Život u penziji doživela kao preporod

Odlazak u penziju mnogi doživljavaju kao kraj puta, kraj života. Čovek pomisli da više ništa ne može da postigne, da više nema šta da kaže i uradi. Mila Landup 40 radnih godina provela je u prosveti, ali za nju je odlazak u penziju bio tek novi početak.

- Kada sam otišla u penziju ja sam se pitala kakav će mi biti život, mislila sam da će biti prazan i pitala se čime ću se baviti i kako ću živeti bez obaveza, a onda se sve spontano događalo. Najpre su me pozvali penzioneri da se uključim u rad njihove organizacije, a onda me pozvalo i Kulturno-umetničko društvo „Branislav Nušić” i njegov predsednik Rado Bosić da osnujemo dramsku sekciju, a naposletku mi je i direktorka Radio Borova Dragana Bošnjak predložila da radimo radio emisiju „Život naš penzionerski”. To su bile moje tri najvažnije akcije - penzioneri, KUD i Radio Borovo. Nažalost, tu prvu emisiju nismo snimili, ali ona je trajala desetak godina – započinje svoju priču bivša učiteljica Mila Landup koja već godinu dana boravi u Domu za stare u Borovu.

Ovih dana teta Mila objavila je svoju drugu knjigu koju je i promovisala u svom voljenom Borovu u kom je, kaže, provela najlepše i najplodnije godine života.

- Prva je bila knjiga pesama i posvećena je deci, ali mogu i odrasli da je čitaju jer su u njoj, sem pesama za decu, opisani i narodni običaji i tradicija. S njom sam učestvovala u Tesliću u Banji Vrućici kada je tamo bilo međunarodno takmičenje narodnog stvaralaštva i s njom sam osvojila drugo mesto. Pesma se zove „Balada”, a ova druga knjiga su igrokazi koje sam radila za KUD. Pisala sam potajno, ništa nisam objavljivala i tek u penziji sam počela intenzivno da se bavim time i drago mi je da sam paralelno i pisala i radila sve ovo što sam već pomenula – naglašava ona.

Kao stipendista Opštine Virovitica učiteljsku školu teta Mila završila je u Slavonskom Brodu 1957. godine. Prvi posao dobila je u Jasenašu, selu 15 kilometara udaljenom od Virovitice.

- Naravno da su mi kao njihovom stipendisti dali najudaljenije selo, da ne kažem Bogu iza nogu, koje nije imalo ni vode, ni struje, ni puta, ni radija. U toj školi radilo je nas četvoro, bila su četiri razreda đaka, a direktor je bio peti zaposleni. Kad god je bio stručni aktiv ili neki sastanak mi smo išli pešice od Jasenaša do Virovitice. Jedina kulturna razonoda bile su seoske priredbe koje sam ja onda priređivala. Sećam se da je moja prva predstava bila „Nikoletina Bursać”. Predstava se igrala napolju, a narod voli da se smeje, voli šaljive, a ne teške životne priče zbog čega je Branko Ćopić i bio blizak i voljen u narodu. Priredbe smo organizovali ili u školi ili u omladinskim domovima. Ljudi su to jako voleli da je to neopisivo i danima su prepričavali ko je šta i kako glumio i stvarno su se tome radovali, a i uključivali su se i sami u predstavu, dobacivali. Bilo je puno smeha, a posle svake priredbe igralo se kolo.

Njen pokojni suprug Slobodan takođe je bio prosvetni radnik i dugogodišnji direktor Osnovne škole u Borovu. Biti supruga direktoru škole u kojoj je i sama radila nije uvek bilo jednostavno.

- Koliko mi je to godilo toliko mi je i smetalo. Nisam htela da budem nametljiva. Kada uđem u zbornicu normalno je da su hteli da ogovaraju direktora. Nije on uvek bio pravedan, a nije ni mogao da bude jer niko nije idealan, ali kada ja uđem onda svi odmah zaćute. Kada je prešao da radi u SIZ (SIZ = Samoupravna interesna zajednica: Op. aut.) u Vukovaru gde je bio predsednik, onda sam ja imala slobodu i u školi mi je bilo lepše bez njega jer sam imala više slobode. Morala sam da ga slušam kao i svi drugi. Naređivao je da idem na takmičenje, da moram da pripremim ovo ili ono, tako da sam uvek morala da budem malo u pozadini da se mnogo ne ističem, ali kada je otišao jednostavno sam imala veću slobodu – priznaje bez ustezanja.

Starost, iako teška, može da bude i lepa, ali čovek s njom mora umeti da se nosi i mora da prihvati činjenicu da sve biva i prolazi, pa tako i život.

- Meni je to normalno. Život prolazi i jednom moraš da umreš. Ono što sam doživela na promociji definitivno je bio jedan rastanak, ali meni to ne smeta, to je prirodno. Onaj ko ne veruje, ko izgubi volju za životom, ko ne pronađe neke trenutke radosti, koji ne zna da se smeje i ne ume da se našali, on sebi smanji život – poručuje na kraju nastavnica koja je na put izvela mnoge generacije đaka i koji joj se i sada, kada živi u Domu starih, još uvek javljaju preko društvenih mreža.

Posebnu zahvalnost teta Mila je na kraju ovog razgovora izrazila vlasnicima doma za stare u kojem boravi, Ivici i Tatjani Kocić, koji su je dovezli u borovski Dom kulture i tako joj omogućili da prisustvuje promociji njene knjige.