Preobraženjski sabor u Krki

Preobraženje Gospodnje, jedan od 12 velikih Hristovih praznika posvećen sećanju na događaj Hristovog preobraženja na gori Tavor, praznik na koji su se, prema Svetom Jevanđelju, otvorila nebesa i začuo glas Boga Oca „Ovo je sin moj ljubljeni, njega poslušajte” i o kojem se celokupna priroda, i voda i gora, preobražava, i ove je godine svečano proslavljen u svetoarhangelskom manastiru Krka. Reka ljudi pristiglih iz svih krajeva od ranog jutra slivala se ka svetinji, mestu saborovanja, molitve, vekovnog okupljanja, susreta i uspomena koje se, nekako posebno simbolično o ovom prazniku, od davnina za Krku vezuju.

U krševitim krajevima Bukovice, kamenitim i siromašnim selima dalmatinske Zagore, gde je vekovima unazad pravoslavni živalj čuvala i očuvala ponajviše čvrsta i jaka vera, manastir Krka bio je svetionik, stub i oslonac, mesto sabiranja najvećeg broja vernika tokom letnjih saborovanja.

Na svetkovinu Preobraženja uvek se odlazilo dan uoči samog praznika pa bi se ta avgustovska noć, zvezdano nebo obasjano mesečinom, zvuci cvrčaka, mirisi tamjana i reke Krke što uz manastir tiho teče, uz sve ono što se te noći izgovori ili oseti pogledom u pristigli narod, opisivalo i prepričavalo danima i nedeljama nakon tog posebnog događaja.  Na bol u bosim tabanima koja su kamenjem i kroz draču i kupinu hodila ili leđima koja su na tvrdoj ledini noćila, brzo se zaboravljalo. Važnije od toga bilo je na vreme „za videla” stići i stoku namenjenu hramu predati. Darovano blago još je jedna, posebna priča. Po svedočenju i pričama još živih, starijih generacija, ali i zapamćenih u predanjima onih koji ovaj svet odavno napustiše, u vreme najvećeg siromaštva i gladi, najbolje grlo stoke poklanjalo se manastiru. Neretko i od gladnih usta odvajano, ali za zdravlje i spasenje familije namenjeno, bilo je sastavni deo zavetnog, hodočasničkog puta u manastir. I kako je narod svedočio, nije ga trebalo ni vezati ni voditi uskim stazama kojim je prvi put hodilo, samo bi ono pred gazdom išlo sve do svetinje.

- Sećam se kako nas je majka, kao malu decu, zorom budila da ne zakasnimo na prazničnu liturgiju u Krki. Ako bi nas neko i povezao gore iznad kanjona reke, crkvi bi se obavezno bosi, peške spuštali. Nas decu vodila bi za ruke, a o ramenu večito nosila torbu, neku zobnicu, punu darova koje bi pripremila za ostaviti u crkvu. Preobraženje se uvek iščekivalo kao jedan veliki, poseban dan, događaj koji je i kod nas dece bio, mada nismo bili ni svesni njegovog značaja, nešto veće i drugačije od svih praznika koji su se kod nas slavili. Ulica kojom smo se spuštali do manastira, crkvena porta i livada pored reke, nisu se videli od naroda koji je veče uoči, i na sam praznik, dolazio u Krku.

Te uspomene nikada ne mogu izblediti iz sećanja. To je još jedan od razloga zašto i mnogi od nas, koje su život i okolnosti razasule po celom svetu, nastojimo to preneti na našu decu, unučad, praunučad, da makar na ovaj dan dođu pomoliti se Bogu baš ovde, u ovu našu kršnu Bukovicu i svetinju koja nas je vekovima dočekivala i ispraćala - sa setom u glasu pripoveda Milena koja je, kao i mnogi njeni sunarodnici, sa najmilijima došla da o Preobraženju, u Krki, sveće zapali i Bogu se pomoli.

Liturgija još nije ni počela a i sveća je za trenutak nestalo, toliko se naroda skupilo. U redu za voštanice, brojanice, manastirske majice, knjige i suvenire, strpljivo se čekalo.

- Nema preše, današnji dan smo odredili provesti u manastiru pa nigde ne žurimo. Ovde smo skoro 20 dana, od prvog do poslednjeg dana godišnjeg odmora, a proletelo je kao tren. Poslednji dan je ostavljen za Krku, da proslavimo praznik, Bogu se pomolimo, srce i dušu nahranimo pred večerašnji put u Beograd. Taman da nas drži neko vreme, do ponovnog dolaska - navodi Jovan koji, držeći ćerkicu za ruku, čeka svoj red za suvenire i majice koje će, kako reče, kao najvredniji poklon darovati rođacima i prijateljima u Srbiji da i njih podsećaju na njegov rodni kraj.

Ovo leto u Dalmaciji naroda više no ikada

U manastirskoj porti zvuk zvona i zveckanje kadionice najavili su početak prazničnog bogosluženja. Vruće je i pomalo sparno, ali to nikome ne smeta, ni deci koja to jutro nisu dospavala, ni starijoj čeljadi koja se o štapu pridržava. „Visokopreosvećeni Vladiko, vreme je da se služi Gospodu”, započinje đakon. Svetu arhijerejsku Liturgiju služio je  arhiepiskop zadarsko-šibenički i mitropolit dalmatinski Nikodim uz sasluženje sveštenstva i monaštva mitopolije dalmatinske.

- Okupili smo se danas ovde da zajedno okusimo Božiju blagodat, sa nadom da ćemo u Carstvu Nebeskom, ako ne ranije, gledati tu Njegovu svetlost nestvarnu koju su apostoli videli kada su se sa Gospodom nalazili na gori Tavoru. Čuli smo u Jevanđelju opisan taj događaj u kome se On preobrazio i pokazao svu silu i slavu Božju, tu su se pojavili Mojsije i Sveti prorok Ilija kao oni koji su na mnoge načine utabali put Spasitelju. Kada su apostoli videli svu slavu i prirodu Božiju, oni su popadali, od te svetlosti oni nisu mogli da stoje na nogama. Tada su čuli glas Božiji koji je objavio da je to Sin Njegov ljubljeni koji je po Njegovoj volji, a ta volja je bila takva da je „Gospod toliko zavoleo ovaj svet da je i Sina Svoga Jedinorodnog dao, da svako ko veruje u Njega ne pogine, nego da ima život večni”. Tako je Bog postao Bogočovek, po svemu sličan nama, ljudima, osim po grehu i hodio je zemljom koja je po mnogo čemu slična ovoj našoj miloj Dalmaciji, kako je govorio Sveti Vladika Nikodim Milaš. Mi smo Mu tada pokazali sav ljudski pad, kada smo Ga gonili, tukli, a na kraju i ubili, ali nas On i pored svega toga voli i dao nam je najveći dar koji je samo Vaskrsenje Hristovo. Zato mi treba da težimo da nasledimo Carstvo Nebesko i da, kada dođe sveopšte Vaskrsenje, budemo oni koji će stati Gospodu sa desne strane i dati dobar odgovor na Strašnome sudu - besedeći o prazniku istakao je mitropolit dalmatinski.

Mitropolit je ujedno pozvao sav prisutni narod da makar na Preobraženje ostave za sobom svakodnevne, ovozemaljske brige i da umnože svoje molitve za sav srpski narod, ma gde on živeo, da se mole za sve sunarodnike u Srbiji, za smirivanje situacije i povratak mira, ljubavi i sloge u našem narodu koji je kroz vekove mnogo puta stradao i strada i danas. Vladika je dodao da je ovoga leta u Dalmaciji bilo naroda više nego ikada, mnoštvo vernika koji su posećivali i posećuju naše svetinje, te izrazio zahvalnost svima onima koji i na taj način pokazuju „Da nismo zaboravili jedni druge gde god da smo i da smo istinski učenici Njegovi”.

Nakon liturgijskog slavlja osveštano je grožđe koje se, simbolično, deli i jede baš od ovog praznika, a potom je upriličen kulturni deo programa tokom kojeg su nastupili poetsko-muzički kabare „Neka ostane među nama” sa Nebojšom Kuruzovićem i Tijanom Bašić iz Banjaluke, kao i hor „Jevrem Grujić” iz Knina.

U smiraj dana praznična svetkovina okončana je ispred hrama posvećenog Sv. Ćirilu i Metodiju u centru Kistanja. Kulturno-umetničkim delom programa, likovnom kolonijom, književnom večeri i sportskim igrama i takmičenjima za sve generacije, završene su ovogodišnje preobraženjske svečanosti u Bukovici.

*Ovaj tekst je nastao u sklopu projekta „Tu gdje živimo“ koji je podržao Fond za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije.