Od skloništa za siročad do sedišta ZVO-a

Fotografija zgrade Sirotišta

Malo je onih koji znaju da je današnja zgrada u kojoj je smešteno Zajedničko veće opština Vukovar u prošlosti imala sasvim drugu namenu. Izgrađena je 1940. godine kao Sklonište za siročad prema nacrtu i pod nadzorom inženjera Luje Karlovskog koji je gradio i objekte Batine tvornice obuće u Borovu. Zgrada je svečano otvorena 15. septembra 1940, a svečanom otvorenju prisustovali su predstavnici svih vukovarskih nadleštava, korporacija i društava, kao i brojno građanstvo.

Sklonište za siročad i kapelicu koja se u njemu nalazi tom prilikom osvetio je đakovački biskup dr Antun Akšamović o čemu postoji i zapis u fabričkom listu Borovo. U novinskom članku sklonište je i detaljno opisano.

„Sastoji se od prizemlja, jednog sprata i suterena. U donjem delu Skloništa nalazi se kuhinja i ostale pomoćne prostorije; u prizemlju je vrlo lepa kapelica, zatim svetle i zračne sobe za spavanje, dvorana za obedovanje i dnevna soba za decu. Slično je uređen i prvi kat. U zgradi, je vodovod, kupatilo sa tuševima, itd. Sama zgrada je građena vrlo solidno i udešena je prema svim zahtevima koje traže ustanove ove vrste, a osobito u higijenskom pogledu. Zgrada je prostrana i svetla. Deca se u njoj osećaju vrlo dobro, zdrava su i zadovoljna. Rad časnih sestara je u mnogom olakšan, jer je zgrada tako udešena, da im je sve pri ruci, zgodno i praktično. U ovo Sklonište može se smestiti oko 80-100 dece.”

Kada je otvoreno Sklonište je vodilo brigu o tridesetpetoro dece koja su na stanu i hrani u njemu stalno boravila, a petoro ih je u njemu boravilo samo preko dana.  

Pored građana i predstavnika gradskih institucija i udruženja na otvorenju je bilo i gostiju sa strane, naročito je došlo mnogo časnih sestara iz Đakova, Zagreba i Osijeka. Na osvećenje je, kao izaslanik banske vlasti Banovine Hrvatske, došao i istaknuti hrvatski lekar i stručnjak za socijalnu medicinu dr Ivo Kuhn. Bio je u društvu predsednika Brodskog sirotišta, školskog nadzornika u penziji Tomislava Pracnija.

Biskupa Akšamovića je u ime upravnog odbora Skloništa pozdravio član upravnog odbora velečasni Tito Til. U samoj zgradi Skloništa biskupa je pozdravila jedna petogodišnja devojčica i predala mu buket cveća. Posle toga je, uz asistenciju vukovarskog gvardijana Dionizija Andrašeca i velečasnog Tita Tila, biskup Akšamović izvršio osvećenje zgrade Skloništa i kapelice.

„Na završetku osvećenja biskup g. dr. Akšamović govorio je o ljubavi prema bližnjem, koja stvara ovakva dela kao što je Sklonište siročadi u Vukovaru, i istakao važnost i plemenitost takvog rada. Na kraju, biskup g. dr. Akšamović podelio je prisutnima svoj blagoslov. Posle toga je u novoj kapelici Skloništa otslužena prva misa. Misu je služio gvardijan g. Andrašec. Za horom su pevala deca iz Skloništa i časne setre Skloništa. Na kraju svečanosti govorio je dugogodišnji sekretar Skloništa, g. Aleksandar Zimonić. On je prikazao kako je i na koji način došlo do stvaranja ove važne socialne institucije u Vukovaru, koja je od naročitog značaja u današnje vreme kada je problem nezbrinute siromašne dece oštriji i teži nego što je ikada bio. Taj problem može se rešavati i rešiti samo ovakvim korisnim i nesebičnim akcijama kao što je bila akcija za podizanje Skloništa siročadi u Vukovaru.”

Čemu je zgrada služila za vreme Drugog svetskog rata nije poznato, ali je nakon njega još dugo imalo istu namenu zbog koje je i izgrađena o čemu svedoči i jedan tekst iz Vukovarskih novina.

„Dom u Vukovaru dobija svake godine po kojeg novog štićenika. Neki su se već „odomaćili”; u domu su po pet, šest, pa i osam godina. Svi iznad 7 godina se školuju, za sve važi isti propis. kako za najmlađeg štićenika 3-godišnjeg Branka Šalajića, tako i za Josipa Zebeca, najstarijega, 18-godišnjeg učenika vukovarske Gimnazije.”

U domu su bila smeštena deca bez roditelja, ili deca koji njihovi roditelji, iz bilo kojih razloga, nisu mogli izdržavati. Dom je bio tu da im pruži ono što roditelji nisu mogli.

„Tako je, može se slobodno reći, Dječji dom u Vukovaru, prelazna stanica za - budućnost. U domu je smješteno 48 učenika u udobnim i zračnim prostorijama sa bijelom posteljinom. U posebnoj prostoriji nalaze se televizor, radio-aparat, gramofon. Tu je i dnevna štampa, šah i ostale društvene igre."

Sirotište pretvoreno u školu

Kako bi proizveo školovane tekstilce vukovarski tekstilni kombinat „Vuteks” je 26. avgusta 1960. godine u Vukovaru osnovao vlastitu Srednju tekstilnu tehničku školu za obrazovanje kvalifikovanih radnika i tehničara. Razvoj proizvodnje je naglo napredovao a kvalifikovanih radnika u industriji tekstila je hronično nedostajalo.

Otvorenje Tekstilne škole

Nastava je otpočela 7. oktobra iste godine i u prvom redu bila je potrebna obuka za prelce, tkalce i oplemenjivače, a kasnije je program dopunjen i osposobljavanjem pletača. Najpre je trebalo dodatno obučiti nekvalifikovane radnike koji su već bili zaposleni u proizvodnji. Iako je škola u početku imala samo tri učionice i nije imala sopstvene radionice za praktičnu obuku nastava je ipak davala dobre rezultate pa se ukazala i potreba za većim prostorom koji je škola pronašla upravo u zgradi u Pionirskoj ulici (danas E. Kvaternika) kojoj je od 1940. godine bilo Sklonište za siročad.

Zgradu je Školskom centru dodelila Skupština opštine Vukovar. Svečano je otvorena 2. oktobra 1971. godine, a već 4. oktobra počela je i nastava. Prostorije je trebalo prilagoditi nastavi jer zgrada nije bila namenjena toj svrsi, a bila je i u lošem stanju. Posao obnove i adaptacije izvršio je Projektni biro vukovarskog „Građevinara” koji je izvršio i glavne radove uz podršku svojih kooperanata „Elipa”, „Vodovoda grada Vukovara”, „Bojorada”, „Stjepana Supanca” i zagrebačke „Toplote”.

„Projektiranje i uređivanje zgrade, uključivši i dopunu nove opreme za povećani broj radnih prostorija, staje više od 1,5 milijuna dinara. Školski centar tekstilne struke dobio je, na ime bespovratnih sredstava, od Republičke zajednice za financiranje usmjerenog obrazovanja 1,35 milijuna dinara, a sam je uložio 180.000 dinara vlastitih sredstava.”

Planirano je da se kasnije izgradi i aneks glavne zgrade u koji bi bla smeštena tkalačka radionica za osnovnu obuku tkalačkog zanimanja te dva praktikuma u kojima bi bila postavljena oprema za fizikalna ispitivanja tekstila za šta je trebalo obezbediti još 420.000 dinara.

Škola je imala učionice, kabinete za pojedinačna stručna područja proizvodnje tekstila, za matematiku i fiziku. Imala je hemijsku laboratoriju, praktikume i biblioteku. Osnivač škole bila je Vukovarska tekstilna industrija, a u njoj su se školovale nove generacije stručnih kadrova tekstilne struke, KV radnika, tekstilnih tehničara i raznih specijalizanata. Bila je usmerena na predionička, tkalačka, pletačka i oplemenjivačka (bojadisersko-apretarska) zanimanja. Svima koji su ovde osposobljeni za razna tekstilna zanimanja posao u „Vuteksu”, „Iteksu” i drugim fabrikama na ovom području bio je obezbeđen.

Tekstilna škola 1971. godine

Svečanom otvaranju škole prisustvovao je predsednik Zajednice tekstilnih škola Hrvatske i Jugoslavije Mika Pavlačić i član Izvršnog veća Sabora SR Hrvatske Zvonko Špoljar. Svečanu vrpcu presekao je predsednik Skupštine opštine Vukovar Miloš Popović.

U ratnom periodu, devdesetih godina prošlog veka, prostor Tekstilne škole pretvoren je u vukovarski informativni centar u kom su bili smešteni Radio i Televizija „Dunav”. Televizija je 2000. godine prestala da postoji dok je Radio „Dunav” i danas aktivan. Tokom 2005. i 2006. zgrada je obnovljena i u nju je 2007. iz Radničkog doma u Borovu naselju preselilo Zajedničko veće opština. Danas se, pored ZVO-a, čije su prostorije na gornjim spratovima, u prizemlju zgrade nalaze prostorije i studio Radija „Dunav”, kao i TV produkcije ZVO i lista Izvor. U njenom podrumu smešteni su Srpski kulturni centar i Biblioteka „Zaharija Orfelin”.