Mesto na kojem Peruča čuva potopljene uspomene, Vladimir Marinko od zaborava čuva život svog kraja

Na levoj obali Peručkog jezera, u selu Koljane, zaseoku Marinci, odakle se pruža najlepši pogled na veštačko jezero stvoreno podizanjem brane na Cetini 1958. godine, kada je veći deo sela potopljen, a kuće, imanja, pravoslavni manastir Dragović, groblje i sve ono što su generacije vekovima unazad mukotrpno gradile ostalo pod vodom, u dvorištu porodične kuće obnovljene nakon poslednjeg rata dočekuje nas naš stari poznanik, čovek koji je najbolji svedok i hroničar svog sela kroz istoriju, Vladimir Marinko.

Dok se jesen već vidno bori sa miholjskim letom, koje toplinom i bojama umiva čitav ovaj kraj podno Dinare, Vladimir vodi neke svoje bitke između sećanja na prošlost, ta teška, ali lepa vremena o kojima bi danima mogao da priča do najsitnijih detalja, i sadašnjosti, u kojoj se svim naporima, snagom i verom odupire samoći u ovom prirodnom raju u kojem je ljude, stalne stanovnike, lako poimence nabrojati.

Pre nešto manje od dva meseca, krajem avgusta ove godine, Vladimir je proslavio svoj 82. rođendan, u krugu prijatelja, najdražih ljudi i rođaka koji, iako rasuti na različite strane, nađoše vremena za onoga ko ih uvek sa radošću ispraća i dočekuje.

Rođen u ratna vremena, kad se sa jedne strane Garjaka pucalo na drugu, od oca Srbina, pravoslavca, i majke Hrvatice, koja je kasnije primila pravoslavnu veru, Vladin životni put obeležili su brojni usponi i padovi, iskušenja koja su ga danas učinila onakvim kakav jeste - čovekom neverovatnog duha, volje i ljubavi prema životu, na kojima bi mu mogle pozavideti mnogo mlađe generacije, i empatije prema svakom čoveku podjednako, ne osvrćući se ni sekunde na to koje je vere ili nacionalne pripadnosti. Od roditelja je, nije teško primetiti, usvojio samo ono najbolje, no majka je uvek bila i ostala simbol i primer kako kroz život treba ići.

Majčina ljubav kao putokaz

- „Sine Vlade, rodila sam te licem na Gospu, 28.8.1944. godine“, govorila je majka. Sa starog dela kuće, kroz otvorenu balaturu kojom se silazilo u podrum, propala je direktno u jasle iz kojih se blago hranilo, i tu me je rodila. Moja majka Ivanica, koju su svi zvali Ika, udajom za mog oca Mirka prešla je u pravoslavnu veru i krštenjem dobila ime Ilinka. Ipak, do kraja njenog života svi su je više oslovljavali sa mlada nego po imenu, zato što je udajom došla u kuću u kojoj je tada, u zajednici, živelo osamnaestoro čeljadi. Pričala mi je kako bi, za vreme ručka, dok bi jednom žlicom zahvatila jelo, svega već nestalo. Toliko je siromaštvo bilo, iako je naša kuća važila za jednu od retkih u kojima bi uvek bilo kruha. Bila je voljena i poštovana od svih, i čitav svoj život radila je na tome da, na neki način, u svemu balansira između ova naša dva naroda. U svakoj prilici tražila je način kako nekome pomoći. Rodila je pet sinova i dve ćerke i jedino je želela da joj deca odrastaju u miru. Na kraju je otišla u Beograd kod dece i tamo se upokojila - sa posebnom pažnjom i ljubavlju priča Vladimir o svojoj majci, koja je bila i ostala njegova najveća inspiracija kroz život. Njoj je posvetio jednu od svojih pet knjiga i spomenik „Majka Vrličanka“, koji danas krasi njegovo dvorište.

Vladimir se ovim spomenikom, kaže, bar „mrvicu“ odužio majkama vrličkog i cetinskog kraja, uz pomoć Marine Zelenović i Nikole Borkovića, koji su mu pomogli da ovo neobično delo ugleda svetlost dana.

- Lik majke proistekao je iz moje knjige „Pelene i znoj“, u kojoj sam kroz 12 istinitih priča opisao život majki Vrličanki u prvoj polovini dvadesetog veka. Da je bilo po njenim zaslugama, spomenik bi bio visok do nebesa, ali... Ovako, uz kovrljak sa maramom, visoka je 180 centimetara, a teška 220 kilograma. Izrađena je od armiranog betona sačinjenog od belog cementa i mlevenog kamena, a plastika, nabori u vidu vrličke narodne nošnje udate žene, urađeni su od armiranih slojeva pamučnih i lanenih tkanina - kaže Vladimir.

Dok je radio spomenik, Vladimir je, priča nam, želeo da on bude postavljen u Vrlici, ali ta želja mu nije ispunjena. Vitka i stamena, vidljiva sa puta, u njegovo dvorište uđu da je vide i putnici namernici, oni koji su je u prolazu samo opazili ili oni koji su je makar jednom zapazili u nekoj objavi na društvenim mrežama, koje Vlade, bez zaostatka, koristi poput mnogo mlađih generacija.

Otac, o kojem Vladimir često priča sa bolom i knedlom u grlu, rođen je 1912. godine. Bio je vrstan majstor za kamen, radio je po mnogim gradovima nekadašnje države, zbog čega je najčešće bio odsutan od kuće i manje je učestvovao u odrastanju dece, da bi svoj život tragično okončao nakon podizanja brane na Cetini i potapanja sela, sa čim se nije mogao nositi. Pričajući o ocu, Vlade se često osvrne i na svog pokojnog dedu po očevoj liniji, koji mu je bio poseban uzor.

- Ceo život tugujem za ocem i ponosim se dedom. Naše kuće su nekada bile tamo gde je sada akumulacija jezera Peruča. Morali smo 1958. da se iselimo sa plodne zemlje koja je vekovima bila naša. Otac to nije mogao da izdrži i ubio se godinu kasnije. A moj deda Pavle mobilisan je 1914. u austrougarsku vojsku. Nije želeo da ratuje protiv svog naroda, pa je sa grupom svojih sunarodnika Srba, jednim Čehom i jednim Hrvatom, prebegao u srpsku vojsku. Prošao je golgotu Albanije, a onda je brodom „Van Gog“ prebačen na lečenje u tuniski grad Bizertu. Potom se vratio i učestvovao u proboju Solunskog fronta. Bio je istinski rodoljub i heroj - ispričao nam je Vladimir.

Najbliži članovi porodice, teško detinjstvo i životne okolnosti koje su ratna i posleratna vremena sa sobom nosila oblikovali su Vladimirov životni put. Školovao se od Koljana, Vrlike, preko Nove Gradine, u kojoj je razred delio sa sestrom Boška Buhe, Ivankom, do tadašnjeg Titograda - današnje Podgorice, pa sve do Beograda, i stekao zvanje tekstilnog inženjera, zahvaljujući kojem je čitav radni vek proveo u poslovima sa tekstilom i proputovao svet, sve do Amerike.

Garjak, Koljane, Radonjića vrelo, potopljeni manastir Dragović, most sa dvanaest lukova, prva osmogodišnja škola u Vrlici, veliki vrlički pazar, na koji su dolazili i ljudi sa one strane Dinare, iz Bosne, miris petrolejke, seljani okupljeni u hladu duda i hrasta za vreme letnjih žega, ribe i rakovi u Cetini, žene sa vučijama vode na neasfaltiranom putu do kuća, samo su neke od slika detinjstva koje nikada nisu izbledele iz Vladimirovog sećanja.

Dani pešačenja do zavičaja i povratka samom sebi

Nakon poslednjeg rata, posle života koji je proveo u Beogradu sa suprugom i dvojicom sinova, ono što je ostalo od porodičnog nasleđa u Koljanima devastirano je i zaraslo u korov. Tada je, iako bez velike pripreme i uz protivljenje najbližih, odlučio da nešto simbolično uradi za sebe, svoj kraj i svoje pretke. Krenuo je peške iz Beograda kući, do Koljana.

- Zbog školovanja, potom služenja vojske, pa zaposlenja, zavičaj sam napustio kao momak, noseći sa sobom samo uspomene. Supruga i ja smo u Srbiji stekli sve, stvorili porodicu, krov nad glavom, ostvarili pravo na penziju.  Imam dva sina, unučad... Supruga mi se mlada upokojila, 2005. godine, i kada sam otišao u penziju, dve godine kasnije, rešio sam da se vratim u rodni kraj. Tugovao sam za suprugom, trebalo mi je da se osamim, da razmislim o životu, da kroz taj put i pešačenje prođem još jednom kroz ceo svoj život. Da vidim kako sam postupao, jesam li mogao biti bolji… Želeo sam simbolično, svojim koracima, da povežem Beograd, u kojem sam sve stvorio, sa manastirom Dragović, koji je svega tri kilometra od moje kuće u Garjaku i uz koji sam odrastao. Pešačio sam od Beograda, preko Rače, Bijeljine, Brčkog, Modriče, Dervente i Banjaluke... Pratili su me i vrućina i kiše, ali bio sam odlučan u nameri - priseća se Vladimir svog podviga i onog dana kada je, nakon deset dana pešačenja, ponovo došao u svoj rodni kraj i stigao na liturgiju u manastir Dragović, baš na slavu hrama, Malu Gospojinu.

Preci i dalje žive u svakom kamenu, a ljubav čuva ono što vreme odnosi

Od tada do danas svoj je život vezao za Koljane i svoje Marinke. Uz staru porodičnu kuću, iz koje je, kako sam kaže, u dvadesetom veku izašlo osamnaest akademskih građana, svio je gnezdo u kojem gotovo svakodnevno nekoga u dvorištu i kući ugosti. Tu i u ove jesenje dane mirišu vrlički uštipci, meze se  na stolu smenjuje kao redovan znak dobrodošlice, prijatelji i rođaci svraćaju po toplu reč i duh prošlih vremena koja, iz Vladine interpretacije, mame osmeh i suze istovremeno, a najbliži srodnici, koji žive širom sveta, uvek imaju sigurno i toplo utočište. Tu „Majka Vrličanka“ ponosno stoji i pogledom miluje Cetinu, Peruču, Vrliku, Dinaru i još dalje od pogleda koji se pred njom pruža, a turisti neretko svraćaju da saznaju o ovom kraju ono što su retko od koga mogli čuti i naučiti.

U kućnoj biblioteci nalazi se i pet naslova, pet knjiga u kojima je Vladimir ostavio trag o svemu onome o čemu smo pričali, o svim sećanjima koja svakodnevno oživljava u razgovoru sa ljudima. One su svedok vremena, ljudi, života, običaja, prepešačenog puta, odlazaka i povrataka, svega što u jedan život stane.

- Ovde svaki svoj dan ispunim obnavljajući ono što mi je ostalo od predaka, stvaram mesto u koje će sa radošću dolaziti moji potomci. Imam malu baštu, kornjače u dvorištu, moje kokice sa kojima vodim posebne razgovore, imam pogled na Peruču i Dinaru i svakodnevno gazim stazama koje su krčili moji preci. Tako ispunjavam svoju dušu, osećam njihov duh i prisutnost u svakom kamenu, svakom pedlju zemlje koju su znojem natopili, i neizmerno sam srećan zbog toga - zadovoljno će Vladimir.

A tu, gde kamen o svemu svedoči bolje i duže od čoveka, gde sušom izmučena zemlja čeka kišu, gde grožđe, smokva i badem plodove daju i kad godina nije rodna, gde je svega više nego nekadašnjeg života, Vladimir je stvorio svoju oazu iz koje svakodnevno, putem društvenih mreža, širi ljubav svima, i to u doba kada baš ljubavi svuda najmanje ima.