Komić pamti svoje mrtve, pravda i dalje ćuti

Danas u Komiću živi svega 11 stalnih stanovnika. Predstavnici srpske zajednice odali su poštu stradalima i ponovo pozvali da se procesuiraju odgovorni za zločine koji ni posle tri decenije nisu dobili sudski epilog.

Komemoracija u Komiću započela je stihovima ojkače „Oj, odjekuju brda i doline“, u izvođenju Srpskog kulturnog društva „Prosvjeta“, pododbora Udbina. Nakon pesme, kojom je simbolično otvoreno sećanje na stradale meštane Komića i Poljica, prisutnima se obratila Tanja Čanković. Podsećajući na istoriju sela koje je nekada brojalo gotovo 900 stanovnika, govorila je o porodicama koje su vekovima stvarale ovaj kraj, o tragediji koja ga je zadesila i tišini koja je posle rata ostala.

- Navikne se čovek na sve, da živi s pola duše, da stvara neki svoj svet u koji smešta svoje snove, maštanja, želje. Navikne da preboli neprebolno, da izdrži neizdrživo, da hoda na vrhovima prstiju, da ne bi tugu probudio. Ali danas, ovde, u malom ličkom selu Komiću, tugu moramo probuditi, negujući tradiciju sećanja. Sva su lička sela lepa, neznanom ista, uronjena u plodne doline, okružena brdima. A Komić poseban. Kućice razasute ispod brda, Troura, Komača, Mirkača, pitom i ljudima i prirodom. Opalići, Lavrnići, Đučići, Grozdanići, Bošnjaci, Pavice. Selo je pre 100 godina imalo crkvu, hramovna slava je Pokrov Presvete Bogorodice. Pre 100 godina izgrađena je škola, seoska šterna i izvorski bunari. Do Drugog svetskog rata imalo je gotovo 900 stanovnika, u 200 kućnih brojeva. Posle Velikog rata ostalo je samo 509 stanovnika, dugo muške čeljadi nije bilo za vojsku. Godine 1991. u njemu su živele 153 duše, svi Srbi.
Petog avgusta 1995. u selu je ostalo devet ljudi. Ostali su bili u zbegu. Dvanaestog avgusta 1995. u selu više nije bilo nikoga. Od 90 kuća, 80 je zapaljeno. Tokom „Oluje“ i nakon nje, u ovim našim selima stradao je veliki broj naroda, onog najranjivijeg, onih čiji je ostanak bio čin duboke vezanosti za dom, istoriju i komad zemlje koji su obrađivali celog života. Tišina koja je ostala iza njih nije običan muk praznog prostora. To je tišina koja traje i danas. Nepovratna, zaglušujuća, neutešna. Danas se ovde morala probuditi tuga za nezaborav - u svom emotivnom govoru navela je Čanković.

Potom je pročitana Izjava sećanja koju je povodom 31. godišnjice vojno-policijske akcije „Oluja“ izdalo Srpsko narodno veće.

Boris Milošević: „Ne tražimo da se zaboravi nijedna žrtva“

Predsednik Srpskog narodnog veća Boris Milošević poručio je da Komić nije samo mesto stradanja već i opomena da zločini nad civilima ne smeju ostati bez sudskog epiloga. U prvom delu govora podsetio je na sudbinu samog sela.

- Do mesta na kom se danas okupljamo vodi uzak put, sa lošim asfaltom. Nije ga lako pronaći, kao što nije lako pronaći ni reči za ono što se ovde dogodilo. A kada stignete, pred vama je stari spomenik i mali trg, opasan kamenim zidom, a nasred njega zapuštena šterna. Ovde se nekada okupljalo celo selo. Mesto susreta, mesto razgovora, mesto gde je voda značila zajednicu i život. Prvih dana avgusta 1995. godine u selu je ostalo osam duša. Posle dvanaestog avgusta nije ostao niko. Skoro svih 89 kućnih brojeva zapaljeno je istog dana. Selo koje je preživelo jedan svetski rat nije preživelo taj avgust. Hvala vam što ste danas došli u Komić, u ovo malo ličko selo koje je nekada brojalo gotovo 900 duša, a danas ga čuvaju samo tišina i mala ploča sa imenima - rekao je Milošević.

Govoreći potom o ljudima čija su imena uklesana na spomen-ploči, Milošević je podsetio na sudbinu Marije Brkljač, Save i Petra Lavrnića i drugih meštana, ali i na činjenicu da posle tri decenije niko nije odgovarao za zločine.

- Iza svakog od tih imena stajao je život, kuća, dvorište, komšije, možda unuci, navika da se svakog jutra pomete prag. Marija Brkljač Ugarković izgorela je u svojoj kući. Njena kći, koja je preživela sakrivši se u polju, dala je iskaz o tom danu, o pucnjima koje je čula, o dimu koji je videla, o danima koje je posle provela tražeći makar deo onoga što je ostalo od majke. Petar i Sava Lavrnić, majka i sin, ostali su na svom dvorišnom putu. Prošli su meseci, prošla je zima, a njihovi posmrtni ostaci ostali su tamo da leže punih šest meseci nakon zločina. Vojnici koji su toga dana bili u Komiću vratili su se kućama kao pobednici. Rat je za Hrvatsku te godine završen pobedom, a oni koji su se vratili dočekani su pesmom, zastavama, u državi koja je slavila. Niko im verovatno nije postavio pitanje šta su ostavili iza sebe. Ali onaj ko je zapalio kuću u kojoj je ležala nepokretna starica, onaj ko je vezao ruke sinu i majci, kući je doneo ratnu pobedu, ali je ljudskost ostavio ovde, među pepelom. Istraga protiv nepoznatih počinilaca traje. Do danas, tri decenije kasnije, nije podignuta optužnica ni protiv jedne osobe, ni protiv jedne jedinice. Ovo nije usamljen slučaj. Ustavni sud Republike Hrvatske nedavno je svojom odlukom treći put utvrdio da nije sprovedena efikasna istraga povodom ratnog zločina nad osmoro civila u selu Uzdolju kod Knina. Neefikasna istraga ponavlja se iz sela u selo, iz predmeta u predmet - naveo je Milošević.

U završnici govora poručio je da se sećanje ne sme deliti po nacionalnosti žrtve i da je jedina istinska pravda ona koja važi za sve.

- Došli smo u Komić da se setimo žrtava „Oluje”, meštana ovog sela, Srba koji su ovde živeli i ovde stradali. Ali dolazeći ovamo, ne zaboravljamo žrtve naših sugrađana Hrvata. Nijedna žrtva, hrvatska ili srpska, ne zaslužuje da bude zaboravljena. Nevinost žrtve ne zavisi od toga na čijoj je strani rođena. Nedaleko odavde, u Lovincu, u osmom mesecu 1991. godine, dok je rat tek počinjao, zločinci su petoricu meštana odveli sa sobom. Deset dana kasnije, pronađeni su ubijeni u žbunju kraj puta, samo dva kilometra od svojih kuća. Komić i Lovinac, dva sela koja dele istu ličku zemlju. Mi ovde ne tražimo da se zaboravi nijedna žrtva, hrvatska ili srpska. Tražimo da se nijedna ne deli na važniju i manje važnu, na onu koja zaslužuje istragu i onu koja je čeka uzalud. Izgubljene živote i godine ne možemo vratiti. Ali nešto ipak možemo: ne zaboraviti ovo selo, ove ljude, ove žrtve. Pisati o njima. Govoriti o njima. Dolaziti ovamo i izgovarati njihova imena naglas, da ostanu otrgnuti od zaborava, čak i kad sve drugo ovde ćuti. Marija, Petar, Sava, Borka, Milica, Milka, Rade i Staka - imenima ubijenih srpskih civila završio je svoje obraćanje u Komiću predsednik SNV-a.

Život posle gubitka

Među okupljenima bio je i Milan Sunajko iz Komića, čovek koji je sedam dana posle „Oluje“ ostao bez oba roditelja. Oca su mu ubili u Poljicu, a majka je stradala na putu prema Mazinu. Za njihovu smrt, ni posle gotovo tri decenije, niko nije odgovarao.

- Oca su mi ubili tu u Poljicu, a majka je krenula prema Mazinu, ka Klapavicama, i tamo je ubijena. Za njom se i danas traga. Bio je tu češki UNPROFOR, ali da li su je sahranili i gde, niko ne zna. Ja sam se vratio. Živim ovde. Tu su mi i sinovi. Radimo i borimo se. Nije lako. Rat je rat, teške su to stvari. Za smrt mojih roditelja niko nije odgovarao i bojim se da će tako i ostati - mrtvo slovo na papiru - kaže Sunajko.

Na komemoraciji su, između ostalih, bili i zastupnica u Hrvatskom saboru iz redova SDSS-a Anja Šimpraga, kao i predstavnici Ambasade Republike Srbije u Hrvatskoj. Parastos stradalima služili su sveštenici Srpske pravoslavne crkve.