Varivode – sećanje na žrtve, pitanje pravde i odgovornosti

U selu Varivode kod Kistanja održana je komemoracija povodom 31. godišnjice ubistva devetoro srpskih civila, koji su 28. septembra 1995. godine, gotovo dva meseca nakon završetka vojno-policijske akcije „Oluja“, ubijeni u svojim kućama i dvorištima. Komemoraciju su organizovali Srpsko narodno veće iOpština Kistanje, uz prisustvo porodica žrtava, meštana, predstavnika srpskih institucija i predstavnika državnog vrha Republike Hrvatske. Sve žrtve su bile starije životne dobi i srpske nacionalnosti. Prema podacima o zločinu, u Varivode je u noćnim satima došlo nekoliko pripadnika hrvatskih vojnih i policijskih snaga, a devet meštana ubijeno je vatrenim oružjem. U selu tada nije bilo vojnih dejstava, a civili koji su ostali u svojim domovima nisu predstavljali vojnu opasnost. Molitveni pomen za stradale služili su sveštenici Srpske pravoslavne crkve, Mitropolije dalmatinske, nakon čega su porodice žrtava i predstavnici institucija položili vence i zapalili sveće kraj spomen-obeležja sa imenima ubijenih. Među stradalima bili su Jovan Berić, Špiro Berić, Radivoj Berić, Marija Berić, Mirko Pokrajac, Dušan Dukić, Marko Berić, Milka Berić i Jovan Berić.

Povodom 31. godišnjice sećanja prisutnima u Varivodama se obratila Tena Banjeglav iz Dokumente - Centar za suočavanje s prošlošću, koja je ukazala na značaj suočavanja sa zločinima počinjenim tokom i nakon operacije „Oluja“, potrebu za utvrđivanjem odgovornosti i procesuiranjem zločina, ali i na važnost izgradnje kulture sećanja u kojoj će biti mesta za sve žrtve. Govorila je i o odgovornosti institucija, širenju govora mržnje i potrebi da se na podele i netrpeljivost ne odgovara novom mržnjom.

- Skoro dva meseca nakon vojno-policijske akcije „Oluja“, u noćnim satima, nekoliko pripadnika hrvatskih vojnih i policijskih snaga došlo je u selo Varivode. Tamo se tada nisu odvijale nikakve vojne operacije, niti je bilo prisutno vojno osoblje ili oružje. U mestu se nalazilo nekoliko civila koji nisu želeli ili nisu mogli da napuste svoje domove i nisu predstavljali nikakvu opasnost. Te noći pripadnici hrvatskih vojnih i policijskih snaga vatrenim oružjem ubili su devetoro meštana, osoba starije životne dobi i srpske nacionalnosti. Žrtve su ubijene u svojim kućama i dvorištima, koje nisu želeli da napuste jer im je bila obećana zaštita. Uprkos vođenim krivičnim postupcima za zločine počinjene u Varivodama, do danas niko nije osuđen. Hrvatsko društvo i dalje se teško suočava sa zločinima koje su počinili pripadnici hrvatske vojske i policije, kao i sa zločinima u kojima žrtve nisu bili Hrvati. Suočavanje sa tim zločinima izuzetno je važno. Tek kada prihvatimo činjenice o stradanjima i zločinima koji su počinjeni u naše ime i za njih preuzmemo odgovornost, društvo može da ide napred. Samo na taj način moguće je lečiti ratne traume - istakla je Banjeglav.

U svom govoru naglasila je i da odgovornost za negiranje činjenica i nepriznavanje zločina, pre svega, leži na vlastima. I to ne samo na trenutnim, već i na prethodnim vlastima. One kreiraju narativ i politiku sećanja, ali i politiku zaborava.

- Podsetiću da je premijer Andrej Plenković 2020. godine bio u Varivodama, gde je priznao zločine i izrazio žaljenje zbog ubijenih civila. I to je bio važan čin.
Međutim, nakon toga gotovo da je prestao rad na izgradnji poverenja i stvaranju inkluzivne kulture sećanja. I dalje, možda još odlučnije nego ranije, hrvatske vlasti odbijaju da priznaju zločine i preuzmu odgovornost za njih - rekla je Banjeglav.

Govor mržnje i odnos prema žrtvama

- Takođe, situacija u društvu, kao i politička situacija u zemlji, sve je gora. Slave se i veličaju ratne pobede, ratni zločinci su heroji, a ubistva civila tokom i nakon operacije „Oluja“ uglavnom se prećutkuju. Širi se takođe i mržnja prema drugima i drugačijima, netrpeljivost, a često i nasilje. I ove godine smo tokom i nakon proslave u Kninu čuli ustaški pozdrav, kao i poruke mržnje i pozive na nasilje koji su direktno usmereni protiv srpske manjine. Uprkos dokazima, snimcima i prijavama, institucije ponovo nisu reagovale niti sankcionisale počinioce. Tim stalnim nereagovanjem još jednom su poslale poruku da je u Hrvatskoj takvo ponašanje dozvoljeno, da ne treba da bude sankcionisano ili osuđeno. To je poruka koja glasnoj manjini daje dozvolu da nastavi sa širenjem mržnje i nasilja. A verujem da većina ne želi da živi u takvom društvu. I zato pozivamo vlasti i državne institucije da reaguju odlučnije i sankcionišu sve takve slučajeve govora mržnje, kao i pozive na nasilje. Pozivam i žrtve takvih dela, kao i svedoke, da ih prijave nadležnim telima i institucijama, jer ipak ima onih koji će na njih reagovati - poručila je direktorka Dokumente.

Izgradnja poverenja i kultura sećanja

- Nadam se da će doći vreme kada će ponovo biti moguća zajednička komemoracija, da će možda neki sledeći premijer ili premijerka doći ovde u Varivode, kao i na druga mesta stradanja srpskih civila, te izraziti žaljenje i preuzeti odgovornost za počinjene zločine. Nadam se da će se nastaviti i sa izgradnjom mostova i poverenja, dolascima na komemoracije, ali i odlučnijim delovanjem institucija, procesuiranjem ratnih zločina i jasnim suprotstavljanjem mržnji, kao i stvaranjem kulture sećanja u kojoj nema žrtava prvog i drugog reda. Važno je komemorirati i pamtiti sve žrtve, bez obzira na njihovu nacionalnu, etničku, versku ili drugu pripadnost. Jer svaka od tih žrtava pre svega je bila čovek, bila je ljudsko biće, imala je svoj život, svoju porodicu, prijatelje i druge bližnje. Njima danas najteže pada kada se stradanje njihovih najmilijih umanjuje, prećutkuje ili negira. I zato smo danas ovde da pamtimo sve žrtve, da pozovemo na odgovornost i na procesuiranje zločina i da zajedno gradimo poverenje i kulturu sećanja u kojima ima mesta za sve žrtve - zaključila je u svom govoru Banjeglav.

Prisutnima se obratila i saborska zastupnica Samostalne demokratske srpske stranke Anja Šimpraga, koja je govorila o značaju sećanja na žrtve, odgovornosti prema prošlosti i potrebi da se gradi društvo u kojem će biti mesta za sve žrtve, bez obzira na njihovu nacionalnu, versku ili drugu pripadnost. Osvrnula se i na atmosferu u društvu, upozorivši na govor mržnje i pokušaje dovođenja u pitanje prava manjina, ali i naglasila da odgovor na mržnju ne sme biti nova mržnja.

- Danas smo ponovo u Varivodama. I svake godine pokušavamo pronaći nove reči za istu bol, setiti se svih mesta stradanja naših naroda. I možda je najteže pitanje koje možemo postaviti upravo ovo: jesmo li nešto naučili? Ali osećam na ovaj dan da moramo govoriti i o nečemu drugom. Osvrnimo se na vreme u kojem živimo. Sva mesta stradanja nisu samo mesta sećanja na prošlost. Ta mesta su i ogledalo našeg društva danas. Od Varivoda, Gošića, Prokljana, Žagrovića, Golubića, Oćestova preko Promine, Škabrnje, Potkonja, Kijeva…Ta mesta su ono što ostavljamo generacijama nakon nas. A kada pogledamo atmosferu u društvu, moramo priznati da ponovo ima previše reči koje dele, previše pokušaja da se određene ljude učini manje poželjnima, previše potrebe da se nečija kultura, pismo, običaj ili pravo na sećanje dovode u pitanje. I zato je važno reći da nećemo pristati na to da ponovo moramo dokazivati da smo građani ove zemlje. Nećemo pristati na to da neko određuje koje je sećanje dozvoljeno, koja je kultura prihvatljiva, koje je ime dovoljno hrvatsko, a koje nije. Ovde su ubijeni civili. Nisu ubijeni zato što su predstavljali neku vojnu pretnju. Ubijeni su nakon rata, na svojim ognjištima. I zato njihova smrt ne sme biti fusnota. I zato je njihova sudbina trajno pitanje naše savesti - istakla je Šimpraga te podsetila da mesta stradanja ne smeju biti samo podsećanje na prošlost, već i opomena društvu danas. Ukazala je na potrebu da se poštuju pravo na sećanje, kultura i identitet svih građana, kao i da se stradanje civila ne sme zanemarivati.

- Danas, kada ponovo čujemo relativizovanje zločina, kada se ponovo pokušava rehabilitovati ono što je istorija već osudila, kada se ljude napada zbog njihovog identiteta ili pripadnosti, moramo biti svesni koliko brzo reči mogu postati nešto više od reči. Istorija nas tome uči da mržnja najpre dolazi kroz govor. Dalje kroz podelu na nas i njih. Kroz poruku da je neko manje vredan i kroz ubeđivanje da je nečija bol manje važna. A kada takve poruke postanu normalne, granice se pomeraju. I to mi i te kako osećamo. Zato danas ne želim da ćutim. Ali ne želim ni da uzvratim mržnjom. Jer ako na mržnju odgovorimo mržnjom, samo ćemo nastaviti isti krug.
Naša snaga mora biti u tome da ostanemo ljudi, da o istini govorimo bez mržnje i da tražimo pravdu bez osvete. Svoje sećanje moramo čuvati, ali i poštovati drugo. To nas ne čini slabijima, smatrajmo to civilizacijskim minimumom. Danas zato ne želim obraćati se samo Srbima. Želim govoriti svima. Hrvati, Srbi, Bošnjaci, Romi, Jevreji, ljudi svih nacionalnosti i uverenja - svi moramo imati jednako pravo reći: ovo je naša zemlja. Jer Hrvatska neće biti manje hrvatska ako u njoj Srbi slobodno govore srpski. Neće biti manje hrvatska ako se piše ćirilicom tamo gde je zakonom dopušteno. Neće biti manje hrvatska ako se komemoriraju srpske žrtve. I neće biti manje hrvatska ako se govori istina o zločinima počinjenim nakon Oluje. Naprotiv - navela je Šimpraga.

Na kraju obraćanja, Šimpraga je pozvala na očuvanje sećanja na sve žrtve i na izgradnju poverenja koje neće počivati na zaboravu, već na spremnosti da se prizna i poštuje patnja drugih. Poručila je da Varivode treba da ostanu mesto sećanja i trajna opomena da se slični zločini više nikada ne ponove.

- Ne tražimo da se menja ničija istorija, tražimo da se istorija ne koristi za proizvodnju nove mržnje. Tražimo samo da ni jedne ni druge žrtve više ne budu razlog da naša deca nasleđuju mržnju svojih roditelja i dedova. Hrvatska i Srbija ne moraju se slagati oko svega da bi poštovale žrtve. Ali moraju imati dovoljno hrabrosti da priznaju patnju drugih. Pomirenje ne počinje onda kad zaboravimo svoje žrtve, nego onda kad možemo oplakati i tuđu žrtvu. U svakom teškom razdoblju kao i u ratnim sukobima našao bi se dobar i mudar čovek koji bi znao što malom čoveku treba. Jedan od njih je i biskup Mate Uzinić čije poruke jednako trebaju dopreti i do Hrvata i Srba i do Hrvatske i Srbije. I zato danas, iz Varivoda, želim poslati jednostavnu poruku: Neka imena devet nevinih ljudi budu trajna obaveza da budemo bolji nego što su bili oni koji su im oduzeli život. I neka Varivode budu mesto na kojem ćemo svake godine ponovo reći: Sećamo se. Ne zaboravljamo. Govorićemo. I nećemo dopustiti da se ikada više ponovi - poručila je Šimpraga.

Nakon obraćanja usledilo je polaganje venaca i odavanje počasti stradalima. U ime predsednika Republike Hrvatske venac je položila njegova savetnica za ljudska prava i civilno društvo Melita Mulić, dok je u ime Vlade Republike Hrvatske i Hrvatskog sabora venac položio državni sekretar u Ministarstvu kulture i medija Mladen Pavić. U ime Srpskog narodnog veća venac su položili Anja Šimpraga i Milan Đurđević, a u ime Ambasade Republike Srbije otpravnica poslova Dejana Peruničić. Komemoraciji su prisustvovali načelnici opština Kistanje, Biskupija i Ervenik, Veća srpske nacionalne manjine Šibensko-kninske i Zadarske županije, predstavnici SDSS-a, kao i drugi predstavnici lokalnih i regionalnih vlasti i srpske zajednice.

Zločin u Varivodama do danas nije dobio pravosnažni sudski epilog koji bi individualizovao odgovornost počinilaca. Prema dostupnim podacima, za zločin su vođeni postupci koji nisu doveli do osuđujućih presuda, dok su pokušaji procesuiranja ostali bez konačnog rezultata. Trideset jedna godina kasnije, Varivode zato ostaju mesto sećanja, ali i mesto pitanja o odgovornosti, pravdi i odnosu društva prema civilnim žrtvama rata.