Kad suša ogoli Peruču: potopljena ognjišta, manastirske zidine i izvori ponovo pred očima ljudi

Ovde, u cetinskom kraju, podno uzvišene, postojane i moćne Dinare, poslednjih meseci priroda ponovo ispisuje neobične stranice istorije. Svaki centimetar vode koji se povukao otkrio je tragove života koji je ovde naglo prekinut polovinom prošlog veka. Ova veštačka akumulacija, površine oko 15 kvadratnih kilometara, nastala je izgradnjom brane Peruča tokom pedesetih godina prošlog veka radi proizvodnje električne energije i regulacije vodotoka u kišnim i sušnim periodima. Ipak, realizacija ovog hidroenergetskog projekta trajno je izmenila geografiju i istoriju ovog kraja, prekrivši vodom mnogo više od samog rečnog korita. Potopljeni su brojni izvori, plodne oranice, vekovna ognjišta, groblja, plodne njive i imanja, kao i leve pritoke Cetine poput Dabra i Dragovića.

- Kad pogledaš odavde dole do jezera, nigde nisi mogao videti ovu današnju divlju travu ili kupinu. Sve je bilo golo, čisto i uređeno ljudskom rukom. Svaki centimetar zemlje bio je pažljivo obrađen. Bašte su nam bile toliko cenjene da se čak ni voćke nisu sadile unutar njih, kako krošnja ne bi pravila hlad i umanjila rod u povrtnjaku. Sve te plodne parcele bile su precizno omeđene i opasane suvozidom koji se pružao sve dole do same Cetine. Svi su ljudi sejali kukuruz, a zemlja se radila naizmenično -jedne godine bi se u istoj njivi sejao kukuruz, a druge godine pšenica. Život je pulsirao u strogom skladu s prirodom i običajima. Svaka kuća je imala svoje blago bez kojeg se nije moglo opstati. Iz svakog od tadašnjih domaćinstava izlazilo je najmanje po 40 ovaca. Imali smo tačan dnevni raspored za čuvanje stoke: prepodne se blago teralo gore, iznad sela, prema strani i obroncima Dinare, a poslepodne se spuštalo u donje krajeve, bliže Cetini. Između tih plodnih i omeđenih njiva nalazile su se gole površine, krš i kamen zarobljen u suvozidu. Tamo gde se činilo da ima samo kamena, koze i ovce su među stenama nalazile sebi zalogaj, malo kupine ili trave koja bi nikla po tim škrapama. Sve to svedoči o neverovatnoj snazi, skromnosti i ponosu ljudi koji su na tom surovom kršu sebi stvarali život i čuvali svoja ognjišta - svedoči nam Vladimir Marinko iz Koljana, naš redak sagovornik koji i dalje ima jasna sećanja na život u ovom kraju pre stvaranja veštačke akumulacije.

Potopljeni manastir Dragović i iseljavanje stanovništva

Ispod ove vode, na dubini i do 30 metara, decenijama spava i drevni, potopljeni pravoslavni manastir Dragović. Danas, izuzev same prirode, retko ko može i da posvedoči o tome šta je sve ostalo na dnu. Prema istorijskim podacima i narodnom sećanju, upravo su monasi i igumani iz manastira Dragovića bili ti koji su doneli prvu pismenost u vrlički kraj. Ova preteča prve srpske škole, koja je u Koljanima bila do četvrtog razreda, nastala je u samom manastiru i njegovoj neposrednoj okolini, selu Koljani, mnogo pre nego što je u samoj varoši Vrlici otvorena zvanična državna škola.

Iako se u zvaničnim svetovnim letopisima to često prećutkuje, istina je sačuvana u manastirskim zapisima: dragovićki sveštenomonasi su vekovima pre modernih reformi okupljali srpsku decu, učili ih čitluku, pisanju i duhovnosti, čineći ovaj kraj svetionikom pismenosti severne Dalmacije. Kada su komunističke vlasti nakon Drugog svetskog rata odlučile da regulišu tok Cetine i izgrade hidrocentralu za proizvodnju električne energije, smatralo se to velikim korakom ka svetskim standardima i napretku. No, cena tog napretka za lokalno stanovništvo bila je previsoka. Preko 1500 ljudi iz Vrlike, Koljana, Dabra, Otišića i drugih okolnih sela moralo je napustiti svoja imanja. Država je sprovela nacionalizaciju, a plodna zemlja, mlinovi, imanja i vinogradi oduzeti su većinom bez previsoke naknade. Narod se raselio, mahom prema Srbiji ili Slavoniji. Danas je ceo ovaj kraj demografski opustošen. Od nekadašnjih 16 000 stanovnika u vrličkom kraju, danas nema ni deset odsto od tog broja.

- Sećam se onda priče, dole na mostu... kad je to jezero prvo došlo, ljudi nisu hteli da napuste kuće. Oni nisu verovali da može voda da ide uzbrdo! Govorili su: „Ma gde ste vi čuli negde da ide uzbrdo voda?“ Jer Cetina je oduvek išla prema Sinju dole, a voda nam je sada, ova nova, dolazila od manastira Dragovića prema selu. Tako su ljudi razmišljali tada, i mnogo ih je ostalo dugo, dugo u tim svojim kućama, sve dok ih nije jezero potopilo. Onda smo mi plivali odavde skroz do tih kuća dole. Nema mesta ovde koje vidiš, a da ga ja nisam preplivao kad sam došao te 1959. godine - priseća se Vladimir trenutka kada je stvaranjem akumulacije Peruča 1958/1959. godine potopljen stari, drugi po gradnji i starosti manastir Dragović i celo to plodno polje sa kućama.

Izvorišta i pritoke Cetine nakon povlačenja jezera

Jedan od najfascinantnijih, a decenijama potpuno skrivenih bisera ove priče jesu i izvorišta i pritoke koji su nekada hranili Cetinu. Nakon izgradnje brane, rečica Dabar, Radonjića vrelo, kao i sam izvor rečice Dragović, završili su duboko pod vodom, pa su brojne pritoke i manji izvori ostali nevidljivi oku posmatrača. O nekadašnjem izgledu Dabra danas retko ko može posvedočiti, jer je i istoimeno selo pored izvora, nakon smrti stogodišnje bake Milice, ostalo bez stalnih stanovnika. Ipak, ovih jesenjih dana, rekordnim povlačenjem jezera, priroda je potpuno ogolila ovu skrivenu lepotu. Na mestima gde je donedavno bila akumulacija, sada se jasno vidi čista i pitka voda kako nesavladivo izvire direktno iz golog dalmatinskog kamena, probijajući se kroz isušeno korito prema ostatku jezera.

- To je nešto bilo posebno, nemam reči kako je okolo sve to izgledalo. Tamo su bili i naši dragovićki mlini, a tu pored mlina je padao vodopad, bio je sigurno jedan deset metara visok, odakle je voda padala iz tog gornjeg dela u polje koje je pripadalo manastiru Dragoviću. To je bilo ogromno polje, a ta je rečica tekla negde oko 800 metara, možda kilometar kroz to polje, da bi ušla u Cetinu - pojašnjava nam Vladimir kako je izgledala rečica Dragović i vodopad koji se više ne vide dok nekoliko kilometara dalje od Dragovića, u ovim jesenjim danima jasno možemo videti izvor Dabra.

- Meni je otac pričao da je naše selo Dabar i dobilo ime po ovom izvoru rečice Dabar, da je tu bilo i polja i svega, samo ja to više pamtim kroz te priče, jer kad sam se ja rodio, jezero je već uveliko bilo ovde. Ali pamtim, pre rata, kako je jezero bilo puno ribe. Mi bismo stajali gore na cesti, iznad, i gledali kako riba iskače iz vode, bilo je šarana i svega. Sada nema ništa, ni ljudi ni ribe. Ja dolazim poslednjih petnaestak godina i ljudi je sve manje, a evo i voda svake godine više opada. Pre tri godine je isto bila suša i video se izvor Dabra, ali ne ovoliko koliko sada. Zato sam i ovaj put došao, samo na dan ili dva da se nagledam ove lepote, da nahranim dušu rodnim krajem i napojim se pitke i čiste vode sa dabarskog izvora - govori nam Milan Stojanac koji se svom Dabru, selu i izvoru, vraća uvek i u svakoj prilici pa makar, kao što je to bio slučaj i ovaj put, na dan ili dva.

Osetan pad vodostaja otkrio je neverovatne prizore u ovom dinarskom kraju - iz dubine su izronili vekovni suvozidi, kamene zidine manastira, staro groblje, pa čak i do juče skriveni tokovi rečica koji sada ponovo teku svojim starim, prirodnim stazama. Sve ono što je priroda decenijama čuvala u svojim tajanstvenim dubinama, sada je ponovo, u svoj svojoj mističnosti i lepoti, pred ljudskim okom, svedočeći, po ko zna koji put, koliko je priroda moćna i kako, bez obzira na ljudske planove, prošlost uvek pronađe put da izroni na svetlost dana.