glume. Završio je Fakultet dramskih umetnosti u klasi profesora Predraga Bajčetića, postao član pozorišta „Duško Radović“ u Beogradu, Narodnog pozorišta „Sterija Popović“ u Vršcu i Ateljea 212, krčeći svoj glumački put u Beogradskom dramskom pozorištu, u kojem je i danas glumac sa stalnim angažmanom, ali i kroz brojne filmske i televizijske uloge koje su vremenom bivale na repertoaru. Filmovi „Sedef magla“, „Isceljenje“,“ Lihvar“ , predstave „Migranti“, „Bunar“ i „Divlje meso“, kao i serije „Kosti“, „Koža“ i „Volja sinovljeva“, samo su neka od Maksićevih glumačkih ostvarenja. Zasukati rukave i uhvatiti se u koštac sa životom filozofija je koje se Maksić držao, kao i njegovi sunarodnici, vođeni sličnom sudbinom.

- Svako izmeštanje je jedna trauma koju čovek nosi u sebi. Najgore je da sednete i samosažaljevate se. „Ono što vas ne ubije - samo vas ojača“, i to je jedna istinita filozofija kojom se treba voditi. Kada osnujete porodicu, tada vam deca postaju centar sveta i ne možete sebi dozvoliti da kukate, padate u depresiju ili jaučete nad svojom sudbinom. Trebalo je zasukati rukave i krenuti dalje u borbu, a to jeste odlika ljudi iz ovih krajeva. Jednostavno, život nastavlja dalje i morate nastaviti sami da ga gradite; niko vam ništa neće pokloniti, i kada ste toga svesni, onda je lakše. Naravno, o tome je lakše pričati nego prenositi utiske i borbe sa samim sobom. To nije lako, ali je spasonosno. Uz to, dobro je biti okružen ljudima koji imaju isti pogled na život i koji će vam biti prava podrška i prijatelji. Ta simbioza koja je ostala iz ovih krajeva, a koja se prenela tamo gde nas je život odveo, ljudima je mnogo pomogla, od izgradnje kuća kroz mobu, pa nadalje. Iz današnje perspektive, sa ponosom mogu da pomenem FDU, sve profesore koji su bili tamo, profesora Predraga Bajčetića koji je radio sa nama, kao i Biljanu Mašić i Jovicu Pavića, koji su bili moji filmski ili glumački roditelji. Od tih ljudi imao sam najveću podršku i najveći vid empatije i do kraja školovanja, pa i dalje su pratili moje glumačko sazrevanje. Ponosan sam na te ljude i na taj fakultet - ističe naš sagovornik.

Sa vremenske distance od 30 godina, kroz životno iskustvo i dobro poznavanje prilika, ali i kroz glumačka ostvarenja zasnovana na istorijskim događajima, nastojao je i nastoji da ne pobegne od suštine, od običnog naroda, ali i od kritike društva koje bi, pre svega, kako ističe, trebalo da počiva na odgovornosti.

Priče o onima koji su ostali između nakovnja i čekića

Nakon emitovanja serije „Tvrđava“, koja je izazvala podeljene reakcije publike, a koja prati sudbinu mladog Srbina i Hrvatice iz Knina tokom devedesetih godina i u vreme velikih istorijskih promena, Maksić iz svoje perspektive iznosi koja je to osnovna poruka koju ovaj projekat, kao takav, sa sobom nosi.

- I ta priča je posveta običnom čoveku sa ovih prostora. Čoveku koji se osećao kao neko ko je odbačen i sa jedne i sa druge strane, kao neko ko je bio između nakovnja i čekića. To je posveta svim tim ljudima. U svim ratovima zaboravljamo žene, a one su najveći stradalnici u svim ratovima. One su te koje oplakuju - majke, sestre, supruge. One oplakuju i žale tu mušku glupost, a ratovi jesu proizvod muške gluposti - dodaje naš sagovornik.

Zemlja kao dug prema precima i zalog potomcima

I dok koračamo zaseocima polupustih i pustih sela, dok u Plavnu, selu njegovog odrastanja, i dalje stoje porušene kuće i školski objekti, a na ulicama Grahova, Knina i ostalih mesta kojima se često i rado vraća sve je manje prilika u kojima život punom snagom pulsira, Maksić ističe kako je svaki pedalj Božje tvorevine ujedno i naš dug prema precima i zalog potomcima.

- Svi ti pusti ili polupusti krajevi su jedna velika tuga, nezavisno od toga da li su bili ili jesu naseljeni srpskim ili hrvatskim stanovništvom. Rat, a potom i ekonomska situacija, naterali su ljude da prisilno napuste svoja ognjišta koja danas zarastaju u korov. To što nam deca odrastaju i stasavaju u inostranstvu, daleko od svojih ognjišta, daleko od mesta odakle potiču, to je poraz svih nas. Naše „umne“ političare to ne brine. Ne moraju se ljudi vratiti ako to ne žele, ali je važno da nam sela ostanu zdrava, nezaboravljena i nezarasla. Postoji jedna indijanska izreka, ako ne grešim, koja kaže: „Zemlju nisi dobio u nasledstvo, već kao zadatak da je sačuvaš za potomstvo.“ I mi moramo prema zemlji tako i da se odnosimo. To jeste naš dug, naša obaveza, ali i zalog koji ostavljamo generacijama koje dolaze - zaključuje Maksić.