Grubori, 31 godinu kasnije: Šest civila ubijeno, kuće spaljene, pravda izostala

Do 4. avgusta 1995. godine, u zaseoku Grubori živele su 24 porodice, sa oko 70 stanovnika. Samo 20 dana kasnije, zaseok je ostao sablasno pust, a šestoro srpskih civila starije životne dobi ubijeno je u svojim domovima. Gotovo sve kuće bile su spaljene. Zločini nad srpskim civilima tokom i nakon „Oluje“ nisu počinjeni samo u Gruborima. Stradalih je bilo i u drugim zaseocima Plavnog - u Đurićima, Dubajićima, Bursaćima i drugim mestima. U Plavnom i njegovim zaseocima tokom i nakon „Oluje“ stradala su 32 srpska civila.

Trideset i jednu godinu nakon njihovog stradanja, u Gruborima je služen parastos za nevino postradale. Parastos su služili sveštenici Srpske pravoslavne crkve, Mitropolije dalmatinske, nakon čega su porodice žrtava položile venac kraj spomen-krsta u središtu zaseoka. Na komemoraciji je govorio predsednik Srpskog narodnog veća, saborski zastupnik i predsednik Samostalne demokratske srpske stranke Milorad Pupovac.

Pupovac: „Srbi koji su ostali u Hrvatskoj osećaju nepravdu“

Govoreći o šestoro ubijenih meštana Grubora, Milorad Pupovac rekao je da Srbi koji su ostali da žive u Hrvatskoj osećaju nepravdu zbog činjenice da odgovorni za zločine nad civilima tokom i nakon „Oluje“, osim u dva slučaja, nisu odgovarali.

- Ove ljude u Gruborima ubili su pripadnici hrvatske policije, jedne od oružanih sila Republike Hrvatske, ovde i na drugim mestima tokom vojno-policijske akcije „Oluja“. Ponekad pljačkaši u uniformama, ponekad egzekutori, iz samo njima znanih razloga činili su zločine, kao što su to napravili ovde u Gruborima - rekao je Pupovac.

On je ukazao i na odnos državnih službi, od policijskih do sudskih istražitelja, koje su, uprkos prvobitno deklarisanoj krivici, propustile da kazne odgovorne.

- Županijski sud u Zagrebu, kao i Haški tribunal, utvrdili su da je ovaj zločin nesumnjivo počinjen. Zataškavanjem jednih, ometanjem pravde drugih i nedovoljnom spremnošću da se proces dovede do kraja, ovde je pravda izostala, što je samo jedan u nebrojenom nizu slučajeva. I kada se sećamo ovih šestoro meštana Grubora, sećamo ih se s poštovanjem, bez ikakvog osećaja lošeg prema bilo kome ili bez ikakvog razloga da bilo kome govorimo loše, ili da njihovu smrt pretvaramo u razlog da stvaramo lošu atmosferu u odnosima između Hrvata i Srba, u odnosima unutar Hrvatske - naveo je Pupovac.

Pupovac je podsetio da se o stradanju srpskih civila tokom i nakon „Oluje“ mora govoriti i u drugim mestima u kojima su počinjeni zločini, od Uzdolja i Varivoda do brojnih ličkih, banijskih i kordunaških sela.

- Reći ću to danas ovde, a mogao bih to reći da sam bio u Uzdolju, mogao bih to sutra reći kada dođe vreme za to u Varivodama, ali isto tako i u brojnim ličkim mestima, banijskim i kordunaškim, mogao bih reći da mi, Srbi koji smo ostali da živimo u Hrvatskoj, osećamo nepravdu. Nepravdu zato što oni koji su počinili ove zločine nisu odgovarali. Nepravdu zato što za zločine počinjene prema našim sunarodnicima, koji su kao civili stradali, niko nije kažnjen, osim u dva slučaja. Govorimo o stradanjima tokom i nakon „Oluje“. Žao nam je kao državljanima ove zemlje, kao građanima, kao predstavnicima naroda ove zemlje u najvišem zakonodavnom telu, što je država na sebe nekažnjavanjem i nesprovođenjem pravde do kraja preuzela odgovornost za zločine koji su počinjeni nad Srbima u Hrvatskoj tokom i nakon „Oluje“, kao što je ovaj ovde u Gruborima - objasnio je Pupovac.

Dodao je da će činiti sve da buduće generacije zločine ne pretvore u sredstvo za upotrebu žrtava, bilo protiv hrvatskog naroda, bilo protiv hrvatske države. Pupovac je istovremeno poručio da sećanje na žrtve ne sme biti pretvoreno u podsticaj za nove podele, već da mora biti osnov za izgradnju društva u kojem će sve nevine žrtve biti jednako priznate i poštovane. Govoreći o mogućnosti obnove poverenja, podsetio je na period od pre šest godina, kada su u Gruborima bili predsednik Hrvatske Zoran Milanović i potpredsednik Vlade Tomo Medved, dok je tadašnji predsednik Vlade Andrej Plenković prisustvovao komemoraciji u Varivodama, a Boris Milošević bio u Kninu. Pupovac je izrazio nadu da će ponovo doći do izgradnje međusobnog poverenja uvažavanja i poštovanja, kao i do jačanja osećaja povezanosti i privrženosti istom zakonu i društvu.

Šimpraga: „Nadali su se miru, a mir nisu dočekali“

Na komemoraciji je govorila i saborska zastupnica i zamenica predsednika SNV-a Anja Šimpraga, koja je poručila da se ne smeju zaboraviti svi stradali Plavanjci i Plavanjke, kao ni civili stradali tokom i nakon „Oluje“.

- Stojimo u Plavnu na mestu koje pamti ono što se ne sme zaboraviti. I ne zaboravljamo sve stradale Plavanjce i Plavanjke, kao i sve stradale tokom „Oluje“, ali i nakon. To su ljudi koji su nakon „Oluje“ ostali u svojim kućama, verujući da će rat završiti i da će moći da sačuvaju ono što im je od života ostalo. Nadali su se miru, a mir nisu dočekali. I nije dovoljno da njihova imena budu samo u zapisima i na spomenicima, već moraju ostati deo našeg zajedničkog sećanja. Danas smo ovde zbog njih, ali i zbog onih koji su preživeli. Zbog porodica koje decenijama nose svoj bol. Zbog onih koji su se pitali zašto za njihove najmilije pravda nije stigla na vreme. Sećanje na nevine žrtve ne predstavlja mržnju prema Hrvatskoj, kao ni traženje istine i pravde, već suprotno: odgovorno i demokratsko društvo mora imati snage da pogleda i u najteže stranice svoje prošlosti. Ne možemo se nadati budućnosti tako da jedne žrtve pamtimo, a druge prećutkujemo. Zato danas, kao i svaki put, želim reći jasno: svaka nevina žrtva zaslužuje ime, dostojanstvo i pravdu. Bez obzira na nacionalnost. Bez obzira na to na kojoj je strani živela i koliko je godina prošlo. Naša je obaveza da pamtimo i govorimo. I naša je obaveza da učinimo sve da se nikada više ne dogodi da čovek bude ubijen samo zato što je ostao na svom pragu, u svojoj kući, na svojoj zemlji - poručila je Šimpraga.

Šimpraga je podsetila da se obnova Grubora sprovodi zahvaljujući spremnosti Vlade Hrvatske, ali i da se priprema završna faza kako bi bile obnovljene i preostale kuće, pet godina nakon što je na sednici Vlade donet zaključak o tome.

Pomirenje nije jedna položena ruža, nije jedna izjava

Šimpraga je podsetila na period kada je, kako je rekla, postojala volja za izgradnju poverenja i kada su napravljeni koraci sa obe strane.

- Napravljeni su iskoraci s obe strane. I zato im svima hvala, uprkos tišini koju nekad osetimo. U poslednjih nekoliko godina bilo je trenutaka koji su pokazivali da hrvatsko i srpsko društvo mogu napraviti iskorak.
Bilo je moguće da predstavnici hrvatske države dođu u Plavno i u Varivode i poklone se nevino stradalima. Bilo je moguće da se predstavnici srpske zajednice poklone hrvatskim žrtvama. Bilo je moguće razgovarati bez toga da jedni drugima moramo dokazivati čija je bol veća. To su bili mali koraci za državu, ali veliki koraci za nas ljude. I upravo zato danas moramo reći i ono što vidimo kao neuspeh: procesi koji su tada pokrenuti nisu završeni. Neki su zastali, a neki su se vratili korak unazad. Pomirenje ne može biti projekat koji se pokrene samo kada je politički povoljan trenutak. Pomirenje nije jedna položena ruža, nije jedna izjava. Pomirenje je proces koji traje i koji treba s osećajem negovati. To znači priznati žrtvu i onda kada je počinilac pripadao našem narodu. To znači imati snage osuditi zločin i kada nam je politički neprijatno. To znači tražiti nestale, procesuirati zločine, čuvati sećanje i učiti decu da tuđa patnja nije manje vredna od naše. I zato ću postaviti nekoliko pitanja: šta se dogodilo s nadom koju smo imali? Gde su nestali razgovori? Gde je nestala spremnost da jedni druge čujemo? Zašto dopuštamo da politike pojedinih stranaka vraćaju podele koje smo trebali ostaviti iza sebe? - pitala je u svom govoru zamenica predsednika SNV-a Šimpraga.

Šimpraga je poručila da hrvatski i srpski narod ne smeju ponovo biti posmatrani isključivo kroz ono što su jedni drugima činili pre tri decenije.

- Hrvatski i srpski narod ne smeju se ponovo posmatrati kroz ono što su jedni drugima činili pre 30 godina. Mi možemo živeti jedni pored drugih, ali moramo naučiti živeti i jedni s drugima. Bez sećanja nema pomirenja, ali bez budućnosti sećanje postaje samo rana. Plavno zato mora ostati mesto istine, ali i mesto susreta - poručila je Šimpraga.

Grubori 25. avgusta 1995. godine: šest civila ubijeno, kuće spaljene

Dvadeset petog avgusta 1995. godine, u zaseoku Grubori kod Plavnog, počinjen je ratni zločin nad srpskim civilnim stanovništvom. Prema podacima navedenim u svedočenjima o zločinu, pripadnici Antiterorističke jedinice Lučko ubili su meštane starije životne dobi koje su zatekli u zaseoku: Jovu Grubora, Miloša Grubora, Mariju Grubor, Milku Grubor, Đuru Karanovića i Jovana Grubora, sina pokojnog Damjana.

Većina meštana Plavnog i Grubora tog jutra uputila se u školsku zgradu u Plavnom, gde su trebali da se prijave UNPROFOR-u u vezi sa odlaskom u tadašnju SR Jugoslaviju ili eventualnim ostankom u Hrvatskoj.
Oni koji su ostali u svojim domovima nisu dočekali kraj rata. Grubori su tako, za samo jedan dan, od mesta u kojem su živele desetine porodica postali spaljen i pust zaseok. Danas, 31 godinu kasnije, na mestu na kojem su ubijeni civili, ponovo se govorilo o njihovim imenima, o pravdi i o neophodnosti da se zločini ne prećutkuju.

Komemoraciji su prisustvovali i predstavnici hrvatskih državnih institucija - izaslanica predsednika Hrvatske Melita Mulić, izaslanik predsednika Hrvatskog sabora i predsednika Vlade Hrvatske Sanjin Rukavina, predstavnici Ambasade Republike Srbije u Hrvatskoj, kao i Alen Tahiri, direktor Kancelarije za ljudska prava i prava nacionalnih manjina Vlade Hrvatske.