Marinković: „Najveći motiv nam je sreća i dobrobit dece“

Ko je, kada, kako i zašto došao na ideju da osnuje humanitarnu organizaciju Srbi za Srbe?

Grupa nacionalno svesnih ljudi, uglavnom iz rasejanja, okupila se krajem 2005. godine na tada veoma popularnom forumu „Serbiankafe“. Kroz komunikaciju i međusobno upoznavanje došli su do ideje da se sa reči i beskrajnih rasprava pređe na konkretna dela. Sa željom da se na konkretan i transparentan način pomogne srpskim porodicama u matici i širom bivših jugoslovenskih republika, osnovana je humanitarna organizacija Srbi za Srbe kao poruka i poziv ljudi iz dijaspore na pomoć i sabornost. Tada je u javnosti i aktuelizovan problem „bele kuge“ koji je delovao otrežnjujuće na nas, stoga je kao jedan od stubova daljeg rada organizacije utvrđeno da će glavna ciljana grupa za pomoć biti porodice sa petoro i više dece.

Koja je osnovna misija organizacije?

Kako je i zvanično definisana, osnovna misija organizacije je borba za biološki opstanak  srpskog naroda zarad opšteg napretka i blagostanja najugroženijih pripadnika, naravno sa primarnim fokusom na najmlađu populaciju. A paralelno sa tim idu i očuvanje nacionalnog identiteta, pisma, kulture, tradicije i Pravoslavlja kao osnovnih činilaca srpskog bića, bez kojih sam biološki opstanak ne bi imao previše smisla.

Na koje ste se sve aktivnosti i područja usmerili tokom humanitarne inicijative?

Primarna i najobimnija vrsta pomoći se odnosi na stambeno zbrinjavanje i poboljšanje stambenih uslova života. Svakako je najveći vid pomoći koju pružamo kupovina kuća ili izgradnja novih kuća. Zatim su dosta zastupljena kompletna renoviranja domova, proširivanja i nadogradnje i ostali građevinski radovi koji za svrhu imaju uređenje domova višedetnih porodica. Uvek se trudimo, gde god to uslovi i prilike dozvoljavaju, da pomognemo ljudima koji se bave određenim poslovima, bilo da su zanatske delatnosti, ili poljoprivreda i stočarstvo, da im se omogući da započnu, unaprede ili stabilizuju tu poslovnu delatnost. Na kraju je tu uvek zastupljen i taj najniži nivo pomoći, ali ne i najmanje obiman, koji podrazumeva kupovinu različitog građevinskog materijala, nameštaja i bele tehnike za opremanje porodičnih domova. Što se tiče područja naše delatnosti, od samih početaka je cilj bio da se dođe do svih krajeva bivše države, naravno sa fokusom na maticu, a gde žive pripadnici našeg naroda. U početku, najveći broj akcija je sprovođen tamo gde smo i sami bili fizički prisutni, i gde je uostalom najveća koncetracija našeg naroda, kao što je to Republika Srpska, centralna Srbija, Kosovo i Metohija i Crna Gora. Vremenom kako smo rasli i razvijali se i kako se širila mreža naših saradnika, proširena je i delatnost na područje Hrvatske, Severne Makedonije i Federacije BiH.

Šta vas najviše motiviše, a šta vas demotiviše u ovom poslu?

Najveći motiv nam je svakako sreća i dobrobit dece. Iskren osmeh, iskrena zahvalnost koju dobijemo, kako od dece, tako i od njihovih roditelja, nesumnjivo nas ohrabruje. Izuzetno smo zadovoljni kada saznamo da je neka porodica stala na svoje noge, da su unapredili svoje domaćinstvo, da su sačuvali to što je dobijeno i umnožili. Sa druge strane izuzetno demotivišuće deluje manjak osnovne ljudske kulture i zahvalnosti za dobijeno, kada su ljudi nezadovoljni dobijenim, kada očekuju još preko toga što im je dato i naravno ako saznamo da je pomoć zloupotrebljena ili primera radi ako su renovirane kuće ponovo ruinirane i zapuštene. Naravno sve je to u neku ruku očekivano, i pozitivni primeri i negativni, jer su to ljudi sa svim svojim vrlinama i manama. Naučili smo da se borimo sa tim, ali i mi ponekad odreagujemo ljudski, ne možemo da suzbijemo emociju, pa bude i ponosa i razočarenja i u našim redovima.

Na koji način prikupljate potrebna sredstva za humanitarne aktivnosti?

Osnovni način prikupljanja je uplatom preko naših dinarskih, odnosno deviznih računa. Pojedinci, manje ili veće firme, stari, mladi, svi su donatori. Imamo ih preko 200.000. Svima njima je potrebno držati pažnju, novim akcijama pomoći, organizovanjem određenih dobrotvornih dešavanja. Godišnje uspevamo da organizujemo više stotina dobrotvornih okupljanja širom sveta, na kojima se ljudi takmiče, druže, upoznaju sa našim radom, i pružaju finansijsku podršku. Pod radnim nazivom „Trojka iz bloka“ održava se sijaset događaja „iz bloka“. Prvi dobrotvorni turnir u brzom šutiranju trojki, započet je u novobeogradskim blokovima pre skoro deceniju i po, a koji je bio preteča svim ostalim događajima. Zatim, organizovanje donatorskih večeri, otvoreni brojevi za slanje SMS poruka, prevashodno za područje Srbije (7763) i Republike Srpske (17763). Uz pomoć brojnih prijatelja i preduzetnika, uspostavljen je sistem postavljanja donatorskih kutija na najrazličitija mesta. Izrada i prodaja odevnih predmeta i sitnih artikala sa nacionalnim motivima. I na kraju krajeva, nešto što je možda i najvidljivije, i što najviše pokrene ljude na doniranje, jesu priče o porodicama koje plasiramo na društvenim mrežama uz prateće video apele. Sve u svemu, moramo biti stalno aktivni, nema prostora za uspavanost i prepuštanje slučaju prikupljanja donacija, jer smo oslonjeni sami na sebe.

Sa kojim se izazovima susrećete prilikom prikupljanja sredstava?

Najveći izazov je sigurno održavanje poverenja. Transparentnost je temelj našeg poslovanja i to od prvih dana postojanja organizacije. Svesni smo da je postojalo mnoštvo zloupotreba humanitarne pomoći u godinama koje su prethodile našem osnivanju, pa je od početka odlučeno da svaka donacija, ma kolika god bila, kao i svaka novčana transakcija, mora biti ubeležena i javno prikazana. To je uostalom nešto što nas izdvaja od većine drugih organizacija i sličnih udruženja. Ogromno vreme i resurse ulažemo u transparentno poslovanje, jer smatramo to jednim domaćinskim činom. Srećni smo jer to poverenje raste iz godine u godinu i smatramo da ga nismo zloupotrebili. Ipak, možda rast u pogledu donacija nije na nivou koji je potreban za brzu realizaciju svih naših akcija i pomoći potrebitima, ali nadamo se da će se i to promeniti. Drugi izazov jeste to što gro naših prikupljenih sredstava dolazi od manjih donacija, koje uplaćuje veći broj ljudi. Voleli bi kada bi imali i konkretnije veće donatore, na koje bi mogli da se oslonimo i koji bi nam bili temelj, a da se svi ostali brojni donatori samo nadovezuju na tu bazu. Nažalost potrebitih porodica koje su se prijavile i čekaju na našu pomoć ima blizu 2.500, i kojima ne možemo tako brzo izaći u susret, upravo zbog ograničenih sredstava koja su nam na raspolaganju.

Ko sve može da pristupi zahtevu za pomoć ?

Kriterijumi za pomoć su različiti i variraju. U zavisnosti od područja gde se nalazi potencijalna porodica za pomoć, zavisi i taj prvi i osnovni kriterijum o broju dece. U početnim godinama delovanja kriterijum je bio postavljen na porodice sa petoro i više dece. On je kasnije revidiran, pa imamo nešto labavije kriterijume za različita područja. U Hrvatskoj, zbog samog brojnog stanja našeg naroda, kriterijum je spušten na porodice sa minimum jednim maloletnim detetom. Trudimo se i da držimo neki reciprocitet i da ne budemo previše prisutni u jednom delu zemlje, a da ostatak zapostavimo, pa je i to jedna od stvari kojom se ponosimo u našem radu – raznovrsnost krajeva u kojima smo pomagali porodice. Naravno kada određujemo i neki finansijski obim pomoći za određenu porodicu, uzima se u obzir dosta toga, kao na primer koji je ukupan broj dece u domaćinstvu, da li ima nekih težih bolesti ili kod dece ili kod roditelja, da li je samohrani roditelj u pitanju, da li su zaposleni, da li imaju u posedu kuću ili imanje itd.

Ko vam je najveća podrška u radu i kako ste raspoređeni?

Okosnicu organizacije čine ljudi koji su tu od prvih godina nastanka, prvo kao volonteri, a zatim i kao profesionalno angažovani ljudi. Trenutno imamo zaposlene u Srbiji i Republici Srpskoj. Osim zaposlenih, tu je i armija volontera, koji se priključuju i pomažu kad god imaju priliku i bez kojih većinu dobrotvornih događaja ne bi uspeli da organizujemo. Kada je reč o podršci sa strane, naravno da je Srpska pravoslavna crkva jedan od glavnih oslonaca. To se najbolje vidi na području Kosova i Metohije i Hrvatske, ali crkveni klir nam je uvek na usluzi i u drugim krajevima, Republici Srpskoj, Crnoj Gori, Federaciji BiH. Naravno sve se to odvija uz blagoslove nadležnih episkopa, tako da smo zahvalni našoj crkvi na podršci i razumevanju za sve naše akcije koje sprovodimo u delo.

Koliko ste ljudi i porodica sa područja istočne Hrvatske do sada pomogli i iz kojih sve krajeva Hrvatske dolaze oni kojima je pomoć bila namenjena?

Blizu 700.000 evra je utrošeno na području Eparhije osečkopoljske i baranjske do danas. A broj pomognutih porodica je oko 120 do ovog momenta. Inteziviranje naših akcija na ovom području počinje sa hirotonijom Njegovog Preosveštenstva episkopa osečkopoljskog i baranjskog g. Heruvima, koji je veliki prijatelj i saradnik naše organizacije još iz vremena njegovog službovanja na području Eparhije dalmatinske. Sada je ta saradnja podignuta na najviši mogući nivo. Otprilike tada i kreću učestalije naše akcije pomoći porodicama. Moramo da istaknemo da je između ostale pomoći, uspešno kupljeno čak 10 kuća na ovom području za porodice sa decom, a ove godine je u planu da taj broj uvećamo za još dve kupljene kuće. Kada govorimo o aktivnostima na celokupnom području Hrvatske, istakli bi da smo bili prisutni u gotovo svim krajevima gde je naš narod nekada činio većinu, a gde i dan danas živi. Zapadna Slavonija, Banija, Kordun, Lika, Dalmacija. Sveukupno smo do sada utrošili blizu 1,7 miliona evra za pomoć našem narodu u Hrvatskoj, a pomognuto je skoro 700 porodica. Da se nadovežemo na ove cifre i pomenemo sveukupne podatke o našem radu na svim područjima nekadašnje države i istaknemo cifru od gotovo 3.800 pomognutih porodica do sada.

Kako biste opisali socijalni status onih Srba u Hrvatskoj sa kojima ste sarađivali i da li je u tom kontekstu nešto drugačija slika u odnosu na Srbe u ostalim krajevima?

Reklo bi se da jeste. Ima teških socijalnih slučajeva i tu, ali u znatno manjoj meri nego što je to recimo slučaj na svim drugim područjima gde radimo. Uglavnom ljudi imaju neka redovna ili redovnija primanja i uglavnom je bar jedan od roditelja zaposlen. Dečiji dodaci su dosta veći i redovniji. U zapadnijim krajevima postoji dosta mogućnosti zbog blizine mora, turizma i uopšteno broja ljudi, pa je donekle i bolja situacija. Stabilnija. Pritom ogromna većina porodica koje smo pomogli ima na neki način rešeno stambeno pitanje, nije toliko kritično. Naravno uvek ima potreba da se kuće dograde, renoviraju, prilagode dodatno za život dece, ali opet u poređenju sa situacijom u Srbiji to je znatno bolje. Vredni su ljudi, sposobni da sami izvedu građevinske radove, da se snađu, što i nama olakšava obezbeđivanje pomoći, jer u većini slučajeva mi obezbedimo samo neophodni građevinski materijal, a onda porodice uz pomoć prijatelja, rodbine ili komšija sami dovrše šta treba. To je takođe jedna od razlika i jedna vrsta prednosti.

Možete li izdvojiti neku porodicu zbog koje ste posebno ponosni i srećni?

Kada je reč o području Hrvatske, postoji jedna porodica iz Dalmacije, na koju smo izuzetno ponosni, a koju smo pomogli skromno u par navrata između 2013. i 2016. godine. Kada bi mogli da kažemo da je neko pravi primer porodice onako kako mi to zamišljamo da treba da bude, onda su to oni. Gotovo iz ruševina, kada smo ih prvi put upoznali, prešli su put do sada jedne stabilne i reklo bi se u svakom pogledu, a najviše duhovno, bogate porodice kakvi su dan danas. I ne samo to, već su nam duži niz godina i produžena ruka u mestu gde žive, pa i oni redovno predlažu ostale porodice za pomoć i pomažu nam u realizaciji akcija. To je i neki ultimativni cilj koji smo sami sebi zadali, da ne kažemo utopijski, da pomognuta porodica jednog dana kada smogne snage i mogućnosti nastavi da pomaže nekom drugom, i da se tako širi taj lanac dobročinstva. Da pomognuti ne zaborave da su im totalni neznanci došli i pomogli, promenili živote, i da tako i oni ne zaborave da kada im se pruži bilo kakva prilika da pomognu nekome. Nećemo imenovati koja je porodica u pitanju, iz objektivnih razloga, ali oni koji prate naš rad na tom području, znaće o kome je reč.

Kakva je situacija po pitanju budućih planova usmerenih ka Srbima u RH?

Cilj nam je svugde isti – da pomognemo što je moguće veći broj i da spiskove prijavljenih porodica rasterećujemo, jer nažalost koliko god mi podizali našu brojku pomognutih porodica tokom jedne godine, baze podataka sa prijavljenima se umnožavaju, što produžava dosta i vreme čekanja dok neko dođe na red. To je nešto sa čime se borimo, i zbog čega su nam i neophodna znatno veća sredstva za rad. Moramo da dodamo i činjenicu da se sada i vrednost pomoći po porodici znatno uvećava, jer cilj nije samo da kažemo da smo pomogli, već da suštinski nešto promenimo u životima te dece i njihovih roditelja. Sve su ovo planovi i ciljevi i za naš narod u Hrvatskoj, gde se takođe uvećava broj porodica koje su na čekanju, pa se trudimo prvo da svakome omogućimo neku vrstu pomoći.