Zločin o kojem se uporno ćuti

U prvim mesecima rata u Hrvatskoj, devedesetih godina, u Jasenovcu je ubijen saborski zastupnik Dušan Trivunčić, agronom i ugledni građanin ovog stradalnog mesta.

Ovaj zločin do danas još uvek nije rešen iako se navršilo tačno 35 godina. Reklo bi se ništa neuobičajeno za hrvatsku sudsku praksu ako se uzmu u obzir stradanja Srba tokom devedesetih godina kao i procesuiranje zločinaca. Takođe, i o ovom zločinu u hrvatskoj javnosti vlada režim zaborava i ćutanja, bez obzira što se radi o ubijenom članu najvišeg predstavničkog tela građana i nosioca zakonodavne vlasti – Saboru.

Dušan Trivunčić je rođen pre Drugog svetskog rata 1935. godine u Jasenovcu. Kao dete Jasenovca prošao je jasenovački logor kao i logor Jastrebarsko gde je usvojen od strane jedne muslimanske porodice iz Osijeka tako da je Drugi svetski rat završio kao Kemal Seferović. Nakon oslobođenja na zgarište kuće Trivunčića vratio se samo njegov otac dok su majka Zorka i brat Siniša ostali u logoru Jasenovac gde su i nastradali.

- Moj deda Živko je nekim putem uspeo da sazna da postoji mogućnost da je Dušan živ i njegove dve sestre su se uputile u Osijek gde su ga i pronašle. Naravno, pronašle su Kemala Seferovića i put povratka iz uloge Kemala u ime Dušan nije bio ni malo lak jer se porodica Seferović nije htela odreći jedinog sina kojeg su imali. Međutim, istrajnost i tatina želja da se vrati u porodicu bila je mnogo jača tako da se on vratio na zgarište sa dedom i tu nakon rata započeo obnovu i stvaranje novog života – priča Dušanova ćerka Zorica Vlajinić o životu svog oca pre stradanja 1991. godine.

- Tata je potom upućen na školovanje, završio je poljoprivrednu školu, zatim i Višu poljoprivrednu u Križevcima da bi se nakon toga i zaposlio. Postao je agronom i to je bio njegov profesionalni put, ali poljoprivreda je bila i njegova velika ljubav. Paralelno sa profesionalnim radom u raznim poljoprivrednim organizacijama on se i privatno bavio poljoprivredom. Imali smo malo poljoprivredno imanje i ono što je tata najviše voleo, imali smo konje. Pred rat tata je imao svoju malu ergelu i bio je izuzetno ponosan na nju, svo slobodno vreme provodio je brinući o konjima – ističe Zorica.

Igra tih Dušanovih konja ostala je na traci filma o Jasenovcu Lordana Zafranovića.

U politiku je ušao kao član Saveza komunista Jugoslavije gde je osamdesetih godina izabran za člana opštinskog komiteta. Po pojavi drugih partija i transformacije komunista Dušan postaje član novostvorene partije SKH – SDP (Savez komunista Hrvatske – Stranka demokratskih promena) kasnije Socijaldemokratske partije (SDP).

- Iz te uloge učestvovao je na višestranačkim izborima 1990. godine i na tim izborima osvojio značajan broj glasova građana koji su ga dobro poznavali. Ta politička popularnost i poverenje koje je dobio verovatno su stavili metu na njegovu glavu i kao takav ugledan i priznat samo je bio smetnja sistemu koji dolazi, sistemu koji u svojim redovima nije trebao pripadnike srpskog naroda sa takvim uvažavanjem - naglašava njegova ćerka.

Pobeda na izborima

Te 1990. godine u izbornoj jedinici Kostajnica osvojio je 5627 glasova i ubedljivo pobedio HDZ-ovog kandidata koji je dobio 2858 glasova. Na taj način postao je saborski zastupnik.

U uslovima zaoštravanja političke scene i uopšte prilika u Jugoslaviji, pogotovo u Hrvatskoj, ostaje i dalje član navedene stranke i tzv. levog bloka. Zbog sve oštrijih sukobljavanja jedno vreme je odbijao da učestvuje u radu Sabora, a u saopštenju koje su pored njega potpisala još devetorica zastupnika krajem januara 1991. godine između ostalog je navedeno: „Biračko telo koga mi predstavljamo u Saboru Republike Hrvatske ne može dozvoliti da se Sabor stavlja u funkciju stvaranja nepremostivog razdora nacionalnim i ideološkim osnovama… Ovakve pretpostavke i odnos političkih snaga u Saboru, a u službi politike isključivosti i zadnjih namera kakvu vode državni organi Republike Hrvatske mogu rezultirati daljnjim uznemiravanjem i konfrontiranjem čiji su ciljevi lako predvidivi, a posledice teško sagledive“.

Nažalost, nakon samo nešto više od pola godine te posledice na svojoj koži je osetio upravo jedan od potpisnika ovog saopštenja. Naime, grupa naoružanih uniformisanih lica je 17. septembra 1991. godine uhapsila Dušana i odvela iz kuće u nepoznatom pravcu.

- Nakon dva dana mama je obaveštena da je tata ubijen i pronađen pored autoputa. U tom momentu ja sam bila u Sarajevu gde sam studirala na Prirodno-matematičkom fakultetu – kaže Zorica.

U tom momentu Jasenovac su držale hrvatske snage, tek nešto kasnije Jasenovac je prešao u srpske ruke sve do akcije Bljesak početkom maja 1995. godine. U tom momentu Hina je prva objavila informaciju da je ubijen Dušan Trivunčić, a Večernji list kratku vest bez konkretnih detalja o njegovoj smrti. Slično je bilo i u Saboru gde je nakon informacije o ubistvu Trivunčiću odana pošta, a u prilogu HRT-a to je izgledalo ovako: „Minutom šutnje odana je počast poginulom zastupniku Dušanu Trivunčiću i svim drugim, nažalost mnogobrojnim našim žrtvama, borcima za slobodu i građanima što su pali u odbrani domovine kojoj je nametnut ovaj prljavi, imperijalni, hegemonistički i genocidni rat“.

Dakle, običan gledalac i slušalac iz već naviknutog narativa mogao bi da pomisli da su Trivunčića ubili pripadnici njegovog naroda, da hrvatska vlast, vojska i policija s tim nemaju nikakve veze. Tada je porodica dobila telegram saučešća kojeg je potpisao tadašnji predsednik Sabora Žarko Domljan. Od Sabora toliko, sve do danas.

- S obzirom da sam u tom momentu bila u Sarajevu, to veče je objavljena vest na Jutelu gde je rečeno da je ubijen saborski zastupnik Dušan Trivunčić i čak je objavljeno da se za njegovu suprugu ništa ne zna. To je vest koja je došla do mene u Sarajevo, odnosno na taj način su moji poznanici i rođaci saznali da je moj tata ubijen. U Hrvatskoj je objavljena samo kratka vest. Zapravo, ceo taj slučaj nije privukao gotovo nikakvu pažnju ni tada ni nakon toga. O tom tragičnom događaju i danas se jako malo zna i priča jer nije baš neki interes hrvatske vlasti da se po tome kopa – naglašava Zorica.

Hrvatski zavet ćutanja o zločinima nad Srbima

Na večni počinak ispratilo ga je tek malo prijatelja i otac Živko koji je u Drugom svetskom ratu izgubio ženu i mlađeg sina, a u poslednjem ratu i starijeg sina. Nakon ubistva nije upisan u knjigu umrlih pa je službeno proglašen mrtvim tek 1999. godine. Porodica nije ostvarila čak ni pravo na saborsku penziju.

Iako postoje svedoci ubistva kao što je vozač belog kombija u kojem je Dušan odveden do mesta gde je i ubijen, sudskog epiloga nema. Pored vozača kombija navodno su bila još četvorica naoružanih pripadnika određenih hrvatskih formacija. Tek, Dušanova supruga Jula bila je pozvana i u Županijski sud u Sisku 2012. godine, ali do danas i dalje nema ni traga ni glasa o onima koji su ubili njenog supruga.

- Naša saznanja pokazuju i ukazuju da u ovom slučaju postoje poznata imena egzekutora i naša saradnja sa tužilaštvom prilikom davanja iskaza je ukazivala na određene ljude. Međutim, nismo dobili odgovor da se bilo šta pomaklo u predistražnom postupku koji je još uvek u toku. Formalno, taj postupak je još uvek u toku, ali koliko ima smisla da mi nakon 35 godina pričamo o predistražnom postupku – razočarano konstatuje Dušanova ćerka.

U to vreme tek retki mediji u Hrvatskoj pišu o Dušanovom ubistvu, još ređi su oni u Srbiji. O ovom slučaju 35 godina nisu se oglašavali brojni predsednici Hrvatske, premijeri, predsednici Sabora, nije se oglašavala ni njegova partija čiji je bio član u trenutku ubistva.

- Partija čiji je tata bio član uopšte se ne oglašava po pitanju njegovog ubistva, čak sam jednom prilikom razgovarala sa jednim njihovim bivšim zastupnikom koji mi je rekao da nikada nije ni čuo za taj slučaj, čak ni u vreme kad je SDP bio na vlasti. Toj stranci nije interes da kopa po tome i moj zaključak je da verovatno svi imaju upletene prste u taj događaj i to nečinjenje samo ukazuje i dokazuje da su odgovorni svi zajedno – zaključuje Zorica Vlajinić koja je 2013. godine pisala i tadašnjem premijeru, a sadašnjem predsedniku Hrvatske Zoranu Milanoviću od kojeg nije dobila nikakav odgovor.

Pisali smo i mi ovih dana i Socijaldemokratskoj partiji i Saboru. Pitali smo da li se u SDP-u pominje ime Dušana Trivunčića i okolnosti njegovog ubistva, da li su tražili da se zločin istraži i da li zastupnici ove stranke u Saboru pominju ovaj slučaj? Upitali smo Sabor postoji li pomen njegovog imena, neka spomen-ploča, komemoracija, minut ćutanja na dan ubistva? Dobili smo odgovor od obe strane u vidu ćutanja, ćutanja koje traje 35 godina.