Uzdolje obeležilo 31. godišnjicu stradanja srpskih žrtava „Oluje“

Navršila se tačno 31 godina od kada je osmoro srpskih civila, starosti od 62 do 80 godina, samo dan nakon ulaska hrvatske vojske u Knin, hicima iz vatrenog oružja ubijeno nedaleko od pragova svojih kuća koje nisu želeli da napuste. Odlučni u nameri da ostanu, ne noseći na sebi uniforme niti oružje u rukama, ne predstavljajući nikome opasnost, streljani su u svom selu, u svojoj ulici, pod krošnjom hrasta, samo zato što su bili Srbi. Jedina koja je preživela svirepa ubistva u Uzdolju, Bosiljka Šare, nije zaboravila hice iz kojih je ubijen i njen suprug. Iako ranjena uspela je da se, begom u brdo, sakrije i tako preživi. Punih 18 dana nakon zločina pronašli su je pripadnici UNHCR-a i odvezli u Knin.

Više od tri decenije kasnije, na mestu stradanja srpskih meštana Uzdolja, pored spomen-obeležja sa njihovim imenima, koje su Veće srpske nacionalne manjine Opštine Biskupija i Udruženje porodica nestalih „Protiv zaborava“ otkrili 2017. godine, sveštenici Srpske pravoslavne crkve, Mitropolije dalmatinske, služili su parastos u znak sećanja na sve njih. Načelnik Opštine Biskupija Milan Đurđević pročitao je Osamnaestu izjavu sećanja Srpskog narodnog veća, a prisutnima se potom obratila i saborska zastupnica Samostalne demokratske srpske stranke u Hrvatskom saboru Anja Šimpraga. Govoreći o značaju kulture sećanja, Šimpraga je istakla da obeležavanje stradanja nije usmereno ka produbljivanju podela, već ka izgradnji poverenja i pomirenja.

- S dolaskom leta Srpsko narodno veće na više mesta obeležava stradanja Srba, kako u Drugom svetskom ratu, tako i u ratovima devedesetih godina, ukazujući time na rasprostranjenost zločina i stradanja u mnogim mestima. Odmah želim da naglasim da danas ne govorim o prošlosti da bismo produbljivali podele. Govorim o prošlosti zato što bez istine i pravde nema trajnog poverenja među građanima, nema pune demokratije i nema istinskog pomirenja. Podjednako želimo da se istraži svaki zločin i pronađe svaki nestali, svih 1.727 ljudi različitih nacionalnosti, među kojima je i 40 odsto pripadnika srpske nacionalnosti.
Snaga zajedničkih komemoracija i dolazak najviših predstavnika države bili su svetlo u rešavanju odnosa, prihvatanju različitosti kao bogatstva i iskazivanju tuge zbog činjenice da hrvatska država nije uspela da zaštiti svoje građane. Istovremeno, hrvatsko društvo je upozoreno da mora smognuti snage i priznati da su u „Oluji“, nažalost, počinjeni i zločini nad srpskim civilima koji nisu smeli da se dogode – navela je Šimpraga.

Govoreći o zločinu u Uzdolju, Šimpraga je podsetila na nedavnu odluku Ustavnog suda Republike Hrvatske, kojom je utvrđeno da istraga o ubistvu osmoro srpskih civila nije bila efikasna.

- Zašto danas ponovo govorim o ovim teškim temama za sve nas? Nedavno je Ustavni sud javno objavio odluku prema kojoj je Hrvatska, nesprovođenjem efikasne istrage u slučaju ubistva ovih osam srpskih civila u Uzdolju, na ovom mestu, 6. avgusta 1995. godine, povredila Ustav Republike Hrvatske i Konvenciju za zaštitu ljudskih prava. O tome je izvestila samo „Slobodna Dalmacija“. Po čemu je Ustavni sud zaključio da je u slučaju ovog ratnog zločina vođena tako „traljava“ istraga, koja traje do danas, s obzirom na to da potencijalni osumnjičeni za ovo nedelo nikada nisu otkriveni? Sve je počelo kada su sredinom 2001. godine na groblju u Kninu ekshumirani posmrtni ostaci 298 osoba, a 2004. godine Županijsko državno tužilaštvo u Šibeniku formiralo je predmet protiv nepoznatog počinioca. Međutim, osim što su godinama prikupljani podaci o tome koje su tačno jedinice prolazile Uzdoljem i bezuspešno ispitivani pripadnici 142. i 6. domobranske pukovnije Hrvatske vojske, ni godinama kasnije nije precizno utvrđeno koje su konkretne jedinice tog dana prošle kroz Uzdolje. Kada se uporede iskazi svedoka i dokumenta prikupljena u postupku, istraga koja je od tada do danas vođena pred domaćim organima krivičnog gonjenja pokazuje se kao posebno problematična. U toj istrazi neprestano se pozivaju isti svedoci da ponavljaju svoje već više puta date iskaze, dok se iznova pokušava utvrditi koja je formacija Hrvatske vojske imala kontrolu nad područjem mesta Kosovo. To nije istraga, već stvaranje privida istrage. U sprovedenoj istrazi, kako pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju, tako i pred domaćim organima, svi dokazi jasno ukazuju da su neposredni počinioci bili pripadnici Hrvatske vojske,  navodi, u svom izdvojenom mišljenju, sudija Lovorka Kušan – istakla je Šimpraga.

Podsećajući na svedočenje jedine preživele i činjenicu da počinioci ni posle tri decenije nisu procesuirani, Šimpraga je poručila da zahtev za pravdom za srpske žrtve ne umanjuje stradanje drugih, već predstavlja preduslov istinskog pomirenja.

- Svedokinja ovog stradanja opisala je događaj ovim rečima: „Imali su između 24 i 25 godina. Bili su naoružani automatskim oružjem. Sva trojica nosila su maskirne uniforme, a jednog sam se posebno bojala. Imao je dugu crnu kosu, krvave oči, crnu majicu na kojoj je pisalo „Za dom spremni“ i crnu maramu oko vrata. Jedan od njih me je pitao da li sam čula za muzičara čije pesme već godinama izazivaju podele u društvu. Kada sam rekla da nisam, pokazao je upravo na tog vojnika koga sam se najviše bojala i rekao da je to njegov brat i da je ovde kako ne bih smela da progovorim ni reč.“ Iako je svedokinja u svom iskazu navela konkretno ime potencijalnog počinioca krivičnog dela, tek u junu 2022. godine Županijsko državno tužilaštvo u Splitu obavešteno je o obavljenom informativnom razgovoru. Ubijeni su svi, osim svedokinje, koja je bila ranjena u glavu, iza levog uva i u natkolenicu.  Nakon što se vojnik udaljio, uspela je da pobegne i sakrije se u brdo iznad sela, gde su je kasnije pronašli drugi meštani – navodi u svom obraćanju Šimpraga.

Zaključujući svoje obraćanje, Šimpraga je istakla da se zahtev za pravdom ne sme posmatrati kao suprotstavljanje jednih žrtava drugima, već kao preduslov izgradnje društva zasnovanog na istini, jednakosti i poštovanju svake nevine žrtve.

- Na kraju želim da kažem da zahtev za pravdom za srpske žrtve ni na koji način ne umanjuje patnju hrvatskih žrtava. Naprotiv, dosledna osuda svih zločina i jednaka briga za sve stradale jedini su put ka društvu koje počiva na univerzalnim vrednostima, a ne na selektivnom sećanju – poručila je saborska zastupnica SDSS-a.

Iz haške istrage, kao i na osnovu terenskog istraživanja organizacije „Dokumenta“, proizlazi da su se 6. avgusta 1995. godine, u jutarnjim časovima, u zaseok Šare, u selu Uzdolje, dovezla trojica muškaraca u maskirnim uniformama Hrvatske vojske, naoružana automatskim puškama. Deo starijih meštana koje su zatekli u zaseoku Šare, kao i one koje su priveli na putu do mesta likvidacije, maltretirali su i zastrašivali, da bi na kraju te agonije jedan od trojice naoružanih muškaraca pucao na privedene srpske civile, na mestu udaljenom oko 30 metara od magistralnog puta Knin - Drniš.

Tom prilikom ubijeni su Milica Šare (1922), Stevo Berić (1933), Janja Berić (1932), Đurđija Berić (1916), Krsto Šare (1931), Miloš Ćosić (1923) i Jandrija Šare (1932). Jedna osoba je preživela i uspela da pobegne u obližnju šumu. Sava Šare, rođena 1915. godine, ubijena je na kućnom pragu.

U znak sećanja na stradale, porodice žrtava, predstavnici Opštine Biskupija, Opštinskog veća srpske nacionalne manjine, Županijskog Veća srpske nacionalne manjine, Srpskog narodnog veća i Samostalne demokratske srpske stranke položili su vence i crvene ruže ispred spomen-obeležja, odajući poštu nevino stradalim civilima.