Petropoljke – žene koje čuvaju selo, tradiciju i zajedništvo

Okupljajući dvadesetak aktivnih članica, uglavnom žena u poznijim godinama života, Udruženje „Petropoljke“ svojim radom čuva lokalnu tradiciju i kulturnu baštinu, podstiče zajedništvo i dokazuje da seoski život, uprkos brojnim teškoćama, može da bude ispunjen sadržajima, druženjem i novim inicijativama.

Osnovano 2012. godine, sa sedištem u Biočiću, Udruženje „Petropoljke“ nastalo je sa jasnim ciljem - da okupi žene iz Petrovog polja, pruži im prostor za međusobnu podršku i sačuva običaje i tradiciju ovog kraja. Tokom godina postale su jedan od glavnih nosilaca kulturnih i društvenih dešavanja u nekoliko sela u drniškom zaleđu. Organizuju proslave, učestvuju u radu lokalnih organizacija, prijavljuju se na projekte, pokreću radne akcije i brinu o uređenju svojih naselja.

Osim toga, već deset godina za redom organizuju i okupljanje povodom Međunarodnog dana žena na selu, koji se širom sveta obeležava 15. oktobra. I ove godine taj dan bio je prilika da se okupe, pokažu deo onoga što rade i podsete na značaj žena koje, iako njihov doprinos često ostaje nedovoljno vidljiv, predstavljaju jedan od stubova života u ruralnim sredinama.

- Udruženje žena „Petropoljke“ osnovano je 2012. godine i evo, nedavno smo proslavile punih četrnaest godina rada na ovom području. Mi smo, u neku ruku, okosnica svih kulturnih i društvenih događanja u našem kraju, kojem gravitira nekoliko sela u drniškom zaleđu. Udruženje broji dvadeset aktivnih članica, a svaka akcija uređenja okoline, čišćenja i organizacije sportskih aktivnosti uključuje te žene. Sve su to žene u ozbiljnim godinama. Ja kao predsednica i još jedna naša članica najstarije smo, sa 84 godine, ali entuzijazam, volja i energija koje nosimo nisu nešto što često vidimo kod mlađih generacija. Pokušavale smo i nastojale da uključimo i mlađe žene, ali slabo je to išlo. Mi smo uključene i u sve organizacije našeg društva, prijavljujemo se na projekte i organizujemo proslave. Evo, Međunarodni dan žena na selu obeležavamo već deset godina, a Grad Drniš je taj datum obeležio prvi put prošle godine - ponosno kaže predsednica Udruženja žena „Petropoljke“ Bosiljka Janjić.

Zajedništvo koje životu na selu daje snagu

U ruralnim sredinama Dalmacije, gde je stanovnika iz godine u godinu sve manje, upravo su žene često glavne nositeljke društvenog, kulturnog i zajedničkog života. Bez njihovog angažmana, mnoga sela bila bi manje vidljiva, a društveni život u njima gotovo bi utihnuo. Članicama „Petropoljki“ udruženje pruža osećaj pripadnosti, podršku i dodatnu snagu da istraju u životu na svojoj dedovini.

Vida Knežević iz Štikova članica je udruženja već deset godina, a u ovaj kraj vratila se iz Srbije pre dvanaest godina. Kaže da joj je zajedništvo sa drugim ženama postalo važan deo svakodnevice.

- Biti deo ovako male grupe žena za sve nas znači mnogo, više nego što se rečima može opisati. Družimo se, idemo na izlete, provodimo vreme zajedno, a svakog vikenda smo ovde na balotani. Ništa nas u tom druženju ne može omesti. Čak i kada puše bura i kada je hladno, mi se okupimo i odigramo koju partiju balota. Svaku priliku koristimo da se sastanemo, a onda se obično spremi i neki naš tradicionalni specijalitet iz ovog kraja. Ovog puta to je grah sa ječmom i suvim mesom, i biće baš kao nekada - kaže Vida.

Za žene iz ovih sela druženje je prilika da sačuvaju navike, običaje i osećaj pripadnosti zajednici. Udruženje im omogućava da budu aktivne, da putuju, učestvuju na susretima i turnirima i da, uprkos godinama i brojnim obavezama, ne odustaju od onoga što ih raduje.

Narodna nošnja kao svedočanstvo prošlosti

Posebno mesto u radu „Petropoljki“ zauzima očuvanje tradicije, a jedan od najvidljivijih primera jesu narodne nošnje koje su članice same izrađivale na radionicama u okviru udruženja. Ovi zahtevni odevni predmeti ujedno su svedočanstvo o načinu života žena ovog kraja, njihovoj veštini i pripadnosti određenom selu.

Dragica Paklar iz Biočića u udruženju je od samog osnivanja. U selu je rođena i u njemu je provela gotovo čitav život, a zajedničke aktivnosti sa drugim ženama za nju su postale sastavni deo svakodnevice.

- Ovde sam rođena i ovde živim, evo već 74 godine. U udruženju sam od prvog dana, od samog osnivanja, i to mi posebno znači. Družimo se, putujemo zajedno, idemo u Knin, Benkovac, ali i u druga mesta gde se organizuju turniri u balotama. A ovde gotovo svakog dana neko se nađe da odigramo balote. Jedino nas kiša može omesti, inače se viđamo skoro svaki dan. Svaka žena koja živi na selu ima puno posla, ali se dobrom organizacijom sve može stići. Do dva sata popodne smo u kući, u polju i oko poslova u domaćinstvu, a posle toga imamo svoje vreme za druženje - kaže Dragica.

Ponosno pokazujući svečanu narodnu nošnju koju je, zajedno sa ostalim članicama, sama izradila u okviru projekta udruženja, Dragica objašnjava da je svaki njen deo rezultat njihovog zajedničkog rada.

- Bošča, traveža, vuštan i košulja - to smo sve mi same sebi ovde šile. To je tradicionalna narodna nošnja koju su žene ovoga kraja, u ne tako davnoj prošlosti, svakodnevno nosile, u svim poslovima. Po nošnji se i raspoznavalo koja je žena iz kog kraja, jer je u Štikovu bila drugačija nošnja, u Biočiću drugačija, i tako u svakom selu. Najveći problem danas nam je što slabo imamo mlađih žena, slabo nam se pridružuju. I ono malo što ih ima ili radi ili ima druge obaveze, pa ne stiže, nema vremena, a slabo je i volje. Kada se ovde okupimo, svaka od nas donese šta ima, da se počastimo. Tu bude voća, kolača, likera i slatkih rakija, oraha i bajama, svega - dodaje Dragica.

Žene navikle na krš i škrtu zemlju

Iza druženja, pesme, narodnih nošnji i zajedničkih okupljanja krije se i ona manje vidljiva strana života na selu. Svakodnevica žena u drniškom zaleđu i dalje je obeležena teškim fizičkim radom, brigom o domaćinstvu, baštama i blagu, ali i nedostatkom osnovne infrastrukture. U nekim selima jedan od najvećih problema ostaje nedostatak vode, što dodatno otežava život i poslove koje žene obavljaju.

- Jako je teško živeti na selu, posebno u selima gde nemate ni pitku vodu, a koliko je voda neophodna u svakom domaćinstvu, to najbolje žena zna. Tako je i u mom Štikovu. Najveći problem je što vode nemamo jer, kao što znate, ovde gotovo pet meseci kiša nije pala, pa su i izvori presušili. Meni su 72 godine, ali i dalje sve radimo kao nekada. Ručno žanjemo raž, uzgajamo baštu, imamo svoje povrće i sve što nam u kući treba, uprkos tom najvećem nedostatku koji sam navela. Žene su ovde radne, vredne i borbene iznad svega - pojašnjava nam Vida Knežević.

Da je snaga seoskih žena upravo u njihovoj sposobnosti da istraju i da se, bez obzira na godine, oslone na sopstveni rad i znanje, potvrđuje i Mira Petojević. Za nju su udruženje i druženje važni, ali ništa manje nisu važni ni radne navike, briga o domaćinstvu i spremnost da se pomogne zajednici.

- Meni će uskoro 76 godina, ali mi smo borbene žene, ne damo se. Sve smo u godinama kada imamo puno životnog iskustva i znanja iza sebe, pa možemo mnogo toga i da razmenimo. I ja sam aktivna članica od prvog dana osnivanja udruženja i mnogo nam to znači. Družimo se, ali i ponešto korisno uradimo. Organizujemo radne akcije, čistimo groblje i seoske ulice, obeležavamo značajne datume i organizujemo turnire u balotama, koji su nama važni. Svaka od nas ima svoje obaveze, sve radimo kod kuće, obrađujemo baštu i vinograd, držimo ponešto od blaga. Sve stižemo, Bogu hvala, radne navike imamo, a zadovoljne smo svime što uradimo. Nekada se sve i ne stigne, ali, Bože moj, posao nikada neće uteći. Treba se malo i rekreirati. Jako je teško ovde biti žena i ne može ovde svako da opstane. Mi smo žene navikle na svašta, i na bedu, i na siromaštvo, i na krš i na škrtu zemlju, ali se ne damo. Napravimo i vino, ispečemo rakiju, napravimo neki liker od oraha ili drena, imamo krompira, kapule, paradajza, svašta u kući mora da bude. Tako nam je lakše i za budžet, jer sve imamo male penzije. Snaga naših žena ogleda se u tome što imaju volje za sve i što su na svome. Kada su muškarci igrali balote, nije bilo ovih balotana kao sada, već su igrali u selu. Oni bi igrali do mraka, a mi bismo jedva čekale da oni završe i da mi uskočimo, pa bismo ostajale do ponoći. Malo su nas kritikovali što kao žene igramo balote, ali se mi nismo mnogo na to obazirale. Nama je to vid druženja, šale i razgovora, ali i rekreacije - kada se sagneš, potrčiš, pružiš korak, a to je za zdravlje korisno - ponosno ističe Mira.

Od obnove spomenika do novog života društvenog doma

„Petropoljke“ ne žele da budu nemi posmatrači propadanja svojih naselja. Naprotiv, svojim angažmanom nastoje da sačuvaju ono što je ostalo, obnove zapuštene prostore i stvore uslove za kvalitetniji život meštana. Jedna od najznačajnijih inicijativa jeste obnova nekadašnjeg društvenog doma u Biočiću, koju su pokrenule u saradnji sa drugim organizacijama i Većem srpske nacionalne manjine. Dom, koji je 1953. godine izgradio nekadašnji rudnik Siverić za svoje rudare, godinama je bio zapušten i devastiran. Da bi se krenulo u obnovu, bilo je potrebno rešiti brojna imovinsko-pravna i administrativna pitanja, pripremiti dokumentaciju i pribaviti neophodne dozvole. Posle višegodišnjeg nastojanja, projekat je konačno pokrenut, a radovi se sprovode u fazama.

- Obnovile smo spomenik u centru sela, a zatim smo se prijavile za sredstva iz programa kapitalnih investicija SNV-a, za obnovu nekadašnjeg društvenog doma u selu. Taj dom je sagrađen 1953. godine, a izgradio ga je nekadašnji rudnik Siverić za svoje rudare. Međutim, dom je godinama bio devastiran i zapušten. Grad Drniš nam je izašao u susret oko uknjižbe, ucrtavanja, izrade samog projekta i pribavljanja svih potrebnih dozvola. Za to nam je trebalo oko pet godina, ali smo najzad uspele sve da sredimo. Dobile smo oko 143.000 evra za obnovu. Završili smo prvu fazu, zamenili krov i limariju, a sada je u toku druga faza, u kojoj rešavamo pitanje stolarije, i tako redom, fazu po fazu. Svrha obnove je da u skorijoj budućnosti otvorimo dnevni boravak za starije osobe, mesto gde će korisnici moći kvalitetno da provode vreme, gde neće biti usamljeni i gde će se sprovoditi programi u skladu sa njihovim potrebama.
Samo u Biočiću danas imamo oko šezdeset takvih ljudi. Nije uvek jedino rešenje da ljude smestimo u dom. Poenta je da oni koji još mogu i koji su pokretni ostanu u svojim domovima, ali da im se obezbede uslovi za lepše i kvalitetnije starenje - kaže Bosiljka Janjić.

Bosiljka Janjić

Planirani dnevni boravak trebalo bi da postane mesto susreta, druženja i različitih aktivnosti za starije meštane. U sredini u kojoj je sve manje stanovnika, a mogućnosti za organizovano provođenje vremena često su ograničene, takav prostor mogao bi da ima veliku ulogu u očuvanju društvenog života i sprečavanju usamljenosti.

Primer „Petropoljki“ pokazuje koliko se može postići kada postoje volja, upornost i zajednički cilj. Kod ovih žena nema podela na muške i ženske poslove, niti na hobije koji bi im, zbog godina ili tradicionalnih shvatanja, bili nedostupni. Sa ponosom ističu medalje osvojene na turnirima u balotama širom Hrvatske, kao i sve ono što su tokom godina uradile za svoja sela. Žene koje su u detinjstvu pešačile i po šesnaest kilometara u jednom pravcu do osnovne škole u Drnišu, koje su tokom života bile radnice, domaćice i stubovi svojih porodica, danas i dalje nalaze snagu da pokreću nove inicijative, čuvaju tradiciju i brinu o zajednici. A uz sve to, gotovo svakodnevno stižu da odigraju partiju balota, pripreme bogatu zimnicu i domaće specijalitete, uzgoje voće i povrće u svojim baštama i ugoste svakoga ko im dođe. Upravo u tome leži njihova posebnost - u sposobnosti da, uprkos teškim uslovima, sačuvaju vedrinu, zajedništvo i osećaj da život na selu ima smisla dok god postoje ljudi koji su spremni da se za njega bore.