Organizator sajmova priplodne stoke i osnivač muzeja poljoprivrede

Vukovar nikada nije oskudevao u ličnostima koje su obeležile ne samo njegovu nego i prošlost nekada velikog prostora koji smo zajedničkim imenom zvali Jugoslavija. Značajan doprinos razvoju i imenu Vukovara dali su i njegovi Srbi među kojima je bilo političara, slikara, književnika, trgovaca i zanatlija, lekara, veleposednika i dobrotvora. Među njima su svakako najpoznatiji Zaharija Orfelin, Jovan Gavrilović, Justin Mihailović ili Aleksa Paunović, ali ima i onih manje poznatih, pomalo zaboravljenih i svakako značajnih Vukovaraca kojih se valja prisetiti. Jedan od tih zaboravljenih vukovarskih Srba je Đorđe Radojčin, jedan od prvih stručnjaka u agronomiji Kraljevine Jugoslavije koja je u vreme njegovog školovanja oskudevala ekspertima u oblasti poljoprivrede i stočarstva i čiji rad je značajno doprineo razvoju ove grane privrede u vukovarskom kraju.

Rođen je 26. avgusta 1895. godine kao jedan od trojice sinova iz braka Julke i Nikole Radojčina u Vukovaru gde je završio Osnovnu školu i gimnaziju. Školovanje je nastavio u Križevcima na Kralјevskom višem gospodarskom učilištu, a po završetku studija od 22. jula 1916. bio je predavač na ekonomiji škole i u nižoj poljoprivrednoj školi. Jedan semestar bio je i u Nemačkoj u Poljoprivrednoj školi u Haleu. Po povratku je ponovo radio na križevačkoj ekonomiji, gde je pokazao posebno zanimanje za stočarstvo. U to vreme objavio je i nekoliko stručnih radova iz oblasti veštačke oplodnje stoke, a stočarstvo je predavao i kao profesor Srednje polјoprivredne škole u Križevcima.

U periodu od 1. septembra 1919. do 31. marta 1920. bio je ekonomski veštak pri agrarnoj proceni za Ludbreg, a 19. septembra 1924. godine imenovan je za vršioca dužnosti oblasnog polјoprivrednog referenta za Sremsku oblast. Radojčin se kao stručnjak pročuo kada je u Vukovaru organizovao Prvi sajam priplodne stoke. Sajmovi koje je kasnije organizovao pomogli su u nabavi dovolјno priplodne stoke za celu Sremsku oblast što je znatno pobolјšalo stočarstvo cele oblasti, a naročito vukovarskog sreza. Po osnivanju banovina kao stočarski referent dodelјen je polјoprivrednom odelјenju Dunavske banovine. Na tom mestu njegova ideja o sajmovima priplodne stoke naišla je na plodno tlo jer je Radojčin bio okružen ljudima iz struke koji su njegove ideje shvatili ozbiljno i pomagali mu da ih ostvari. Sajam priplodne stoke u Novom Sadu bio je kruna njegovog rada, jer je na njemu viđena najkvalitenija stoka u državi. Njegov rad na unapređenju stočarstva bio je zapažen i veoma cenjen pa su mnogi tražili njegove savete i iskustvo.

Kao viši savetnik, zajedno sa inženjerom Bogdanom Jarakulom, bio je na čelu specijalnih stručnih komisija koje su obilazile, kontrolisale i unapređivale rad mlekarskih zadruga širom Vojvodine (Novi Slankamen, Inđija, Srbobran, Mokrin itd.). Bio je saradnik više stručnih časopisa, a 22. decembra 1929. diplomirao je na Polјoprivrednom fakultetu u Zagrebu postavši jedan od prvih inžinjera agronomije u Kralјevini Jugoslaviji. Odmah se bacio na pripremu doktorata sa radom o Pfajferovoj rasi svinja, koji je bio gotovo pri kraju, dokumentovan brojnim podacima o toj rasi i fotografijama, ali ga zbog prezauzetosti poslovima nije predao. U međuvremenu je položio ispit za inspektora za stočarstvo, čime je stekao najveću kvalifikaciju za rad na unapređenju stočarstva.

U saradnji sa Draganom Tomićem 1926. godine objavio je rad pod nazivom Pregled ekonomskog stanja Sremske oblasti, za koji je pohvalјen od strane Ministra Polјoprivrede aktom br. 40.284/3, od 10. novembra iste godine. Još dok su postojale oblasti kao upravne jedinice, Radojčin je u Sremskoj oblasti uredio polјoprivredni muzej, u kome je prikupio veliki broj uzoraka žitarica, modela voća i sprava u minijaturi. Ideja kojom se vodio bila je da se u njemu prikupi što više uzoraka poljoprivredne proizvodnje i prikaže stvarno stanje poljoprivrede kako bi, zahvaljujući stalnoj izložbi, zainteresovani mogli da vide šta Srem nudi i gde šta može da se nabavi. Po ugledu na njegov i druge oblasti Kraljevine Jugoslavije osnivale su slične muzeje.

Radojčin je bio redovan član Srpskog polјoprivrednog društva, ali i saradnik mnogih kulturnih i humanih ustanova, uklјučujući Vukovarsko srpsko pevačko društvo „Javor” i Društvo za Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu. Za svoj rad odlikovan je ordenom Sv. Save 5. stepena.

Tragična smrt u Novom Sadu

Inženjer Đorđe Radojčin bio je poznat po svojoj čestitosti i pravdoljubivosti čemu je pridavao veliku pažnju i trudio se da svoj posao uvek obavlja časno i pošteno. Preloman trenutak u njegovom životu dogodio se 1931. godine kada je u javnosti počela da kruži priča o nepravilnostima u nabavci priplodne stoke u Vukovaru u vremenu kada je on bio referent u ondašnjoj županiji. Iako njega niko nije ni pomenuo Radojčina je sve to jako pogodilo jer nije mogao da podnese da neko sumnja u njegovo poštenje i da njegovo ime bude upleteno u bilo kakvo nedelo. Zbog svega toga bio je veoma potišten, žalio se prijateljima i govorio da je zbog toga spreman čak i da se ubije.

Uzalud su ga prijatelji ubeđivali da će sve doći na svoje mesto. Misao o samoubistvu nikako ga nije napuštala. Poslednjih dana života Radojčin je završavao poslove, sređivao račune kako bi iza sebe ostavio red. Tu promenu primetio je i njegov pretpostavljeni načelnik Milan Novaković pa su svi njegovi prijatelji iz kancelarije počeli da strahuju jer je odjednom prestao da priča o samoubistvu uveravajući ih da je sve u redu.

Iz lista Vreme od 7. juna 1931.

Veče uoči smrti kratko je bio kod kuće, a uveče je otišao na večeru. Posle večere otišao je u svoju kancelariju gde se zadržao do ponoći i sređivao razne predmete. U jutro, kada je počelo radno vreme, Radojčin, koji je uvek bio tačan, se nije pojavio. Na njegovom radnom stolu bio je savršen red. Sluteći zlo načelnik Novaković je poslao poslužitelja Aleksu Smiljanića u Radojčinov stan da vidi šta se dogodilo. Smiljanić je nesrećnog Radojčina pronašao u kupatilu u lokvi krvi o čemu je odmah obavestio Bansku upravu i policiju, koja je vrlo brzo stigla na uviđaj. Inženjer se ubio pucnjem u slepoočnicu iz vojničkog revolvera marke Mauzer.

Na stolu u spavaćoj sobi pronađeno je nekoliko pisama. U jednom, koje je bilo otvoreno pisalo je:

„Izvestite na telefon 23-40 gospođicu Terku da sam životom svršio i neka se obaveste moja braća Ilija i Milan u Irigu. Ova dva aparata (fotografska) su banovinska i neka se vrate odeljenju. ”

Iza sebe je ostavio i pismo upućeno svojoj majci.

„Gospođi Julki Radojčin, Vukovar. Mila moja majko! Oprostite što ovako odlazim zauvek od Vas. Drugačije nije moglo biti. Nisam već mogao da podnesem ovo što se oko mene događa. Nevin sam, to će se sigurno dokazati, samo je nemoguće da ja to dočekam. Znam da Vas mećem time u nepriliku i trošak, ali još samo to učinite za mene. Sahranite me, molim Vas, ovde u Novom Sadu, nemojte nipošto da me prenosite u Vukovar, jer zemlja je zemlja. Braću molim da mi i oni oproste i da paze na majku. Zbogom još jedanput svima – Đorđe.”

Vest o njegovom samoubistvu odjeknula je ne samo u Novom Sadu nego i u prestoničkim novinama koje su o tome detaljno izveštavale.

Prema vlastitoj želji Đorđe Radojčin sahranjen je na Almaškom groblju u Novom Sadu u prisustvu rodbine i prijatelja te delegacije banovine na čelu sa banom Milanom Nikolićem i načelnicima banske uprave i činovnicima. Nekrolog povodom njegov smrti koji je napisao ugledni srpski profesor, agronom i stručnjak za stočarstvo, predsednik Srpskog poljoprivrednog društva i urednik lista Težak, dr Tanasije Mitrović objavljen je u ovom listu 1. jula 1931. godine.

Izvori:

List Težak (Beograd) od 1. jula 1931.

List Vreme (Beograd) od 6. i 7. juna 1931.

FOTOGRAFIJA: Iz lista Težak od 1. jula 1931.