Muzej koji čuva sećanje na Bukovicu

U selu Mokro Polje, koje pripada opštini Ervenik, već neko vreme otvoren je muzej starina - etnološka zbirka koja svedoči o svakodnevnom životu, običajima i zanatima naroda Dalmacije, uz stare fotografije ljudi koji su svojim postojanjem ostavili trag u ovom kraju. Stare fotografije svakodnevnog života, portreti seljana, važni događaji poput školskih dana, vojničkih ispraćaja i kićenih svatova, ali i radne akcije – berba grožđa, šišanje ovaca, vučarenje i drobljenje kamena za izgradnju seoskih puteva – deo su izložbe kojom je Milan Japundžić pre tri godine pokrenuo inicijativu za otvaranje muzeja starina u svom selu.

Svestan prolaznosti vremena i činjenice da sa odlaskom starijih generacija nestaje i deo običaja, znanja i predmeta koji svedoče o snalažljivosti, veštinama, siromaštvu i teškom životu stanovnika Bukovice, Milan je započeo prikupljanje eksponata čija je uloga i značaj tokom poslednjih decenija gotovo potpuno iščezla. Njegova namera je da sačuva uspomene na jedno vreme i način života koji polako odlazi u prošlost, ali koji predstavlja važan deo kulturnog nasleđa ovog kraja. Do eksponata nije bilo lako doći. Milan ih je tražio po zaraslim dvorištima, urušenim kućama, ispod ambara, tamo gde dugo vremena niko nije zalazio niti je imao nameru da zalazi. Kada bi svoje sumeštane pitao da li imaju neki predmet iz prošlosti koji bi mogao da posluži za muzejsku postavku, najčešće bi dobijao odgovor da „nema“, da je sve bačeno ili propalo. Ono što bi ipak, vođen upornošću i željom da sačuva prošlost, pronašao u nekom zabačenom i skrivenom kutku, morao je strpljivo da obnavlja kako bi dragoceni predmet, koliko je to moguće, vratio u njegovo prvobitno stanje. Nad pojedinim eksponatima provodio je sate i sate rada.

- Treba sve prvo dobro očistiti, zato što se to odavno više ne koristi, a sada ljudi prepoznaju u tome starinu koja nas veže sa prošlošću, sa našim načinom života i životom naših predaka. Ja taj način života još pamtim, kada se živelo oko ognjišta, kada su se svi ovi predmeti koji su danas muzejski eksponati koristili svakodnevno. Život je bio vrlo skroman, svega je bilo malo. Pre svega suđa, posuđa i alata. Na svemu se jako štedelo. Čuvalo se to kao oči u glavi. A ovi predmeti koje ovde vidite, većinom nisu industrijski proizvodi. Sve su to izrađivali seoski majstori, ljudi koji su se bavili poljoprivredom i stočarstvom, a uz to bili vešti u određenim zanatima. Seoski kovači, stolari, bačvari, opančari... Praktično, to je bilo naturalno gospodarstvo. Sve što je ljudima bilo potrebno, sami su proizvodili - priča Milan Japundžić, koji je poslednjih godina posvetio život sakupljanju eksponata i stvaranju vredne etnološke zbirke za svoje selo.

Od ognjišta do tare - priča o životu jednog vremena

Milan je svoju etnološku zbirku podelio u nekoliko celina, nastojeći da svaki predmet dobije svoje mesto i ispriča priču o vremenu u kojem je nastao i služio svojoj nameni. Od kuhinjskog posuđa i predmeta za domaćinstvo, preko nameštaja oko ognjišta, pa sve do alata i pribora koji su pratili težački život, radove u polju i svakodnevnu borbu za opstanak. Kablić za mleko, bronzin i peka, oka i varićak za žito, gargaše za češljanje vune, motovilo, preslice i vretena, dečja kolevka, vučija, kosjer i brojni drugi predmeti svedoče o rukama koje su ih koristile i o veštinama koje su se prenosile s kolena na koleno.

-Tu su rekviziti, da kažemo uslovno, kuhinja, odnosno ognjište, vatra, i to je ono što se koristilo u svakodnevnom spremanju hrane. Bronzini, lonci u kojima se kuvalo, peka u kojoj se na ognjištu pekao hleb i meso. Tava na kojoj se pržilo, gradele koje su se takođe koristile. A ovaj eksponat malo ko može da pogodi šta je. Ne znam mu tačan naziv, ali se ranije bela kafa uglavnom pravila od ječma. Kafa je bila skupa, pa su ljudi svoj ječam pržili u ovome. Tu se sipa ječam, zatvori se i na ognjištu okreće dok se ne isprži - pojašnjava Milan.

Posebno mesto u postavci zauzimaju i stare mere za žito i brašno

- Ovo je mera za žito, za brašno - oka i varićak. To su bile standardne merne posude. Svaki majstor koji je pravio oku morao je da se pridržava tih mera, jer se time kupovalo i prodavalo žito. Nije smelo biti odstupanja. To je bila standardna mera, kao što su danas kilogram ili litar. Kada su bile gladne godine, varićak žita ili kukuruza bio je pojam - objašnjava Milan.

Iz kojeg vremena potiče najstariji eksponat u postavci, Milan ne može sa sigurnošću da tvrdi. Kablić za mleko, kojem je jedva uspeo da zameni dno, pojedeno zubom vremena i crvotočinom, svakako spada među najstarije predmete. Pored kuhinjskih predmeta, u zbirci su i alati za šišanje i preradu vune, preslice, gargaše, ručni alati za stolare i obućare, srpovi, kosjeri i brojni drugi predmeti koji su nekada bili neizostavni deo svakodnevnog života. Danas je doći do ovakvih predmeta veoma teško, a nekada su ih kuće bile pune jer su svakodnevno korišćeni.

Posebno mesto u muzeju zauzimaju čuveni mokropoljski opanci, bez kojih se nekada u ovom delu Dalmacije nije išlo ni u ovce, ni u polje, ali ni u svatove. Bili su obuća težaka i čobana, ali i neizostavan deo narodne nošnje u svečanim prilikama. Kao što se život nije mogao zamisliti bez opanaka, tako nijedna kuća nije bila bez tare -starog tkalačkog stana na kojem su vredne ruke žena od čiste vune i konoplje stvarale sve ono što je porodici bilo potrebno.

Uspomene koje ne blede

Jedan predmet u čitavoj postavci Milanu ipak budi najviše uspomena. To je tara, stari tkalački stan, koji ga vraća u detinjstvo i podseća na baku, njen rad, strpljenje i poštovanje prema onome što je čovek svojim rukama stvarao.

- Ovo je tkalački stan, ili kako smo ga mi zvali - tara. To je bio izuzetno koristan stroj, jer su ljudi na njemu izrađivali kompletnu odeću - mušku, žensku i dečju, ali i pokrivače, biljce i krpare. Svaka domaćica, svaka devojčica, uz majku je već od malena učila da tka. Kada bi stasala za udaju, sama je sebi tkala odeću koju će poneti u novu kuću. Moja baka je sama istkala svoju nošnju u kojoj je došla u našu kuću kada se udala za mog dedu. Čitavog života je brinula o njoj. Držala ju je u škrinji, stalno provetravala, pazila da je moljci ne oštete. Bio sam zadivljen kako je posle toliko godina izgledala kao nova. Doživela je 96 godina i do poslednjeg dana čuvala tu nošnju. Nekoliko puta sam joj govorio: „Bako, daj meni tu nošnju, a ja ću tebe, kad umreš, obući u svilu i kadifu, samo da ona ostane.“ Nije htela ni da čuje. Govorila je: „U ovome sam se udala, u ovome sam došla u ovu kuću za tvoga dedu, u ovoj odeći ću i otići kod njega.“ I tako je i bilo - priseća se Milan.

Posebnu vrednost čitavoj etnološkoj postavci daju zidovi prostorije, prekriveni originalnim crno-belim fotografijama koje je Milan godinama sakupljao po Mokrom Polju, obilazeći kuće svojih meštana i porodične albume. Na njima su zabeleženi školski dani nekadašnjih generacija mokropoljskih đaka, ispraćaji mladića na odsluženje vojnog roka, svadbe i narodni običaji, vučarenje, šišanje ovaca, pečenje rakije u starim kazanima, žene koje u dvorištima predu vunu, ali i radovi na izgradnji seoskih puteva, koji su u to vreme najčešće nastajali samodoprinosom i teškim fizičkim radom meštana. Svaka od tih fotografija predstavlja autentično svedočanstvo jednog vremena i ljudi koji su ga stvarali, dopunjujući priču koju kazuju muzejski eksponati i pretvarajući etnološku zbirku u živu hroniku života Bukovice.

Danas, dok ponosno čita utiske posetilaca ispisane u knjizi utisaka, Milan planira da svoju etnološku zbirku dodatno proširi, da je uz podršku opštine zaštiti i ostavi Mokrom Polju kao trajno svedočanstvo o životu, radu i običajima ljudi koji su nekada stvarali i živeli u ovom bukovačkom kraju.

Ova mala muzejska postavka nije samo zbirka starih predmeta. Ona je svedočanstvo jednog načina života, umeća i vrednosti koje su oblikovale generacije ljudi u Dalmaciji. Svaki eksponat, svaka fotografija i svaka ispričana priča podsećaju da kulturno nasleđe ne čine samo veliki istorijski događaji, već i svakodnevica običnih ljudi, čiji su rad, znanje i život ostavili neizbrisiv trag u vremenu.